Sedam dana pre našeg prazničnog Prvog maja, 23. aprila je američka Federalna trgovačka komisija zabranila kompanijama da sprečavaju svojim stručnjacima da se 18 meseci po napuštanju svoje firme zaposle u konkurentskoj firmi.
Tako je ona branila pravo otpuštene radne snage koja broji zapanjujućih 30 miliona ljudi da se ponovo zaposli u svojoj struci. Oni će od septembra ove godine moći odmah, istog dana po otpuštanju iz firme ili svog dobrovoljno datog otkaza u njoj, da se zaposle. To jedino neće odmah moći odlazeći direktori koji su zarađivali više od 151.000 dolara godišnje i učestvovali u poslovnom odučivanju, ali njih je oko 1 odsto od onih 30 miliona.
Vlada navodi ove koristi koje će sloboda zapošljavanja radnoj snazi da donese: uzastopno godišnje povećanje plate od 524 dolara, a za sve radnike oko 488 milijardi dolara do 2035. godine; osnivanje novih 8,5 hiljada firmi što je 2,7 odsto godišnje; registrovanje novih patenata u narednih deset godina između 17-29 hiljada godišnje; i smanjenje troškova za zdravstvenu zaštitu nezaposlenih za 74-194 milijardi dolara.
To je divan poklon Vašingtona američkoj radnoj snazi za Prvi maj. Uostalom, praznik Prvi maj su ustanovili Amerikanci u 19. veku. Možda je ipak čudno da pomenutu odluku nije doneo radnički sindikat, već država. No, poslodavci se sa njim ne slažu i istog dana su, navodi The Wall Street Journal, najavili da će pokrenuti sudsku žalbu protiv odluke Vlade ne bi li je oborili. Nije nemoguće da u tome i uspeju, jer oni štite zabranu slobodnog zapošljavanja svoje bivše radne snage kod konkurencije izgovarajući se sa razumljivom bojazni da bi ova mogla da kod novog poslodavca otkrije poslovne tajne donete od bivšeg. To ima smisla kada je u pitanju transfer vrhunskih eksperata među konkurentskim firmama, ali kod drugih radnika teško da ima opravdanja.
Tako se sudarilo pravo na slobodno zapošljavanje s pravom na čuvanje poslovne i tehnološke tajne. Na čiju stranu da stane Prvi maj?
Ovaj sudar proističe iz toga što pre odluke Vlade nisu razgovarali za stolom sindikati zaposlenih sa privrednom komorom. Otuda, kada se vaninstitucionalno sukobi rad sa kapitalom odlučuje sud. A to je opasno, jer sudovi nisu prvopozvana ustanova da vodi ekonomsku politiku ma koliko ona proizilazila iz prava. Konsenzus rada i kapitala je bolji od tog, i to bi bio pravi Prvi maj.
NAŠ PRVI MAJ – CRNA GORA
Naš Prvi maj je često izlet radne snage na roštilj umesto da bude javni govor zaposlenih i nezaposlenih na nova radna mesta i socijalna rešenja. To nije tako samo u Crnoj Gori, već je to tako u celom evropskom bivšem socijalističkom regionu. Zašto je to tako?
U Crnoj Gori je Jovan Tomašević bio 1919. godine osnivač sindikalnog i socijalističkog pokreta po ugledu na francuske sindikalne ideje Šozefa Prudona koji je izmislio reč ,,kapitalist“ i Žana Sorela. I podržavao je komunističke ideje Luja Blankija, čuvenog po svojoj paroli ,,diktatura proleterijata“ – koju je Marks plagirao i po kojoj je Lenjin formirao boljševičko krilo u Ruskoj socijal-demokratskoj partiji.
Tomašević je bio pristalica federalne Crne Gore u Jugoslaviji, osudio je izdaju države Crne Gore posle Prvog svetskog rata i protivio se beogradskom centralizmu. Osnovao je crnogorsko krilo jugoslovenske komunističke partije i sa drugim kandidatima osvojio 1920. godine preko 39 odsto glasova u Crnoj Gori na izboru za Ustavotvornu skupštinu SHS. Zatvaran je zbog otpora nedemokratskoj vladavini knjaza Nikole i potonjeg kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. Umro je na Cetinju mlad, 1924. u svojoj 32. godini, slomljen zatvaranjem, progonima cetinjske policije i tuberkulozom. On je spojio francuski štrajkački sindikalizam sa partijskom revolucijom marksista. Nije stigao da vidi topljenje svojih nada u socijalističkoj državi.
Pad sindikalizma je u Evropi između dva svetska rata nastao iz tri razloga: zbog proganjanja autoritarnih vlada u Italiji, Nemačkoj, Španiji, Portugaliji, Jugoslaviji i drugima, zbog proganjanja sindikalista u SSSR-u i zbog dizanja srednje klase i poboljšavanja položaja proleterijata u nastajućim državama blagostanja.
A posle Drugog svetskog rata sindikalizam je uništen u svim komunističkim državama Evrope i Azije, dok je na Zapadu često sumnjičen da je skrivena filijala interesa Moskve.
U JUGOSLAVIJI
Možda je Crnogorac Svetozar Vukmanović Tempo najpoznatiji predsednik jugoslovenske sindikalne organizacije posle Drugog svetskog rata. Vodio ju je svega devet godina, od 1958. do 1967. godine. Ostao je upamćen po javnom istupu u jednom impulsivnom trenutku kada je istakao pravo zaposlenih na štrajk. To je zaprepastilo političku elitu.
Pravo na štrajk nije bila ideja jugoslovenskih komunista pri osnivanju sindikata 1945. godine. Po njima, štrajk je kod njih shvatljiv jedino onda ako je samo znak nezadovoljstva radnika pojedinačnim stanjima u preduzeću, ali ako izađe iz njega i evoluira u opasni otpor političkom sistemu i monopolu na vlast Komunističke partije – onda je neprihvatljiv.
Jugoslovenski komunisti su jedini komunisti na vlasti u Evropi i svetu koji su osnovali radnički sindikat i zamislili su sindikat kao pomoć svojoj proleterskoj partiji, a ne kao rivala. Sindikat je zamišljen kao šegrt Partiji, koji nema nijedan oblik izvorne evropske sindikalističke i anarho-sindikalističke politike. On nema svoju glavu već je samo rep Partiji.
Partija je formirala svoj sindikat da ujedno bude i jedan jedini sindikat, i da time bude bez konkurencije slobodnih sindikata. Sindikat zanatlija koji je postojao to nije mogao biti, dok razna profesionalna udruženja poput inženjera, lekara i drugih, nisu imala političku ulogu. Partija svoj sindikat obdaruje državnom pažnjom koju ne uživaju sindikati u kapitalizmu: daje mu da za rukovodstvo dobija zgrade iz nacionalizovanih buržoaskih nekretnina; da iz državnog budžeta gradi nova predstavništva i kupuje opremu od olovke do automobila; dobio je preko državnog knjigovodstva (SDK) osigurani priliv obavezne članarine uplatama novca svakog meseca iz plata miliona zaposlenih; dobio je i gradio letovališta i rekreaciona zdanja; postao je kupac obavezne i preporučene ideološke literature; postao je nabavljač prehrambenih proizvoda i konfekcije; bio je zadužen da utvrđuje redosled zaposlenih za dobijanje stanova; da daje ,,nezavisno“ mišljenje o zapošljavanju radnika i izboru direktora; da vodi predsudske disciplinske postupke; da iz interventnog novčanog fonda pomaže pogođenima…
A kada je posle 1990. godine krenulo osnivanje novih sindikata, malo ko je u Srbiji i Crnoj Gori odlučno pitao zašto nijedan od tih sindikata nije dobio ništa od imovine ugašenog jugoslovenskog sindikata. Sukcesija njegove imovine je isprva išla po republikama, ali potom nije spuštena na nove sindikate, sem u Sloveniji i Hrvatskoj - ali je to učinjeno i zbog njihovih kandidatura za Evropsku uniju. Koliko je nepokretne i pokretne imovine, kao i novca sa sindikalnog računa otišlo u ruke novonastalim ,,socijalističkim“ partijama, a koliko u ruke privilegovanih privatnih firmi, malo je poznato. U nekim područjima jugoslovenske oblasti uvedena demokratija posle 1990. godine je, izgleda, želela sindikate još manje od komunista.
TEMPOVA KRIVICA
Tempo nije dovodio u pitanje jugoslovenski sistem ,,socijalističkog samoupravljanja“, ali je ostavio utisak da odobrava borbu zaposlenih sa upravom preduzeća zbog kršenja zakona o poslovanju i radničkih ekonomskih prava, kao i njihovih prava na saodlučivanje. Ako oni to participativno pravo ne bi imali, čemu onda sindikat? Tempo je time ipak začeo periferni otpor sistemu koji bi nagrizao ustavni kult ideološke i političke nepogrešivosti komunista.
I šta ako se štrajkovi prošire na administraciju u državnoj upravi? Nema opasnijeg požara od činovničkog štrajka, jer se tada gasi motor države. Recimo, štrajk carinika momentalno izoluje izvoz-uvoz.
Tempo je napustio politički život 1970. godine kada je imao 58 godina. Za revolucionara je to rano. Umro je trideset godina kasnije. On u svojim memoarima ,,O revoluciji koja teče“ iz 1971. godine ne govori zašto je napustio prvu liniju. Jer, kao general-pukovnik bio je pre sindikalne karijere i Titov zamenik kao komandant oružanih snaga Jugoslavije.
Istoimeni kratki dokumentarni film iz 1972. godine je bio sarkastična velikosrpska nacionalistička zloupoteba Tempovog naslova memoara i sa njim nema nikakve veze. Film je bio zabranjen na 18 godina, ali je sa Miloševićevom politikom razaranja Jugoslavije iznet iz arhive da se pridruži nacionalističkom uništavanju države. Rat za Veliku Srbiju, ali i ostali ratni nacionalizmi Hrvata i Muslimana su postali zamena za sindikalno jedinstvo. I postali su lažna uteha za napuštenu politiku socijalnog napretka naroda. Zabranjeni film sa Tempovim naslovom je tome prišao podsmevanjem Jugoslaviji i nacionalnoj slozi.
Tempo se na vreme povukao, video je kuda se ide?
NIJE BOLJE NI NA ISTOKU
Mnoge sindikalne organizacije iz nekadašnjih istočnoevropskih socijalističkih zemalja su danas članice Evropske sindikalne konfederacije osnovane 1973. godine radi saradnje sa ustanovama nastajuće Evropske unije.
Tamo je i reprezentativna Unija slobodnih sindikata iz Crne Gore i Nezavisnost iz Srbije. Crnogorski sindikat je član i drugih međunarodnih organizacija među kojima je i ,,Solidarnost“ kao zbor koji okuplja sindikate iz jugoslovenskog područja. To je lepo.
Prvog maja je ovaj sindikat izašao na podgorički Trg nezavisnosti radi javnog unapređenja svog značaja. Delio je zainteresovanima i prigodne poklone. No, Vlada Crne Gore toga dana nije Prvom maju posvetila veći značaj od tihog učtivog čestitanja. Nije obećala novo smanjenje akciza na bezolovni benzin i gasna ulja koje je ovaj sindikat zatražio. Nije kazala ni da li će ipak izaći u susret štrajkačkim zahtevima prosvetnih radnika koji su zahtevali da im se povećaju plate na osnovu prethodnog kolektivnog ugovora - kojeg je oborio sud proglašavajući ga nezakonitim. Ministarstvo prosvete se tome obradovalo i rečnikom difamije okarakterisalo rukovodioce sindikata. To nije lepo.
Crnogorska situacija nipošto nije endemska osobina samo ove države. Sa varijacijama je to tako i u nekim drugim nekadašnjim socijalističkim zemljama, nezavisno od stepena razvijenosti. Rusiju, Belorusiju i Ukrajinu danas ne vredi ni pominjati, kao što bi njima bile bliske Mađarska i Slovačka. U baltičkim državama je bolje, kao i u Češkoj i Sloveniji. Nećemo ići dalje sa nabrajanjem drugih država, manje-više je svuda velika sličnost sa navedenim.
Možda bi bilo bar delimično tačno kada bismo govorili da je to tako zbog gubitka kontinuiteta sa nekadašnjim sindikalnim tradicijama pre Drugog svetskog rata u ovim zemljama, pre njihovog potpadanja pod sovjetsku dominaciju posle 1945. godine. Zaposleni su sa strahom i neznanjem pristupali sindikatima sa raspadom sovjetskog bloka.
Ta bojazan i sada postoji. U ovim državama jesu nove partije brzo osnivane posle 1990-ih godina, ali sindikati nisu mogli da pronađu dovoljno podsticajno tle za rad u uslovima grabežne i kriminalne privatizacije koja se branila nezakonitom batinom države. Krhku demokratiju je pratila i lomljiva nezavisnost sudova - koji su i sami postali korumpirani podložnici milionerske elite.
Privilegovani ulazak nekadašnjeg ,,socijalističkog bloka“ u Evropsku uniju posle 2004. godine je, bez sumnje, doprineo ohrabrivanju sindikalnog ,,pokreta“ na Istoku. To je tako već samim tim što su evropske sindikalne konfederacije osnivane kao uvažene partnerske ustanove Evropskoj komisiji da pomažu Briselu u donošenju nekonfliktnih rešenja između rada i kapitala. Njihov je obostrani
zadatak prihvaćen na poljima ekonomskog razvoja, pravedne raspodele, podizanja opšteg životnog standarda i kulture, unapređenja ekološke brige i, naravno, doktrine ljudskih prava. Te obaveze su labavile nedemokratsko ponašanje eks-socijalističkih vlada na Istoku, ali ih nisu eliminisale.
ZAPADNI SINDIKALIZAM
Malo je verovatno da će u Evropskoj uniji sindikalna tradicija izgubiti na značaju zbog migranstke krize. Po nama neće, već će je ona pojačati, kao što je i sada pojačava.
Pojačavaće je od meksičke granice u Americi do granica Evropske unije. Engleski premijer Riši Sunak je krenuo sa programom avionske deportacije ilegalne imigracije u kampove u Ruandi. A francuska policija je krenula da buši migrantske čamce na obali Lamanša. Teško da ih u tome mogu zaustaviti romantični teoretičari o pravu ljudi na svetsko nomadstvo bez granica, iako nikako ne možemo odreći da na izneverene nade došljaka ne gledamo tužnim očima.
Pogrešno neki analitičari odbranu interesa domaće radne snage od ilegalnog priliva vanevropske konkurencije nazivaju desničarenjem. Greše. To je klasična odbrana evropskog proleterijata protiv obaranja nadnica i životnog standarda nelojalnom konkurencijom. Osim toga, i delovi kapitala staju na stranu odbrane od imigracije zbog povećavanja budžetskih troškova za njeno izdržavanje i ugrožavanja političkog mira u zemlji. Neoprezno brzo se narušava i kulturna struktura ovih država koja iritira ukorenjena ponašanja stanovništva.
Međutim, na Zapadu će se, bez ikakve sumnje, približavati rad i kapital, tim pre što u okviru same Unije postoji frikciona nezaposlenost, koja se neutrališe dovoljnim prilivom radne snage iz Istočne Evrope. Uostalom, setimo se, Evropu posle Drugog svetskog rata nije odsudno dizala levica već demohrišćanski centar De Gola i Adenauera.
Ali joj je komunistička i socijaldemokratska levica stalno disala za vratom gradeći novi položaj zaštićene radničke klase i zaposlenog stanovništva. Zajedno su dizali socijalnu državu.
PORUKA PORTUGALIJE LUTANJU CRNE GORE
Ove godine Portugalija slavi 50 godina od mirne revolucije karanfilima kada je vojska 1974. godine uz odobrenje naroda svrgnula sa vlasti Salazarovog naslednika Marsela Kaetana.
Odbacila je tada njegovu politiku nastavka Salazarovog programa ,,estado novo - nova država“, iz 1926. godine, kao kopiju Musolinijevog fašističkog koncepta. Posle brojnih peripetija oko budućnosti zemlje, rešenje je nađeno sa vladom odličnog socijaliste Marija Soareša koji je odmah okrenuo zemlju Evropskoj ekonomskoj zajednici. I hrabro je izvukao ratnu Portugaliju iz svojih kolonija u Angoli, Mozambiku i Gvineji. I smelo je zbog toga primio veliku migraciju belaca iz tih kolonija i potom prebacio trošak izdržavanja viška radne snage i modernizacije Lisabona na pleća Brisela. I voljni višak radne snage je usmerio na Evropu - i ponovio Tita u Jugoslaviji. I odbacio je rasizam koga je u Evropi upravo stvorila Portugalija privilegovanom trgovinom crnim robljem po papskom sporazumu Portugalije i Španije iz Tordesiljasa 1494. godine.
U trenutku revolucije karanfilima Portugalija je bila na nivou razvijenosti Jugoslavije. Danas je iznad Crne Gore i Srbije za oko 150 odsto više, ne samo u ekonomskom smislu već i u smislu ,,kvaliteta duha“.
Lisabon daje primer Crnoj Gori: odbacimo ratni nacionalizam i beskrajne jalove rasprave o identitetima jer ćete biti potopljeni invazijom srpstva i interesima beogradske države koja nikada neće ući u Evropsku uniju sa kolonijalnim programom Velike Srbije, sa verskim opravdanjem nacionalnog šovinizma i zaostalim muškim seksizmom.
Glavni politički identitet crnogorskog naroda je zajednički interes Evrope. Nemojmo Prvi maj da zamenjujemo uskršnjim jajima u nedelju, jer su ta jaja mućak napunjen praznom socijalnom intervencijom. Prvi maj je realnost naroda.
Možda će nekima biti čudno da ovaj tekst završavamo primerom Portugalije za Crnu Goru, ali nema veće koristi učiti od naroda koji je svojim mukama i doprinosom ostavio stazu uspona narodu koji na nju još nije čvrsto stao.
