Četiri decenije albuma „Ne cvikaj, generacijo“ Atomskog skloništa

Đoser je koristio sopstvenu bolest kao oružje društvene kritike. U bijesnom plesu na bini, znao je da leluja na tankoj liniji između života i smrti – nikada ne propadajući u ambis patetike. Jer to tu, što je krvarilo pred mikrofonom, bio je njegov život

Objavljeno: 06. 04. 2018 - 07:40 Promjenite veličinu teksta: A A A

Što bi Mediteranac od 27 godina poželio više u životu od plavog sportskog „alfa romea“ i malog kafea čiji su se prozori ogledali u iskričavim talasima na rivi, sa pozivnim brojem rodnog grada kao imenom na tabli iznad vrata! Đoser je u Puli imao sve to, a ipak je želio više. Želio je rokenrol. 
Za Serđa Blažića, prvog i kultnog pjevača Atomskog skloništa, rokenrol nije bio hir i mladalačka zabava. Za njega, muzika je bila način da se ostvari čovjek koji je svaki dan živio kao posljednji. Đoser je bitisao tako sedam godina uoči objave albuma „Ne cvikaj, generacijo“, na proljeće 1978. godine. Jer još od 1971. bolovao je od Hodžkinsove bolesti, raka limfnih žlijezda.

02-omot-ploce

Pogana kritika
Ni Đoser, ni drugi junak naše priče, čuveni tekstopisac Boško Obradović, sada nijesu živi. Basista i pjevač Bruno Langer, mlađoj publici najprepoznatljivija figura Atomskog skloništa, jedini je član prve postave koji i dalje diše u ritmu rokenrola.
Četiri decenije nakon objavljivanja jedne od najznačajnijih debitantskih ploča jugoslovenskog rokenrola, fanovi i prijatelji svjedoče o bendu čija je glavna karakteristika bila - nepokolebljivost.
Ploča „Ne cvikaj, generacijo“ nije išla nikome niz dlaku, najmanje tadašnjim konvencijama jugoslovenskog roka. Prije 40 godina, jedan bend iz „tamo neke“ Istre, zamislite, osmjelio se da sreže u brk i publici, i narodu i državi sve što misli o njima!
To što su teme albuma bile sjenke ratova, odjeci nuklearnih kriza i decenijskih strahova Hladnog rata, otuđenost, nasilje, bjekstvo u zavisnost, savršeno je leglo i odgovaralo publici, ali ne i kritičarima. 
Jednostavne Obradovićeve riječi, pankerske poruke zaogrnute u hard rok ruho, činile su se previše sirovim. U suštini, ploča je ,,kliknula“ tek kada je počela koncertna turneja, nakon što je publika shvatila da upravo takve, obične i „pogane“ riječi, perfektno leže Đoseru i Langeru.

Breme prolaznosti
„Od rata do rata“, „Ne cvikaj, generacijo“, „Tko će tad na zgarištu reći“... do posljednje, desete „Nek vam je sa srećom“ nanizane su pjesme koje su vrlo ciljano tematski dosljedne jedna drugoj. Kao žestoka istarska bura koja tjera brod ka jednom kursu, uvijek ka jugu i daleko od sigurne obale. 
Za takav album, koji je dugo kuvao, Obradoviću je za mikrofonom jedino odgovarao i apsolutno bio potreban baš neko kao Đoser. Desperado čijoj bolesti nema lijeka, ali koji ipak nekim čudom godinama kormilari pronalazeći nove dane, vješto izbjegavajući hridine smrti. Obradović otkriva suštinu u četvrtoj pjesmi „Saznao sam dijagnozu“, tako očigledno posvećenoj samom Serđu.
- Umjesto atomske bombe / mogli ste pronaći lijek / da proživim svoj vijek. / I dok pjevam o ljudima / napustila me sreća / u cvatu civilizacije / dvadesetog stoljeća - pjevao je Đoser, čineći da svako ispred bine u plućima, pod grlom i na ramenima osjeti breme prolaznosti, koje je on nosio i osjećao svakog dana.

Moćno pribježište
Đoser je godinama pretvarao sopstvenu bolest u oružje društvene kritike! Svoju dijagnozu prepjevavao je u spisak zamjerki sistemu i vremenu kom je živio, koje je kao vrhunac dostignuća i nauke dočekalo atomske bombe, ali i ne lijek za rak. 
Samo takav akrobata, u bijesnom plesu na rokenrol bini, znao je lelujati na tankoj liniji između života i smrti - a da ne propadne u ambis patetike i ispraznosti. Jer to tu, što je krvarilo pred mikrofonom, bio je njegov život.
Zato je već tokom prvih koncerata nakon objavljivanja ploče „Ne cvikaj, generacijo“ bilo lako osjetiti zbog čega je Serđo toliko želio da bude u rokenrolu. Više od onog kafea, šmekerskog „alfa romea“, više od njegove rive, bitnija je bila koncertna bina. To jedino mjesto gdje nikom nije morao da objašnjava i priča kako je, u kojem je stadijumu bolesti i kakvim ga ljekovima truju i umaraju. 
I zbog toga je, mnogo prije nego što je Đoser preminuo 1987. godine u sivilu ljubljanske onkološke klinike, publika znala što je zaista Atomsko sklonište. Ono jedino Serđovo pribježište, moćnije od svih aparata za radijaciju i hemoterapija i svih bijednih pokušaja svijeta da prevari prolaznost... I jedino mjesto, gdje je život djelovao dostojan čovjeka.

S. STAMENIĆ

FOTO: rockomotiva.com / kupindo.com

Komentari: 5

Ilija

06. 04. 2018 - 08:09

Neponovljiv tekst. Svaka čast.
Rukfaš

06. 04. 2018 - 10:03

Serđo Blažić je vrhunski umjetnik, roker, borac, neukaljan drogama... zaslužio je makar neki sokak u Podgorici.
Кривошија

06. 04. 2018 - 12:24

Изузетно "Атомско склониште", бриљантни Серђо... само ми није јасно када у општем негирању неко додијели минус коментару у којем још увијек има дивног сјећања на ове непоновљиве момке?! Зато, Рукфаш, моје поштовање за Твоју љубав према великом добу југословенског рока, када смо без грешке препознавали шта је ДОБРО а шта ЗЛО.
Abdul al Zajeb street

06. 04. 2018 - 15:36

Nemamo sokaka a bulevar je mlogo da mu se da . Ono znalo se za njih u Jugoslaviji al nijesu bili bas u vrhu . Tamo nedje drugi treci red da prizivaju duhove . Da budu recimo predgrupa kad nastupa neklo jaci .
Кривошија

06. 04. 2018 - 16:03

Да ли ће им се дати или неће булевар или сокак, потпуно је неважно, моје гледање на та "давања" су сасвим другачија - никоме од чијег напуштања овога свијета није протекло најмање седамдесет година не бих "улицу" или нешто слично "дао", но наслијеђу "Атомског склоништа" се поклањам до црне земљице. А што се, Увијек Зајебани (ваљда се тако преводи "Ол Зајеб") тиче твог разумијевања у музику и рокенрол - није ни за по кући. Можда - иза куће.
Novi komentar