Republika Srpska, neželjeno dijete Slobodana Miloševića

Ta Republika Srpska, koja zapravo nije nikakva republika, taj entitet koji bi da je državotvoran, prije je neželjeno dijete Miloševićevo, kojem ovaj, htio, ne htio, nikada nije sporio svoje očinstvo.

Objavljeno: 08. 06. 2016 - 20:31 Promjenite veličinu teksta: A A A
Republika Srpska, nezeljeno dijete Slobodana Milosevica

Prvi čovjek srbijanskih socijalista, na rođendanu svoje franšize u Republici Srpskoj, reče kako je Republika Srpska najveća zaostavština njegovog idejnog ćaće Slobodana Miloševića. Na ovu konstataciju, prolomio se gromoglasan aplauz navijek slijepog srpskog življa zapadno od Drine.

Republika Srpska, najveća zaostavština Slobodana Miloševića, reče Ivica Dačić?!

O, kako je samo u krivu bio!

Ta Republika Srpska, koja zapravo nije nikakva republika, taj entitet koji bi da je državotvoran, prije je neželjeno dijete Miloševićevo, kojem ovaj, htio, ne htio, nikada nije sporio svoje očinstvo. Mada, počesto neželjena djeca znaju biti najveća zaostavština, u Slobodanovom slučaju, entitet/potomak mu je bio samo kamen oko vrata, koji ga je na koncu stropoštao u haaški bunar.

Sjeme gazimestansko

Nema te političke DNK analize s' lijeva i desna, od srpskih nacionalista do hrvatskih domoljuba i probošnjačkih unitarista, koji se ne slažu da je negdje još na Gazimestanu zasijana ideja o svim Srbima u jednoj zemlji oplodila tlo od Krajine do Istočne Bosne, a par godina kasnije, rodilo se teritorijalno SAO čedo, koje je poput holivudske starletice mijenjalo ime, dok se nije zaustavilo na Republici Srpskoj. Doduše, entitetu, ne republici. I možda bi neželjeno Miloševićevo dijete, plod sinapsi njegovog i Ćosićevog uma, iznova perpetuiralo svoju nomenu da Dejtonski mirovni sporazum nije okončao, barem fizičko divljanje djeteta po Bosni i Hercegovini.

E, taj entitet, a ne država, mogućno je željeno čedo Slobodana Miloševića!

Taj rezervni točak, odnosno, prije će biti vazdušni jastuk sačinjen od Srbalja sa zapada, navijek je bio očinski san Miloševića. Bivški bankar, megaloman i zaluđenik nacional/socijalističke ideje, imao je fantazmagoričnu predstavu o njegovoj Jugoslaviji, gdje bi Bošnjaci, tadašnji muslimani, ostali u istoj. Milom ili silom. Srbi, prekodrinski, navijek su u beogradskim kuloarima bili obični brđani, kmetovi, neprijatna prošlost nekakve ruralne Jugoslavije i balast koji je neuklopljen visio između nemila i nedraga. I taj teret je na kraju iskorišten u Miloševićevoj igri protiv Alije Izetbegovića, koji se odbio plombirati na unitarni krnji zub jugoslovenski.

Po sistemu velikih sila koje obavezno koriste druge narode kao topovsko meso, Milošević je napravio pervertiju. Svoje neželjeno čedo, koje je zahtijevalo državu unutar BiH, nadopingovao je nacionalnim steroidima i JNA municijom. Klanje je moglo početi.

O odnosu Miloševića i njegovog režima prema "tamo nekim seljacima" postoji beskonačno mnogo primjera. 

Na samom početku rata, jedan od najbližih Miloševićevih saradnika Borisav Jović u slučaju "12 banjalučkih beba" veli: "kako da se radi o 'patriotskoj' podmetačini statističkih podataka o smrtnosti dece u normalnim uslovima kao jednokratnom incidentu."  

Dakle, već tada su prekodrinski Srbi bili najobičniji Miloševićev projekat stvaranja "velike Srbije". 

U toku rata, Milošević je sa nipodaštavanjem gledao na srpski narod zapadno od Drine. Ali ih je do zadnjeg časa, po cijenu genocida, koristio kao razoran i ne baš pretjerano sofisticiran aparat za uništavanje. 

Vrijeme je proticalo u krvoproliću. Valjalo je ocu i tako onesposobljeno dijete sa posebnim potrebama izvesti na put. Negdje od konca '93, Milošević se uveliko zanosio idejom da se odrekne djeteta i proglasi ga kopiletom Srbije i četnika, šešeljevaca, arkanovaca i sličnih kozera ludila, no niko nije vjerovao u takve fikcije. Ostalo je nesrećnom tatici da vaspitava malog delikventa. 

Klasična pseudopedagoška taktika, koja je uključivala sistem nagrada i kazni, formirala je na kraju bipolarnog Kvazimoda koji svoj identitet stvara na mitomanskoj predkosovskoj prošlosti, a po verifikaciju identiteta trči u Beograd.

To je i razumljivo, kad se pogleda kolektivno nesvjesno u Srba sa zapadne strane Drine. Prvo su bili nagrađeni od ćaće Miloševića taze JNA opremom, municijom, pa i logističkom podrškom, kojom su vojno ovladali većim dijelom BIH. Onda su tako raspamećene klince prvo po ušima lupile očeve sankcije na Drini, a nedugo potom i NATO šamar, što je konačno vojno razvlastilo neobuzdanu, srpstvom nadopingovanu masu od Grmeča do Leotara. I što je još konačnije, jednom za svagda razdvojilo je nacionalno -bolesno- ambicioznog oca Miloševića od svog delikventnog djeteta, Republike Srpske.

A, te sankcije na Drini su bile klasična Miloševićeva izlazna strategija iz izgubljenog rata, koje Srbi nisu mogli ili nisu željeli da shvate. Čak im je vožd ponudio i referendumsko izglasavanje Oven-Stoltenbergovog plana, kojim bi se zaustavila ratna dejstva i koji je bio propedeutika za sankcije. Već tada je Miloševiću bilo jasno na šta će izaći srpska "heroika" u Bosni. 

Posve konkretno, Slobodan Milošević je tada rekao kako su  lideri bosanskih Srba ,a prije svih Mladić - ratni profiteri i ljudi kojima su političke ambicije i pohlepa pomračili um. Dabome da je sve ovo tačno, uz opasku da ih je baš Milošević postavio i aminovao njihovo službovanje u komadanju BiH.

Sam Dejton bio je klasično iživljavanje "Oca" nad mentalno zaostalim djetetom. O tome svjedoče izjave ovlaštenog dijela rukovodstva Republike Srpske,koje je u ulozi pasivnog promatrača gledalo šta se dešava u Dejetonu, kao i ostalih posjetilaca kampusa. Slobodan se slobodno sprdao sa tzv. liderima bosanskih Srba. Istina bog, sa njima je jedino i mogao da se sprda. 

Na koncu ove kratke storije o dokazima Miloševićeve "ljubavi" , nije nevažno spomenuti i  dnevnik Ratka Mladića iz maja 1995. godine, u kojem Slobodan Milošević kritikuje političko rukovodstvo bosanskih Srba zbog nastojanja da se osvoji opština Foča. Milošević je tada rekao da mu Krajišnik "deluje normalno, ali da je glup", a da Karadžić "nije normalan" i nazvao ga "lošim đakom istorije u pesničkom zanosu".

Republika Edipovska

Logično je da se svako dijete ljuti na oca. Preciznije, na figuru oca. Nekako je i ljubomorno na njega. Psihoanaliza frojdijanska zna. Ipak je on zlostavljao majčicu Srbiju, a dječačića rumenog na zapadu, tek tu i tamo bi naizmjenično pomilovao po kosici ili izgrdio. Tako je ljutito djetešce u vidu Republike Srpske, zajedno sa svojim rukovodstvom, stvorilo jak bipolarni emotivni odnos prije svega prema ocu Miloševiću. I dan-danas, toliko godina nakon smrti ćaćine, zapadni Srbi nisu sigurni šta da misle o svom tvorcu. Nema ama gotovo niti jednog Srbina koji ne dvoji o mračnjaku iz Požarevca. Odbacuje ga, pa ga sve zaziva, pljuje ga kao "komunjaru" zadnju, pa ga namjesto Tita, koji je trejd mark bošnjačkih jugonostalgičara, diže na maršalov postament.

Umro je, velim, Milošević, umrla je i ideja o nekakvoj samostalnoj državi Republici Srpskoj. Paradoksalno, kult Miloševićev je najjači u entitetu za koga je Slobodan imao plan da nestane i postane neka vrsta unitarne bosanske teritorije u njegovoj Panjugoslaviji. Sloboslaviji.

I zato, na koncu, ako promatramo Dačićevu izjavu po kojoj je Republika Srpska najveća zaostavština Miloševića, možemo reći da to bukvalno nije tačno!

Najveća zaostavština Slobodana Miloševića je unižena, ponižena, poražena i u prošlost sa tokova realnosti skrajnuta Srbija. Druga velika zaostavština Miloševićeva je devastiranje i uništavanje ljudi, ekonomija i čitavih društvenih mikrosistema na Balkanu. 

Taj demijurg devedesetih, predano poput egipatskih skakavaca, uništio je sve čega se dohvatio.

A, da se pitao, da je do kraja ostao dosljedan, da je imao vojnu i političku superiornost, pustio bi da se Srbi, Bošnjaci i Hrvati pokolju do zadnjih u Bosni i Hercegovini, a onda u inverznom oceubistvenom činu izvršio čedomorstvo djeteta svog ideološkog.

Sva je istina, a Srbi u Bosni i Hercegovini nikako da shvate kako je čak i njihov idejni otac želio da žive u BIH, a ne u nekakvoj nezavisnoj državi.

Što se na koncu konaca i desilo, paragrafom očevim u vojnoj bazi Rajt Peterson.

I zato Srbi u Bosni i Hercegovini i nisu nikakva izmaštana kategorija. Ne, oni su najjednostavnije Bosanci i Hercegovci. Tako ih zovu diljem Zemljinog šara, diljem tzv. matice Srbije. 

Ako postoji bilo kakva zasluga Slobodana Miloševića za bosanske i hercegovačke Srbe, to je nominalna potreba da ih se stalno i neprekidno naziva onako kako se i trebaju zvati - Bosanci i Hercegovci. 

Dragan Bursać, 6yka.com

 

Komentari: 2

lako

17. 06. 2016 - 00:38

Bursac slobodno ti budi bosanac ili hercegovac po "nacionalnosti" ali ostavi Srbe da budu to sto su bili oduvjek bez obzira pod kojim se granicama i teritorijama nalazili.
Мали ,,Перица",

19. 06. 2016 - 20:38

би на сличан начин одрадио свој домаћи на тему ратови деведесетих ХХ века. Но,није било тако. Ниси ти ни први ни последњи који доводиш,,пусто турско" у Босну. Ердоган је рекао да му је Алија Изетбеговић оставио Босну у анамет- Ко је Алија? Творац ,,Исламске декларације",правоснажно осуђен националиста , предратни и ратни председник Босне., Шта пише у њој? ниси читао? Одбио да остане у скраћеној Југославији .Потребна му је мало виш е од половине да спроведе идеје из декларације.Данас? Па држани пројект је декларација који спроводи његов биолошки наследник уз помоћ Турске другим тактикама. А,Турчин у Бањалуци каже-Босна је била и биће Турска.(пред.Владе) И онда милион Т урака слави пад Цариграда а Срби ос.Сребренице? Суди се ако негираш Сребреницу.А ваш геноцид вековима?Не застарева, Није избрисан из колективне свести и зато,,Перице" Срби неће да буду Босанци.
Novi komentar