Priče podgoričkih zanatlija

Stanje nikada gore, ali uz naporan rad možemo pristojno da živimo

Nekad se moglo odlično zarađivati od zanata. Danas su stari mehanički satovi zamijenjeni pametnim telefonima, a kvalitetne kožne cipele kratkotrajnim, kineskim kopijama. Mladi se okreću drugim zanimanjima, pa sve više zanata odlazi u zaborav. -Puno je bolje bilo dok su postojali baterijski satovi, dok je sat danas samo modni detalj. Niko se nije obogatio od zanata i svojih deset prstiju, ali uz rad i ljubav prema poslu može da se živi pristojno – kaže naš sagovornik.
Objavljeno: 26. 05. 2018 - 00:00 Promjenite veličinu teksta: A A A

Posjetili smo nekoliko podgoričkih zanatskih radnji i čuli priče njihovih vlasnika: mogu li da zarade, koliko rade, ali i kako je to sve bilo nekada.

Sat kao modni detalj: Skoro pa zaboravljen zanat u savremenoj eri digitalnih časovnika i mobilnih telefona jeste sajdžijski. U najstarijoj časovničarskoj radnji u Podgorici „Stanić“, zatekli smo vlasnika, Đorđa Stanića, koji se ovim poslom bavi od malih nogu. Zbog velikog posla, njegov otac je časovnike donosio kući da popravlja, a on mu je u tome pomagao do kasno u noć.

Kao mali sam znao da s njim osvanem do ranih jutarnjih sati, da mu pomažem, čistim..., tako sam i zavolio zanat. Kad sam završio srednju školu, trebalo mi je je malo više para, a stari mi je rekao da dođem da ih zaradim, i tako je sve počelo. Ja sam treća generacija časovničara: prvo je bio djed, pa otac i sada ja i brat. Nažalost, moji sinovi neće da se bave ovim poslom, kažu da je preteško i da nije za njih. Možda bratov sin nastavi dugogodišnju tradiciju”, priča nam Stanić.

glavna3

Mušterije, kaže, sve manje popravljaju satove, a najčešće dolaze da bi samo zamijenili bateriju.

Puno je bolje bilo dok su postojali baterijski satovi, dok je sat danas samo modni detalj, jer svi imaju te pametne telefone. Nekad je bilo više posla; na primjer, subotom i nedjeljom, kada su vojnici bili napolju, nastajala bi prava navalica i jedva bi se stizalo da uradi, iako je bilo čak pet radnika! Ipak, mi danas imamo normalan život – niko se nije obogatio od zanata i svojih deset prstiju, ali uz rad i ljubav prema poslu može da se živi pristojno”, uvjeren je Stanić.

glavna4

Obućari životare: Na policama obućarskih radnji koje smo posjetili nalaze se razne vrste cipela: kožne za svaki dan, muške nošene „kad god je neko slavlje”, neudobne štikle s visokom potpeticom, cipele koje se čuvaju „za posebnu priliku”. Neke se više nikad neće obuti, ali će kao remek-djelo stajati u sobi vlasnika zbog prvog odigranog plesa u njima, a neke u radnjama stoje već godinama. Osim obuće, u radnjama se može pronaći poneka torba, kaiš, novčanici...

Iako obućarstvo opstaje uprkos brzom životu, stanje je danas je nikada gore, kaže nam Slavko Bulatović, vlasnik radnje „Centar”, koja opstaje već trideset godina.

Najgore radimo otkad postoji radnja. Cijene nismo mijenjali deset godina, toliki su nameti, plaćamo sve: prilaz radnji, put, materijal je skuplji, a cijene niske i potreba za nama sve manja. Mislim da bi marže zanatlijama trebalo da budu manje, da bi ih podsticali da se uopšte bave ovim”, govori nam Bulatović.

Kada je počinjao, kaže, sve je bilo drugačije. Kupovale su se skupe, kvalitetne cipele koje su trajale godinama, te je i potreba za obućarima bila veća.

Sada se prave cipele od recikliranog materijala, eko kože, skaja, za maksmalno jednu sezonu. Na kineskim cipelama nema šta da se popravlja. Zato ljudi vade cipele koje su kupili prije deset, petnaest godina, koje su ostavili ispod kreveta, ormara, u cipelaru ili nekoj ostavi, i donose da ih zalijepimo jer su kvalitetne”, kaže Bulatović.

glavna6

Teška vremena tokom sankcija koje su SAD uvele SR Jugoslaviji devedesetih, primorale su ga da postane zanatlija, a ljubav prema poslu ga i danas, toliko godina kasnije, tjera da sjedi u radnji i popravlja cipele.

Nekada sam putovao za Grčku, dovozio odatle repromaterijal i to sam radio uspješno 15 godina. Kasnije dolazi rat na Kosovu, pa više nije moglo da se ide, te sam bio prinuđen da se vratim u radnju da bih izdržavao familiju. Pokušao sam da se bavim i dječjom proizvodnjom obuće, ali to iziskuje puno novca, veliku radnu snagu... U ovoj radnji radi i majstor koji je sa mnom već dvadeset godina i završio je školu za obućare koja je tada postojala”, objašnjava naš sagovornik.

Rob samom sebi: Iako većina mladih danas bježi od zanata, u radnji „Napredak“ rade otac i sin – Džijad i Denis Lekić. U radnji, tvrde, provode i po 13 sati dnevno!

Imamo mušterija, nije da nemamo posla, i s obzirom da se radi od 7 ujutru do 8 uveče, može se zaraditi za pristojan život. Rob si, ali samom sebi. Moram da budem tu po cijeli dan, jer tako završim dosta posla, a uvijek ga ima. Loše je to što je materijal poskupio tri puta, a cijene su ostale iste“, priča Džijad.

glavna1

Kada je počeo da se bavi obućarstvom zajedno je, objašnjava nam, radilo više radnika, bila je veća potražnja i više se cjenio ovaj posao, a napominje da je nekada i pravio cipele.

Danas se to ne isplati. A kako će kada ima cipela od dvadesetak eura. Ipak, mislim da je narod opet počeo da kupuje kvalitetniju obuću, zasitili su se one kineske, nekvalitetne, koja se ne isplati ni popraviti”, kaže on, dok mušterije ulaze tražeći da im se na cipelama poprave đon, kaiševi, zamijeni patent...

Njegov posao nastaviće sin.

glavna5

„Rijetkost je da se mladi bave zanatom. Ja od petnaeste godine radim ovaj posao, dakle već deset godina. U budućnosti ću se možda odvojiti od oca, ali svakako ću da se bavim nečim što je vezano za obuću“, uvjeren je Denis.

Džijadovi vješti prsti su popravili na hiljade cipela, a ovaj zanat se, kaže, uči svakodnevnim radom i usavršavanjem.

Ne može se zanat istinski naučiti na brzinu – za godinu, dvije – za to je potrebno do deset godina. Ako ne znaš da napraviš cipelu iznova, ti je ne možeš ni popraviti kako treba. Treba da znaš šta sve ima u njoj, kako treba da se namjesti, postavi, zalijepi...”, ističe sagovornik Portala Analitika.

Zanate moramo sačuvati od zaborava, a mlade podsticati da se bave njima, jer, ako svi postanu inženjeri, programeri i marketing magovi, naposletku neće ostati niko da nam popravi sat, zakrpi staru torbu ili promijeni nešto na omiljenoj, ali već staroj obući.

Komentari: 1

Popravljamo kisobrani

26. 05. 2018 - 13:33

To je oduvijek bilo pitanje nadmudrivanja sa lopovskom drzavom i inspekcijam. Kad im prifali love oni jednostavno posalju haraclije u pljacku tih sitnih radnji. Najbolje je ono da nemas radnju nego od kuce do kuce neki kombi sa alatom i cepas 20 do 50 € bez poreza.
Novi komentar