I tako je izvođač radova u liku Ane Brnabić odradio odličan posao za svog šefa, velikog meštra naprednjačkog reda.
Izbore za Beograd i za lokalne samouprave u kojima nisu bili, treba da raspiše za 2. jun, baš kako je opozicija i tražila. Doduše, tražila je pre skoro mesec dana, dok je još bilo vremena za kampanju. Prethodno je, naravno, trebalo ispuniti ostale ključne uslove, da bi ti izbori imali nekog smisla.
Umesto toga, namerno se odugovlačilo. Brnabić je prvo raspisala izbore u Beogradu za 2. jun, a onda zvala opoziciju na razgovor. Kad je opozicija zatražila da se donese Ustavni zakon i svi izbori zakažu na jesen, hitno su proglašeni i lokalni izbori za 2. jun „kako je opozicija tražila“. Naravno, ne i za lokalne samouprave u kojima su izbori bili 17. decembra prošle godine, kada su odabrani predsednici opština naterani da podnesu ostavke pre isteka mandata, što je opozicija takođe tražila.
Vlast knjiži da je opoziciji izašla u susret pošto je kooperativna i puna dobre volje, a ova se stalno predomišlja i menja zahteve.
A šta se ovde zapravo dogodilo? Perfidna prevara, da ne okolišimo, nema tačnijeg izraza. Za vlast bi bio baš veliki problem da opozicija (ona koja se u ovom trenutku smatra pravom, a ne ona koju vlast proizvede da bi učestvovala na izborima) jedinstveno ne izađe na beogradske izbore 2. juna, jer to onda i nisu izbori. Ne možete praviti izbore bez opozicije.
Za vlast je veliki problem i da se svi izbori odlože za jesen, iz bar dva razloga. Prvo, time sasvim otvoreno priznaje svoju slabost, priznaje da je krala i dokazuje da je jedini način na koji se od nje bilo šta može izvući – zajednički pritisak. Drugo, do jeseni ne bi mogla ovako lako da izvrdava i sabotira prethodne uslove koje je bila dužna da ispuni: čišćenje biračkog spiska i oslobađanje medija, pre svega.
A ako to uradi, onda može da izgubi izbore u Beogradu, moguće i neku od centralnih beogradskih opština, možda i Niš i još neki grad u Srbiji, ko zna. Kad nije namešteno i kad nema medijske presije, sve je moguće. To, naravno, ni po koju cenu ne želi da dozvoli.
Šta se onda događa: Brnabić javno zove opoziciju na dijalog, predlaže komisije i radne grupe, govori kako eto želi da ispuni preporuke ODIHR-a, a zapravo troši vreme i pokušava da tu istu opoziciju razbije. Sasvim uspešno, mora se priznati, prebacuje težište na datum izbora kao najvažniju, ako ne i jednu temu.
Prvi i osnovni zahtev, da se otvore i prečiste birački spiskovi, da se uklone fantomi i mrtve duše, nekako se utopio u formiranje komisija koje će proraditi jednog dana i radiće ne znamo kako tačno. Ovo je inače jako veliki i ozbiljan posao koji se ne može završiti u kratkom roku. Da je želela, vlast je sa ovim poslom mogla početi odmah posle ODIHR-ovih preporuka.
Drugi zahtev, da se oslobode mediji i otvori pre svega RTS za opoziciju, ali tako da joj se zaista omogući da govori, a ne da se svakom gostu nalepe neki Orlići ili Jovanovi koji su poslati da vam ne daju usta da otvorite, a ne da razgovarate, upadljivo se izbegava. Jer kad se daju mediji, posebno RTS, sasvim verovatno daje se i vlast.
U kojoj situaciji je opozicija sada? U vrlo neprijatnoj. Glavni uspeh vlasti, njena nasušna potreba, jeste stvaranje rascepa u koaliciji Srbija protiv nasilja. Jedni hoće na izbore 2. juna, uprkos svemu, iz njima znanih razloga. Hteli su i do sada, ali su se nekako priklonili zahtevu da svi izbori budu na jesen. Pošto to nije prihvaćeno iz prve, oni izlaze.
Ovi drugi koji su protiv izlaska na izbore 2. juna pod ovim uslovima, sada imaju dve opcije – ili će i oni na kraju da se priklone i ipak izađu da ne budu potpuni gubitnici, ili će da budu dosledni i ostanu izvan celog procesa, pa tako sami sebe bace na marginu. Ili bar da izađu kao moralni pobednici, zavisi od ishoda ovih izbora.
Izlazak opozicije ili njenog dela na ovakve izbore faktički znači amnestiranje vlasti za krađu od 17. decembra prošle godine. I ne samo to, nego i gubitak mogućnosti da se u skorijoj budućnosti bori za iole zakonite izbore i ravnopravne uslove na njima. Kako? Pa jednostavno. Ako ste otkrili preseljenje stanovništva i krađu izbora, ako ste išli u Strazbur da pred Evropskim parlamentom o tome govorite, ako su i sami predstavnici vlasti (Stamatović) to priznali, ako ste od vlasti tražili da se sa tim prekine da biste dalje učestvovali na izborima, ako vam vlast faktički ništa od tih zahteva nije ispunila a vi opet izlazite na izbore, šta da zaključe vaši birači?
Ako ti birači, recimo, imaju mogućnost da vas upitaju – zašto niste istrajali u zahtevu da svi izbori budu na jesen i da na 2. jun ne pristajete, zašto ste poklekli kad je zajednički pritisak vaše jedino oružje da dobijete iole fer izbore – šta je smislen odgovor?
Da ste zapravo lagali kako vlast krade izbore? Da nemate snage da se izborite za elementarne izborne uslove i na kraju pristajete na sve? Da mislite samo na sebe i svoje uske interese, a to je pošto-poto učešće u vlasti i ne zanima vas suštinski interes države i građana? Da ne smete ili ne možete da se oduprete pritisku stranih predstavnika koji naravno gledaju svoja posla i u skladu sa tim deluju? Bez obzira što ni njihovu podršku ni vlast, ionako nemate.
Da li je odgovor da niste u stanju da se složite oko zajedničkog cilja, već svako vuče na svoju stranu? Da ste među sobom posvađani i puštate da režim profitira na vašoj neslozi i guranju ličnih interesa? Da ste želeli da razbijete koaliciju Srbija protiv nasilja? Da shvatate zdravo za gotovo, a time i ne poštujete svoje glasače, očekujući da vas oni slepo slede i ponovo glasaju za vas, uprkos svemu? Prvo ste vikali „ua, krađa“, a sad ih zovete „ajmo na izbore“.
Veliki je rizik koji opozicija sada preuzima, i oni protiv i oni za izbore. Ovi prvi rizikuju da se upropaste, da ih odbori po Srbiji ne poslušaju pa izađu, ili da ih poslušaju pa pošto su dugo izvan vlasti, da nestanu.
Ovi drugi rizikuju da dobiju manje nego na decembarskim izborima. Ako se tako ne desi, imaće pravo da traže od svih „analitičara i sintetičara“ koji to tvrde, da večno zaćute. Ako se tako desi, trijumfovaće samo i jedino Aleksandar Vučić. S punim pravom će izaći i reći – eto, neosnovano ste me optuživali za krađu, sve sam vam dao što ste tražili a nisam morao, samo da vam pokažem da ćete sad još gore da prođete. Narod vas neće, a mene hoće, vreme je da shvatite. Zato – tišina tamo.
Teško da će imati šta da mu se odgovori.
