Ivan Marinković, pravnik iz Beograda, za trenerku, pidžamu i džemper poznatog brenda u Beču je dao samo 55 eura. Za taj novac te tri stvari u Srbiji ne bi mogao da kupi ni na buvljaku, dok bi ih u prodavnici istog proizvođača u našoj zemlji platio skoro duplo više. U Privrednoj komori Srbije objašnjavaju da je odjeća evropskih proizvođača u startu skuplja zbog carina.
- Proizvodnja brendova izmještena je u Kinu, Vijetnam i u druge zemlje Dalekog i Bliskog istoka, pa se na nju plaća carina po stopi od 22 odsto - objašnjavaju u PKS, uz objanjenje da, kad bi ta odjeća bila proizvedena u EU, i carina bi bila znatno niža.
Srpski trgovci tvrde da centrale ovih modnih kuća propisuju cjenovnike za svaku zemlju i da oni ne mogu mnogo da utiču na njih.
- Na fakturnu cijenu robe dodaju se troškovi transporta, carine, špeditera, analize kvaliteta, porez i zarada trgovca - objašnjavaju oni.
Ipak, domaći proizvođači tekstila objašnjavaju da upravo previsoke trgovačke marže, nedovoljna konkurencija i dominantan položaj pojedinih trgovaca utiču na to da cijena odeće u Srbiji bude i do 30 odsto skuplja nego u inostranstvu.
- Proizvodna cijena majice je četiri eura, a pantalona oko devet. Sve je drugo trgovačka marža koja iznosi od 200 do 400 odsto. Čak i kada je roba na sniženjima, marža trgovaca je najmanje 100 odsto. Kod brendova se kupuje ime, pa je cijena u odnosu na kvalitet često nesrazmerno velika - kaže Milan Knežević, direktor tekstilne industrije “Modus”.
