Foreign Policy: Zašto Njemačku treba izbaciti iz eurozone

Njemačka je prošle godine zabeležila rekordni trgovinski suficit od 217 milijardi eura, čime je na listi zemalja koje dominiraju svetskim izvozom dospela na drugo mesto, iza Kine. Mnogi Nemačku vide kao svetlu tačku u inače anemičnoj evropskoj ekonomiji – kao „pokretača rasta“, što bi rekao nemački ministar finansija Volfgang Šojble. Ipak, hronični trgovinski suficit Nemačke stvara probleme u Evropi; umesto da doprinese rastu globalne ekonomije, on ga usporava. Najbolji način da se to prevaziđe je izlazak Nemačke iz eurozone.
Objavljeno: 17. 07. 2015 - 11:21 Promjenite veličinu teksta: A A A
Foreign Policy: Zasto Njemacku treba izbaciti iz eurozone

Kada čuju takve primedbe, nemački građani su obično zbunjeni ili povređeni. Imamo trgovinski suficit zato što smo konkurentniji nego većina naših trgovinskih partnera. Ko može da nas krivi zbog toga što svet želi da kupuje superiorne nemačke proizvode (iako nema šta da ponudi zauzvrat)? Tako glasi uobičajeni argument: drugi treba više da se potrude, da dovedu u red sopstvenu kuću, da postanu sličniji nama. U međuvremenu, nema potrebe da nas mrzite, jer mi smo dobri…

Suprotno široko prihvaćenim mitovima, visoka „konkurentnost“ ne mora automatski da proizvodi trgovinski suficit. Još 1817. godine David Rikardo je pokazao da je optimalna osnova za razvoj trgovinskih odnosa komparativna, a ne apsolutna prednost. Drugim rečima, čak i zemlja koja je u svemu bolja od drugih ima ekonomski interes da izvozi samo ono u čemu je njena prednost najveća, a da uvozi sve ostalo. Prednost u svim segmentima ne znači da ima ekonomskog smisla da sami proizvodite sve što vam je potrebno, a još manje da prodajete više nego što želite da kupite. Drugačije rečeno, nema dobrog razloga da veća zarada ne završi kao veća potrošnja, u obliku novih javnih i privatnih dobara ili investicija u buduće produktivne kapacitete.

Trgovinski suficiti nastaju kada zemlja odluči da troši manje nego što stvara i kada ostvareni viškovi premaše domaću tražnju za kreditima. Viškovi se nude na zajam drugim zemljama, koje tako finansiraju potrošnju koja premašuje njihovu proizvodnju i ulaze u trgovinski deficit da bi kupovale viškove proizvoda zajmodavaca. Istina je da visoko produktivne zemlje obično stvaraju viškove, dok manje produktivne zemlje radije uzimaju kredite. Ali u načelu, trgovinski disbalansi ne proističu iz konkurentske prednosti, već iz donetih odluka o tome koliko će se štedeti i gde će se viškovi plasirati – u zemlji ili van nje.

Da li postoje situacije u kojima trgovinski disbalans ima smisla? Naravno. U devetnaestom veku industrijska revolucija je omogućila Britaniji da ostvari ogromno uvećanje zarade zahvaljujući rastu produktivnosti. Deo tih sredstava investiran je u SAD. Ulaganja u američku ekonomiju koja je beležila brz rast donosila su veći prinos nego investicije kod kuće. Tako je u isto vreme otvoreno novo tržište za britanske proizvode. Potencijalna dobit činila je ovaj odnos korisnim za obe strane: Amerika je imala dobar razlog da uzima zajmove, a Britanija da ih nudi. Ali isti primer nas podseća na nešto što se danas lako zaboravlja: održavanje trgovinskog suficita na jednoj strani podrazumeva finansiranje trgovinskog deficita na drugoj.

Kriza evrozone često se opisuje kao dužnička kriza, ali Evropa u celini nema problem spoljnih, već unutrašnjih dugova.

Nemački suficit i sve veći dugovi na periferiji Evrope dve su strane istog novčića. Nemački građani su (dosta) uštedeli, a postojanje monetarne unije je podstaklo Nemačku da umesto smanjivanja štednje ili povećanja domaćih investicija ponudi zajmove trgovinskim partnerima u evrozoni, koji će tim novcem kupovati nemačke proizvode. Nemački suficit je 2007. godine dostigao 195 milijardi evra, a njegove tri petine su ostvarene u evrozoni. Berlin može tvrditi da je za to zaslužna nemačka „ekonomičnost“, ali ne može tvrditi da su nemački viškovi, sa kojima banke više nisu znale šta da rade, dobro uloženi. Umesto dobrih investicija, oni su nemačkim građanima pružili iluziju prosperiteta, zamenjujući rezultate stvarnog rada (izražene kroz BDP) za papirne obveznice koje možda nikada neće biti isplaćene.

Nešto se mora promeniti, ali šta? Nekada je svaka država vodila sopstvenu monetarnu politiku i oslanjala se na prilagođavanje kursa kao sredstvo regulisanja tražnje. Ali u monetarnoj uniji to nije moguće. Umesto toga, evropski dužnici su primorani da tražnju smanjuju kombinacijom fiskalne štednje i mera za smanjenje stepena zaduženosti. Njihovi deficiti u trgovini sa Nemačkom su se smanjili, ali ne zato što su prodali više robe, već zato što su kupovali manje. Portugalija, Irska, Italija, Grčka i Španija su smanjile obim trgovine sa Nemačkom – u slučaju Grčke i Irske čak i za više od jedne trećine. Evropa je tako uravnotežila trgovinu, ali po cenu smanjenja ekonomskog rasta.

Evrozona se našla u zamci. Zemljama evrozone je bilo potrebno da se kreću u različitim smerovima, ali zbog zajedničke valute koja ih vezuje jedne za druge to nije bilo moguće. Da bi Evropa živela u okvirima svojih mogućnosti, Nemačka bi morala da nastavi da štedi više nego što troši, umesto da ulaže u podsticanje tražnje. Monetarna relaksacija i slabiji evro samo preusmeravaju unutrašnje probleme Evrope u okruženje. Nemački suficit u trgovini sa SAD je eksplodirao (porastao je 49 odsto od 2007. do 2013), a deficiti u trgovini sa Kinom i Japanom su naglo opali (za 71 i 78 odsto). U međuvremenu, deficiti u trgovini sa Brazilom i Južnom Korejom su se pretvorili u suficite.

Neto rast BDP-a u evrozoni posle 2012. godine pre svega je rezultat rasta neto izvoza – što je još jedan pokazatelj nedovoljnosti evropske tražnje kao generatora rasta. Pitanje je da li je oslanjanje na dalje gomilanje dugova u Americi – uz rizik grčkog scenarija – održiva strategija. U načelu, više smisla bi imalo dalje smanjenje evropskog trgovinskog deficita prema Kini. Ali u praksi, smanjenje tog deficita najčešće nije rezultat osvajanja kineskog tržišta robe masovne potrošnje, već prodaje mašina i luksuzne robe u okruženju investicionog buma finansiranog kreditima, koji i sam zavisi od suficita Kine u trgovini sa SAD. Pravo pitanje nije šta bi u nastaloj situaciji bilo pošteno, već šta je održivo. Uverenje da će Amerikanci zauvek nastaviti da glume kupce poslednje instance za ostatak sveta i dodatno se zadužuju da bi živeli iznad svojih mogućnosti nije održivo.

Šta da se radi? Najbolje i najmanje verovatno rešenje je da Nemačka izađe iz evrozone i dozvoli slobodnu apresijaciju ponovo uvedene nemačke marke. Iskustva posle sklapanja Plaza sporazuma iz 1985. godine daju razloga za optimizam. Jačanje jena gotovo da nije imalo uticaja na japanski strukturni trgovinski suficit, ali pokazalo se da Nemačka bolje reaguje na podsticaje jake marke.

Prošle godine nemački političari su pokazali spremnost da tražnju podstaknu podizanjem minimalne nadnice, spuštanjem starosne granice za penziju i povećavanjem iznosa penzija – što su potezi koji bi mogli doneti rezultate, ali nose i određeni rizik, jer ugrožavaju produktivnost na kojoj potrošnja, u krajnoj instanci, počiva. Zanimljivo je da isti političari odbijaju da smanje poreze ili povećaju javnu potrošnju, zbog čega je Nemačka 2014. godine usvojila prvi uravnoteženi savezni budžet posle 1969. godine – celu godinu pre nego što je planirano. Za većinu Nemaca predlozi relaksacije fiskalne discipline previše podsećaju na grčku rasipnost. Ali o tome se može razmišljati i na drugi način. Viškovi su već tu; pitanje je samo gde će završiti. Možda su investicije unutar zemlje kojima će se pokrenuti istinski oporavak Evrope bolja opcija od davanja zajmova drugim zemljama da bi njihovi građani kupovali stvari koje sebi ne mogu da priušte.

S obzirom na starenje stanovništva, razumljivo je zašto nemački građani žele da štede. Ali nema razloga da se te uštede usmeravaju van zemlje, ako su potrebnije kod kuće. „Rast“ koji Nemačka stvara finansiranjem neodrživih trgovinskih disbalansa – unutar i izvan evrozone – je obična iluzija. U pitanju je pozajmljeni rast koji ne može potrajati. Za Nemačku i ostatak sveta, to je loš posao.

Patrick ChovanecForeign Policy, 20.02.2015.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net

Komentari: 0

Novi komentar