Mirza Delibašić - posljednji romantik

Umro je prije 14 godina, na današnji dan, u svom Sarajevu koje je proslavio koliko i ono njega. Mirza Delibašić je tog 8. decembra 2001. otišao zauvijek, ali je isto tako ostalo vječno sjećanje na njega, na njegovu sportsku i ljudsku veličinu. Dugo pamtim, gledao sam od početka 60-tih godina prošlog vijeka sve naše najveće igrače, i ako je do ličnog suda svrstavam Mirzu u trojicu najvećih. Uz njega, bez redosljeda, Krešo Ćosić i Dragan Kićanović...

Objavljeno: 08. 12. 2015 - 14:40 Promjenite veličinu teksta: A A A
Mirza Delibasic - posljednji romantik

Sećam se tačno kada sam prvi put čuo za Mirzu. Kažem čuo, jer to prvo kadetsko Prvenstvo Evrope, igrano u Gorici (Italija) 1971. nismo mogli da gledamo, nije  bilo TV prenosa. Selektor juniorske reprezentacije Jugoslavije Mirko Novosel sakupio je strašnu generaciju: Dragan Kićanović, Mirza Delibašić, Dragan Todorić, Rajko Žižić, Mirko Grgin… Sedam utakmica, sedam pobeda. U finalu protiv domaćina Italije 74-60. Prvi strelac – Mirza Delibašić, prosek 17,2, do njega Kića – 15,0.

Godinu dana kasnije istu generaciju videli smo na juniorskom EP u Zadru. Sve isto. Sedam mečeva – sedam pobeda, Mirza prvi strelac (16,3), Kićanović – 12,9, Čeda Perinčić, novajlija u timu, 9,7, zatim Volaj 9,6 i Todorić 8,6… To prvenstvo smo gledali na ondašnjoj JRT, i uverili se da naša košarka dobija nekoliko asova najvećeg kalibra. Tog leta Mirza je iz rodne Tuzle, gde je do 13. godine igrao tenis i bio republički prvak u svojoj kategoriji, prešao u Sarajevo gde je Boša Tanjević, počinjujći od Druge lige, počeo da gradi veliku Bosnu koja će sedam godina kasnije postati prvak Evrope kao prvi tim u Jugoslaviji kome je to uspelo. Bilo je u toj Bošinoj Bosni mnogo sjajnih igrača, ali ne verujem da bi ikad stigli na krov Evrope da nije bilo Mirze.

mirza8

Bio je rođeni talenat, neviđena elegancija (kažu da je kao mali „trenirao“ balet!), lakoća pokreta, precizan šut, raznovrsne asistencije… Kad danas vidim plejmejkere kako se krive i pogrbljuju  dok vode loptu, setim se Mirze koji je to činio trčeći sasvim uspravno. Njegov pas o pod bio je njegov lični patent koji su mnogi pokušavali da kopiraju, ali nisu mogli jer nisu imali osećaj za pravovremno dodavanje kakav je imao Kinđe, kako su ga zvali. A tek šut… Elegantni, nedostižni luk i za one koji su bili mnogo viši od njegovih 197 cm, precizan. Kao igrač, u tehničkom smislu, nije imao mana, ili se meni bar tako činilo. Možda mu je, zbog melanholičnog karaktera, nedostajalo malo temperamenta, malo pozitivne drskosti koju je i za njega, recimo, imao Kićanović. Zato su i bili tako veliki tandem, dva beka kojima se divila cela Evropa. Imao je, međutim, hladnokrvnost, znao je da pogodi u odlučujućim trenucima. Kao u finalu Manile 1978. protiv SSSR kad ga je Moka Slavnić u tajmautu, pred dva slobodna bacanja, “stimulisao” opkladom u 100 dolara da će “promašiti bar jedno”.

– Bacio si 100 dolara – rekao je Mirza i ´ladno pogodio oba bacanja.

Zanimljivo je da je Novosel, kada je 1973. postao selektor A reprezentacije, prvo zvao Kiću.Valjda zbog karaktera. Mirze nije bilo u timu koji je osvojio prvo evropsko zlato u Barseloni 1973, nije ga bilo ni godinu dana kasnije na Svetskom šampionatu u San Huanu (Portoriko) ali je, u skladu sa nekadašnjom praksom, putovao kao 13. igrač da stiče iskustvo, makar i pored klupe. Kada je za EP 1975. i Mediteranske igre iste godine ušao A selekciju, nije više iz nje izašao sve do preranog kraja (zbog bolesti) briljatne karijere 1982. Podaci kažu da je odigrao 176 utakmica za državni tim, dao je 1.759 poena, Jugoslavija je sa njim u ekipi pobedila 147 puta. Bio je dva puta prvak Evrope (1975,1977), prvak sveta (1978) i olimpijski šampion (1980), olimpijski vicešampion (1976), plus jedno srebro (1981), jedna bronza (1979) sa EP i bronza sa SP 1982. u Kolumbiji.

Prema pedantnoj statistici Dragana Martinovića, za Bosnu je u Ligi odigrao 198 utakmica i postigao 4.901 koš, što daje impresivan prosek od 24,8 po meču (na Vikipediji stoji da je ukupno odigrao oko 700 utakmica za sarajevski tim, i postigao oko 14.000 koševa). Sa tim brojem poena prvi je na listi najboljih strelaca u ligaškoj istoriji Bosne. Drugi je Žarko Varajić sa 4.625. Upravo su njih dvojica, uz pomoć ostalih saigrača, uništili Emerson iz Varezea, tada prvaka Evrope, u onom istorijskom finalu Kupa šampiona u Grenoblu 5. aprila 1979. Bosna je pobedila 96-90, Varajić je odigrao utakmicu karijere i sa 45 poena do danas ostao rekorder finala završnog meča za evro-titulu. Mirza ga je pratio sa 30. Nezaboravno.

m1

Kada je došlo vreme za odlazak u inostranstvo, mogao je da bira jer su ga želeli svi evropski velikani. On se odlučio za Real Madrid. Potpisao je na tri godine i na prečac osvojio publiku, saigrače, novinare… Sećam se jednog naslova u “Asu” koji smo dobijali u redakciji “Borbe”: “Igrači Reala ne razumeju genijalnost Mirze Delibašića”. Autor naslova, moj prijatelj Martin Teljo, i danas se kune da je naslov bio tačan jer je bilo upravo tako. Mirza je brzo naučio jezik, posle nekoliko nedelja “drao” je na musu (igra na kartama) saigrače iako je igru naučio u Španiji, stekao je brojna poznastva i ostavio neizbrisiv trag… Posle dve godine sve je iznenadio odlukom da ode. Imao je ugovor, pošto su mogla da igraju samo dva stranca mirno je rekao:

– Vidim da ekipi treba centar, evo neka uđe u tim umesto mene, ja imam ponude…

Otišao je u Indesit iz Kazerte kod svog trenera, mentora i prijatelja Boše Tanjevića, ali nikada nije zaigrao… Doživeo je moždani udar od koga se dugo i relativno uspešno opravljao, ali morao je da završi karijeru. Trebalo je da se čuva, ali nije… Njegov životni moto kao da je bio “samo jednom se živi”. Sa svojom sarajevskom rajom nije se lišavao ničega…

Onda je došao rat, raspad Jugoslavije, raspad mnogih prijateljstava. Vreme laži, podmetanja, provociranja… Sećam se da sam u nekim beogradskim novinama čitao da Mirza Delibašić u Sarajevu drži bordel u kome se siluju srpske žene. Kakva bljuvotina… Mirza, koji se dva puta ženio Srpkinjama sa kojima ima dva sina, da drži javnu kuću… Bilo me je sramota.

Kada je 1993. sa selekcijom Bosne i Hercegovine, kao sportski direktor, bio u Sloveniji na pripremama za Evropo prvenstvo u Nemačkoj, našao sam ga telefonom. Dugo smo pričali. Videli smo se dve godine kasnije u Sofiji na dodatnom kvalifikacionom turniru koji je FIBA organizovala pred EP u Atini. Bosna je odbila da igra sa Jugoslavijom, ali mi koji smo bili tamo znali smo da to nije bila Mirzina odluka, niti je on mogao da utiče na nju. Sećam se dugih razgovora koje su Mirza i Kića, tada direktor naše reprezentacije, vodili u holu hotela…

m2

Vreme je prolazilo, do mene su povremeno stizali glasovi da je Mirzino zdravlje ozbiljno narušeno. Kada smo na startu nove Evrolige negde krajem septembra ili početkom oktobra 2000. pravili listu gostiju za inauguralnu utakmicu Real Madrid-Olimpijakos, predviđenu za 16. oktobar, setio sam se Mirze. Moj predlog je bio aklamacijom prihvaćen. Nazvao sam ga i objasnio zašto ga zovem. Malo se nećkao, rekao da se ne oseća baš najbolje, da ga noga sve više boli, ali nije rekao “ne”. Zamolio je da ga nazovem sutra. Nazvao sam ga, rekao je:

– Došao bih, ali može li sa mnom i moj sin Danko….

– Naravno da može – rekoh i ne pitajući nikog.

Neki dan kasnije nazvao me je i rekao da odustaje jer mu u španskoj ambasadi u Sarajevu traže “sto papira i uvjerenja” koje on za dva dana ne može da skupi. Zamolio sam Đordija Bertomeua, direktora Evrolige, da nazove španskog ambasadora u Sarajevu i objasni mu, ako ne zna, ko je i šta je Mirza Dedlibašić, i da ipak ne može da ima isti tretman kao bilo koji građanin BiH. Uspelo je, Mirza i Danko su dobili vizu.

Sreli smo se u Madridu gde je dočekan sa svim počastima, kao najveća zvezda. Dao je mnogo intervjua, podelio mnogo autograma, slikao se sa brojnim navijačima Reala… Sin Danko, tada 15-godišnjak, gledao je sa divljenjem u oca shvatajući da je ostavio neizbrisiv trag u Madridu. Na utakmici, kada je spiker objavio da meču prisustvuje i Mirza Delibašić, razlegao se dug aplauz, gotovo ovacije. Ustao je sa stolice, otpozdravio publici mahanjem. Nisam siguran da nisam video i suzu u njegovim očima. Bila je to njegova poslednja poseta Madridu, i on je to znao, zato je i želeo da Danko pođe sa njim i vidi šta je njegov otac ostavio iza sebe u španskoj prestonici. Bio je to i  poslednji susret sa Brabenderom, Korbalanom, Luikom…

Onda je došla 2001, poslednja godina Mirzinog života. Otišao je 8. decembra 2001. Ostala je legenda o poslednjem košarkaškom romantičaru. Njegova košarka imala je dušu, baš kao što je on bio duša od čoveka.

Autor: Vladimir Stanković

Koš Magazin; Foto: Yugopapir.com

Komentari: 9

Guest_83294

08. 12. 2015 - 17:12

BBRAVO ZA ČLANAK.VELIKI IGRAČ I ČOVEK...
Guest_42983

10. 12. 2015 - 08:05

MIRZA I CAROBNJACI POD OBRUCIMA NE UMIRU , I KAO STO LIJEPO KONSTATOVASTE ONI.... SU BILI DUSE UMJETNOSTI
Guest_2044

10. 12. 2015 - 23:33

Била једном једна земља....
Guest_79800

16. 12. 2015 - 20:55

Moze li ovo na ijekavskom? Clanak je namjenjen crnogorskoj publici i govori o Bosnjaku Mirzi. Hvala
Nk

27. 12. 2016 - 10:02

Stvarno, prevedite ovo na nas jezik. Meni nista nije jasno...
Miki

11. 08. 2016 - 15:31

Poruka urednistvu, povedite racuna o pravopisu i prevodite ove tekstove da ne bi posle bilo aj kuku dje nam je jezik i pismenost.
neso

15. 02. 2017 - 21:48

Mirza se obećao predsjedniku Partizana generalu Lekiću da ide u Partizan . Vlada BIH i Grad Sarajevo odluče da prave jaku Bosnu, ravnu Partizanu,Zvezdi, Ciboni, Olimpiji, Zadru, Jugoplastici... U pregovore sa Mirzom u Tuzlu idu: Vule Vukalović, Osman Pirija, Miloje Joksimović, Nenad Malović... Dogovor pada, Mirzine roditelje vode u H.Novi u vilu V.Vukalovića, a Mirzu čeka stan u Ul.Rave Jankovića u Sarajevu na Grbavici. .. Potpisnik ovih redova nosio je namještaj sa studentima LUJ 14 u stan, i donacije u Bosnu od Energoinvesta,Unioninvesta. Zraka..... Mirza je oličenje skromnosti, ljudskosti, discipline i sportskog ponašanja.Ponos Sarajeva i BIH.
Mont0

04. 07. 2017 - 08:46

Mirza, hvala ti!
96594

05. 08. 2017 - 21:14

Sjajan tekst o velikom sportisti i čovjeku,
Novi komentar