Što se utakmica više bliži kraju sve je više neregularnosti - prokomentarisao je hrvatski advokat Ante Nobilo prošlonedeljne oslobađajuće presude haškim optuženicima i nekadašnjim prvim ljudima Državne bezbednosti Srbije Jovici Stanišiću i Frenkiju Simatoviću.
Dva meseca pre njih dvojice, Haški tribunal je oslobodio i nekadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije generala Momčila Perišića. I dok su se prva dvojica, za sada, zavetovala na ćutanje Perišić je nakon povratka iz Haga održao protokolarnu konferenciju za novinare, dao jedan intervju u kojem je naveo da će se posvetiti porodici, pisanju i - pao u zaborav.
Utopija umesto pravde: Oslobađajuće presude za Perišića, Stanišića i Simatovića narušile su ugled Haškog tribunala na šta su posebno ukazali aktivisti nevladinog sektora poput Nataše Kandić i Sonje Biserko. Istovremeno, nametnuto je pitanje: da li je Tribunal ispunio svoju osnovnu funkciju.
Sa druge strane, oštre kritike na rad Tribunala i njegove presude dala je i Florens Artman, bivša portparolka glavne tužiteljke Karle del Ponte po čijoj optužnici su ova trojica i sprovedena u Hag. Presude su stvorile i nedoumice o samostalnosti rada suda u odnosu na politički uticaj zapadnih država i povezanost trenutne političke situacije Srbije sa njenim medjunarodnim obavezama.
-Treba imati u vidu da je Srbija de fakto priznala Kosovo, da je to težak korak i zato sada treba da dobije nagrade na drugim stranama, naveo je Nobilo i podsetio da su hrvatski generali Ante Gotovina i Mladen Markač takođe oslobođeni optužbi uprkos tome što je u Krajini bilo zločina.
Ocenjujući da posle ovakvih presuda ostaje osećaj izneverenosti, Artman se zapitala kakave će biti reakcije žrtava čija su deca direktno stradala od duhova tame, koji su bili otelotvoreni u likovima Stanišića i Simatovića. Uz opasku da će se odgovornost za zločine svesti na lokalne igrače, a ne na mozgove počinjenih operacija Artman je zaključila: "...Izgleda da je haški Sud pred kraj rada želeo da nam kaže da je sve u šta smo verovali bila samo utopija".
Tribunal je Stanišića i Simatovića oslobodio odgovornosti za organizovanje, opremanje, obučavanje, naoružavanje, usmeravanje i finansiranje jedinica Državne bezbednosti Srbije koje su prema optužnici ubijale progonile i deportovale hrvatske, bošnjačke i druge nesrpske civile iz BiH i Hrvatske od 1991. do 1995. godine.
Njih dvojica su bili optuženi za udruženi zločinački poduhvat koji je imao za cilj trajno uklanjanje većine nesrpskog stanovništva sa područja SAO Krajina, SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem u Hrvatskoj i opštinama Bijeljina, Bosanski Šamac, Doboj, Sanski Most, Zvornik i Trnovo u BiH.
Zbog te presude Državno tužilaštvo Hrvatske je od Haškog tribunala zatražilo dostavu dela dokumentacije i dokaza iz predmeta protiv Stanišića i Simatovića koji se odnose na ratne zločine počinjene u Hrvtaskoj. Hrvatsko tužilaštvo je navelo da ova dokumenta traži radi daljeg postupanja u postupcima zbog ratnih zločina u kojima nadležna županijska državna tužilaštva već postupaju ili mogućeg formiranja novih predmeta vezano za podatke kojima se do sada nije raspolagalo. Ovaj podatak je bitan zbog odluke Saveta bezbednosti UN, osnivača ovog suda, da svi haški predmeti moraju da se okončaju do 31. decembra 2014. godine.
Posle toga preostali postupci biće preneti na Međunarodni rezidualni mehanizam – što znači nacionalna pravosuđa.
Oslobađanje odgovornih: Suđenje Stanišiću i Simatoviću je najvećim delom zbog poverljivosti podataka bilo tajno. Međutim, imajući u vidu da je haška pravda trebalo da doprinese regionalnom pomirenju i utvrdjivanju istine za krivce građanskog rata oslobađajuće presude govore da će za zločine odgovarati samo njegovi izvršioci dok su pravi šefovi ratnih operacija postali slobodni ljudi.
Tumačenje ovakvih presuda u širem regionalnom značaju dovodi se u vezu sa porukom Srbiji i Hrvatskoj da treba da povuku međusobne tužbe pred Međunarodnim sudom pravde: Hrvatska za agresiju, a Srbija za proterivanje Srba iz Hrvatske. Iako se u tom kontekstu velika pažnja pridaje razvoju dobrosusedskih odnosa, čini se da je odgovornost za nemile događaje iz prošlosti pala u drugi plan.
Bivši glavni zastupnik Srbije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu profesor dr Tibor Varadi kaže da presude Stanišiću i Simatoviću ne donose nikakav preokret već samo potvrdu da je spor trebalo rešiti vansudskim poravnanjem. Iako su, prema njegovim rečima, u Hrvatskoj počinjena teška krivična dela ta nedela nedostižu prag genocida a Haški tribunal nikog nije ni optužio ni osudio za genocid.
Varadi je ukazao da će, ako dodje do rasprave između Srbije i Hrvatske, advokati nastojati da govore o genocidu što će imati odjeka u štampi, a to može da ugrozi sadašnji pozitivan razvoj dobrosusedskih odnosa.
Smatrajući da je potrebna je analiza oslobađućih presuda i celokpnog rada Haškog tribunala, Varadi je istakao: "To nije važno samo za nas građane bivše Jugoslavije. Važno je za međunarodno pravo u celini. Haški tribunal nije jedini pokušaj da se stvori međunarodno krivično pravosudje i da se postigne cilj da državne granice ne budu zaštita za počinioce nedela".
Prema njegovom mišljenju, postoji potreba i da se predstave o kolektivnoj odgovornosti nacija zamene efikasnim sistemom medjunarodne individualne krivične odgovornosti.
Sudske i druge istine: Iako su u Srbiju doleteli državnim avionom Stanišić i Simatović se - i pored oslobađajuće presude - ne slave kao heroji. Valjda zbog toga što svašta znaju i nepredvidivosti šta mogu da kažu, primetna je bila uzdržanost državnog vrha nakon njihovog oslobadjanja.
Vicepremijer Aleksandar Vučić je svoje mišljenje sažeo u jednu rečenicu: "To je dobro za nas kao zemlju, a u sve drugo ne bih ulazio". Za premijera Ivicu Dačića ova presuda je od velikog značaja za Srbiju: "Jedini način da se utvrdi istina o zločinima i steknu uslovi za pomirenje i obezbedjivanje trajnog mira i stabilnosti u regionu".Oštar je bio jedino bio nevladin sektor. Nekadašnja direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić smatra da je međunarodni sistem pravde doživeo krah.
"Sve ide u pravcu da se zločini svedu na BiH, da počinioci budu lideri etničkih zajednica i političkih partija, a da o odgovornosti Srbije i Hrvatske ne bude ozbiljnijeg traga. Sve manje je sudija od integriteta", konstatovala je Kandić, uz nadu da će u presudama Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću biti više pravde.
Iznenađenje nije krila ni Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Ona smatra da je izlazna strategija tribunala da amnestira sve države u regionu, a svu odgovornost stavi na hrvatske i bosanske Srbe kao da njima niko nije pomagao.
"Ostala je jedna nesporna činjenica, Srbija ima preko 400.000 veterana. To nije mala grupa i nemoguće je da su svi spontano reagovali… Presuda ide na ruku tezi da Srbija nije bila u ratu, a grupe koje su se u srpskom društvu zalagale za dijalog o odgovornosti Srbije, biće marginalizovane", rekla je Biserko. Ona je izrazila nadu da će nagon za istinom prevladati, jer kako je rekla: "Sudska istina nije jedina istina".
Zločinački poduhvat: Nekoliko dana pre ove oslobađajuće pesude za Srbe Haški tribunal je bivše lidere Herceg-Bosne, njih šestoricu, osudio od deset do 25 godina zatvora. U presudi se navodi da je Hrvatska na čelu sa tadšanjim predsednikom Franjom Tuđmanom bila umešana u zajednički zločinački poduhvat i da je Tuđman verovao da su etnička čišćenja neophodna kako bi se stvorila etnički čista država koja bi se pripojila Hrvatskoj.
Hrvatski premijer Zoran Milanović odmah je reagovao da udruženi zločinački poduhvat ne odgovara stvranosti: "Ovde se radi o BiH i to su implikacije koje se nas ne tiču…..", rekao je on, dok je predsednik Hrvatske Ivo Josipović poručio da Hrvatska i BiH treba da se okrenu budućnosti i nastave dobrosusedsku saradnju.
Ta saradnja je naravno neophodna, ali za sve one koji su u ratu nekoga izgubili najvažnije je pitanje istine zašto se to desilo i ko je za to odgovoran. Haški sud ovakvim presudama to nije zadovoljio. Kakva nas istina onda čeka od presuda iz nacionalnih pravosuđa?
Violeta CVEJIĆ
