Ivan Tokin: Laičke opservacije

Uđem u prodavnicu da kupim grejpfrute i vodu. Stavim vodu u korpu, krenem ka voću i ugledam aparat za pečenje pilića. Ostalo je još šest komada.

Objavljeno: 17. 09. 2015 - 20:45 Promjenite veličinu teksta: A A A
Ivan Tokin: Laicke opservacije

Ivan Tokin

Prohladnih verovatno, jer je kraj radnog vremena. Gladan sam, a prošlo je vreme posle koga ja hoću da jedem. Rešio sam da pazim šta jedem, i pazim. Gledam te piliće i izgledaju mi kao sve što mi je potrebno u životu. Navikao sam, sam sebe, poslednjih godina, da jedem kao da sutra neće doći i ti pilići su sad obuzeli moje biće. Ne volim mnogo da jedem pečene piliće ali mrtav sam gladan i stojim kao ludak i gledam ih. Usahle od stajanja, ali u meni koji sam obuzet navikom neumerenosti u hrani oni izazivaju bleštav vatromet želje.

Stojimo moja navika i ja i gledamo šest pilića. Ja sam mali, navika je velika i snažna, i pilići izgledaju sve bolje. Navika preuzima sve moje funkcije, sva oružja iz kojih bih mogao da pucam na nju ona otima i koristi ih protiv mene. To je kao kad odeš kući po neku motku da prebiješ nekog što te je dirao, a on ti otme tu motku i prebije te i još ti kaže – Ako imaš još nešto kod kuće, donesi, da te opet unakazim. Navika sve tvoje prednosti pretvara u tvoje slabosti. I unapređuje ih u savršeno, tebi prilagođeno oružje.

Ali navika je predivna dok je stvaraš. I to ne u samom početku, kad je u povoju, dok ste u fazi koketiranja, nego kasnije, negde na sredini njenog razvoja u tvog gospodara. Kad te još ne obuzme skroz, dok još imaš iluziju kontrole, dok si još sposoban da uživaš u svojoj navici bez griže savesti – to su najlepši trenuci u druženju s navikom bilo koje vrste. Da li je to droga, alkohol, neka žena ili muškarac, krađa ili hrana, ili šta god hoćeš, svejedno je, navika ima svoj život i njen život ima svoje zakonitosti. U nekom trenutku postaješ potčinjen, i to je trenutak kad cela priča postaje preživljavanje. Živiš da bi jeo, drogirao se, pio, krao ili osećao miris neke osobe ili već šta god je to na šta si navukao. Sve je usmereno ka tom doživljaju, sve aktivnosti su u stvari podređene tome. Živiš, radiš i ostale stvari koje se od tebe očekuju, praviš se pred drugima da postoji još nešto u tvom životu, ali jedina prava nagrada u tvom danu je sastanak koji imaš sa svojom navikom, koja ti pruža radost prepuštanja i prolaženja dobro utabanim putevima zadovoljstva, i  radost potčinjavanja, jer čim si se navukao na nešto, očigledno nisi neko ko je posvećen slobodi.  Nemam pojma od čega zavisi vek trajanja navike. Sklon sam da verujem da je to u Božjim rukama.

Stojimo moja navika i ja, gledamo male pečene ptice, ona samo što nije strpala bar jednu u korpu a ja joj kažem – Ma jok, znaš i sama da nema šanse, ovde sam te dobio. Ona ćuti, zna da sam u pravu, vidi da je u pitanju ćorav posao i ostavi me na miru, i povuče se, nazad u mene. A ja pokupim grejpfrute, platim i odem kući, miran i ne mnogo srećan, jer sam ja ovu bitku dobio pre nego što je počela, kao što se sve bitke i dobijaju pre nego što počnu.

Hodam i mislim se koja li je sledeća zavisnost koju ću da razvijem i da se uz nju privijem, da me čuva od života.

tekst preuzet sa sajta: inspirishime.com

Komentari: 0

Novi komentar