Ivana DIMIĆ: Gubitak roditelja stavlja pisca na veliki ispit

Pisci, po definiciji, žive u paralelnoj stvarnosti u kojoj je literatura “hleb nasušni” i u kojoj savremenost nema naročitog značaja. Ali što se stvarnosti u kojoj živimo tiče, ona je bezobzirna ne samo prema književnosti, nego i prema umetnosti u celini, kao i prema svim ljudskim vrednostima. Tako da je slabašan značaj literature i njena uloga je sasvim svedena. Na univerzalnijem nivou, umetnost je značajna pa makar se stvarala u ilegali
Objavljeno: 27. 01. 2017 - 06:00 Promjenite veličinu teksta: A A A
Ivana DIMIC: Gubitak roditelja stavlja pisca na veliki ispit

- Pišući “Arzamas” oslanjala sam se na literaturu po duhovnoj srodnosti, a ne po temetici. Sama tema, koju sam crpila iz stvarnosti, toliko je bila obuzimajuća da me je skoro progutala. Jer, gubitak roditelja, koji je, složićete se, za svakog čoveka jedan od najsnažnijih doživljaja, stavlja pisca na veliki ispit. Zato što blizina smrti dovodi teksturu literarnog sadržaja u ogromnu napetost – kaže u intervjuu za naš portal dobitnica 63. NIN-ove nagrade Ivana Dimić.

Arzamas”, nagrađeni roman o odnosu dementne majke koja umire i ćerke koja je čuva, pisala je sedam godina.

“Literatura, po definiciji, zahteva da bude značajnija od ličnog doživljaja. A kad je doživljaj veoma snažan, preti opasnost da pisac sklizne u sentiment. Iz tog razloga mi je bilo potrebno više vremena da završim knjigu”, objašnajva ona.

Ivana Dimić rođena je u Beogradu 1957. godine. Autorka je pet knjiga kratkih priča, drama i TV scenarija.  

ANALITIKA: Postali ste tek peta žena koja je dobila prestižnu NIN-ovu nagradu. Koliko Vam znače književna priznanja?

DIMIĆ: To kog roda je pisac nije relevantno za književnost. Ali, to kad neko ko ne pripada nikakvim klanovima ni interesnim grupama u književnom svetu, postoji i objavljuje knjige u tišini preko dvadeset godina, dakle, kad neko takav dobije književnu nagradu, to je indikativno. Ako je još i ženskog roda, tim značajniji sociološki fenomen.

2701dimic2

ANALITIKA: „Arzamas“ ste pisali sedam godina. Koliko je bilo teško stvoriti književno djelo koje se temelji na ličnom iskustvu?

DIMIĆ: Sve što sam oduvek pisala i objavljivala od 1995. pisano je po nekoliko godina i temeljilo se na mojim ličnim iskustvima iz dve stvarnosti u kojima neprekidno boravim: banalne svakodnevice  i literature (koja je za mene lično jednako značajna realnost). Ova, šesta knjiga, pisana je tri godine duže nego prethodne i različita je po tome što je roman, a ne pripovetka i što je kompoziciono formirana u fragmentima, sastavljenim od dijaloške i prozne forme koji se sukcesivno smenjuju.

ANALITIKA: Koliko su Vam tom prilikom pomagala ili odmagala djela iste tematike?

DIMIĆ: Priznajem da mi nisu dovoljno dobro poznata književna dela koja obrađuju temu smrti roditelja, što je, verovatno, moj propust. Oslanjala sam se na literaturu po duhovnoj srodnosti, a ne po temetici. Sama tema, koju sam crpila iz stvarnosti, toliko je bila obuzimajuća da me je skoro progutala. Jer, gubitak roditelja, koji je, složićete se, za svakog čoveka jedan od najsnažnijih doživljaja, stavlja pisca na veliki ispit. Zato što blizina smrti dovodi teksturu literarnog sadržaja u ogromnu napetost: literatura, po definiciji, zahteva da bude značajnija od ličnog doživljaja. A kad je doživljaj veoma snažan, preti opasnost da pisac sklizne u sentiment. Iz tog razloga mi je bilo potrebno više vremena da završim knjigu.

ANALITIKA: Da li je odnos majke i djeteta (u Vašem slučaju majke i ćerke) na neki način tabu u književnosti? Ta tema je mnogo manje obrađivana od odnosa oca i sina, pogotovo u književnosti na ovim prostorima.

DIMIĆ: To je veoma zanimljiva konstatacija i verovatno je povezana sa činjenicom da je, kao što ste primetili u prvom pitajnu, u književnosti značajno manje žena, pa je samim tim i odnos majka – ćerka manje ili nikako obrađivan, za razliku od odnosa otac – sin ili majka - sin. Tu književnu činjenicu ne bih primetila, jer nikad nije bila predmet mog interesovanja. Naveli ste me da jasno vidim da je ta književna činjenica u direktnoj zavisnosti od sociološkog fenomena.

2701dimic3

ANALITIKA: Koliko se kroz prizmu upravo tih odnosa mogu vidjeti i promjene koje su u društvu nastajale u protekle tri decenije?

DIMIĆ: Verovatno ćete vi bolje videti taj fenomen od mene usled ugla posmatranja. Ja iz svoje izolovane pozicije slabo uočavam to pomeranje. Moguće je takođe da mi blizina fenomena izaziva miopiju.

ANALITIKA: U jednom intervjuu ste kazali da Vam je „literatura jednako značajna stvarnost kao i sam život“. Koliko je danas literatura važna? Koja je njena uloga?

DIMIĆ: Pisci, po definiciji, žive u paralelnoj stvarnosti u kojoj je literatura “hleb nasušni” i u kojoj savremenost nema naročitog značaja. Ali što se stvarnosti u kojoj živimo tiče, ona je bezobzirna ne samo prema književnosti, nego i prema umetnosti u celini, kao i prema svim ljudskim vrednostima. Tako da je slabašan značaj literature i njena uloga je sasvim svedena. Ali na univerzalnijem nivou, umetnost je značajna pa makar se stvarala u ilegali. Bar ja tako verujem, a mislim da će se svaki stvaralac sa mnom složiti. “Talenat” kako kaže Josif Brodski u knjizi “Udovoljiti senci”, “u osnovi nema nikakve veze sa istorijom”.

N.D.

Foto: Laguna; TANJUG/Dragan Kujundžić

Komentari: 0

Novi komentar