Boško Jakšić, spoljnopolitički urednik beogradske “Politike” i jedan od najboljih poznavalaca zbivanja na Bliskom istoku ističe da Zapad nije razumio suštinu Arapskog proljeća. Prema Jakšiću, Zapad neće ili ne želi da shvati da pobuna građana arapskih zemalja nije bila motivisana želljom da se uvede liberalni model društvenog uređenja već da Arapi hoće sistem u kome islam kao politika ima ključno mjesto.
- Oslobođeni ljudi na ulicama Tunisa ili kairskom Tahriru straha u kome su živeli su očekivali da će tek posle toga odlučivati o društvu u kome žele da žive. Ostali su željni dostojanstva, sopstvenog, ali i svojih država koje su ga pogubile u servilnosti raznim stranim gospodarima. Arape spajaju jezik i vera. To što hoće sistem u kome islam kao politika ima svoje mesto je nešto što Zapad ne shvata, ili ne želi da shvati. Zapad se ne miri sa činjenicom da je islamizacija muslimanima važnija od liberalizacije po zapadnom modelu. “Liberalizacije” su imali dovoljno. Sa islamizacijom tek žele da pokušaju, ističe Jakšić. Inače, stotine žrtava i svakodnevni sukobi u Egiptu enigma su za ostatak sveta koji sa zebnjom posmatra tragična zbivanja u najvećoj i najuticajnijoj zemlji Bliskog istoka. Arapsko proleće, pokazalo se, daleko je od romantičarske predstave koju su događaji na Bliskom istoku dobijali u zapadnoj javnosti – nijedna od sukobljenih strana u Egiptu ne zagovara uspostavljanje liberalne demokratije zapadnog tipa.
ANALITIKA: Arapsko proljeće je u arapskim zemljama donijelo sve - samo ne demokratiju, iako je ona bila glavna ideja protesta. Koliko zemlje mimo arapskog svijeta zaista razumiju šta se tamo događa?
JAKŠIĆ: Umnogome ne razumeju. Prva greška u pristupu sadržana je već u ovom pitanju koje podrazumeva demokratiju zapadnog tipa; vestminstersku iz Velike Britanije, ili vašingtonsku iz SAD. Mase Arapskog proleća pre svega su iskazale gnev sopstvenim ekonomskim položajem, nezaposlenošću, nepostojanjem šanse da sebi obezbede kakav-takav pristojan život, nemogućnošću da se obrazuju, da imaju pristojnu zdravstvenu zaštitu. Socijala je prvi zaštitni znak buđenja onoga što se zove “arapska ulica”.
Na to dolazi želja da se ljudi oslobode tiranskih režima koji su učinili da njihovi životi tako traju decenijama. Da se oslobode moćnog “muhabarata”, tajnih službi koje su na najmanji znak neslaganja slale u zatvore poznate po istočnjački brutalnoj torturi. Da dobiju iole pravično sudstvo koje neće suditi kako mu režim kaže. Da stvore uslove u kojima neće postojati samo mediji države zaduženi za kult ličnosti arapskog “raisa” - vođe.
Oslobođeni na ulicama Tunisa ili kairskom Tahriru straha u kome su živeli, ljudi su očekivali da će tek posle toga odlučivati o društvu u kome žele da žive. Ostali su željni dostojanstva, sopstvenog, ali i svojih država koje su ga pogubile u servilnosti raznim stranim gospodarima.
Arape spajaju jezik i vera. To što hoće sistem u kome islam kao politika ima svoje mesto je nešto što Zapad ne shvata, ili ne želi da shvati. Zapad se ne miri sa činjenicom da je islamizacija muslimanima važnija od liberalizacije po zapadnom modelu. “Liberalizacije” su imali dovoljno. Sa islamizacijom tek žele da pokušaju.
ANALITIKA: U egipatskom sukobu sa nepomirljivih pozicija učestvuju islamisti sa jedne i vojska i njene pristalice sa druge strane. Sukobi se svakodnevno zaoštravaju, a veliki broj mrtvih nagovještava još veću krizu. Ima li u narednih nekoliko mjeseci izgleda da sukobi prestanu ili će se sukobi preliti na Jordan i
JAKŠIĆ: Linija fronta počela je da se povlači odmah posle obaranja Hosni Mubaraka početkom 2011. godine. Iako su Revoluciju 25. januara izvele urbane, liberalne i sekularne snage srednje klase, uz pomoć nezadovoljne sirotinje, ubrzo su joj se pridružili i islamisti predvođeni Muslimanskom braćom. Nije prošlo dugo, a islamisti - koji imaju veliku popularnost među običnim svetom - uspeli su da “ukradu” revoluciju.
Na prvim slobodnim izborima Braća su dobila više od 50 odsto mesta u parlamentu. Radikalnije islamsko krilo salafista još 25 procenata. Potom je Muhamed Mursi, miljenik Braće, postao prvi slobodno izabrani predsednik najmnogoljudnije arapske zemlje. Predlogom ustavnih promena - koji favorizuju islamski način života - pokušao je sebi da omogući veliku moć. Penzionisao je generale.
Opozicija je tražila da bude predsednik svih 84 miliona Egipćana. On se o njihove zahteve oglušivao. Naravno da je rastao otpor islamizaciji, ali je raslo i nezadovoljstvo neuspehom nove vlasti da popravi stanje posrnule ekonomije, da obezbedi nezavisnost sudstva, da obrazovanje i zdravstvo učini efikasnijim.
Nespremna da se odrekne privilegija koje je uživala u vremenima trojice predsednika-oficira - Gamala Abdel Nasera, Anvara el Sadata i Hosni Mubaraka - armija je procenila da je trenutak da interveniše. Pozvala je na miting u Kairu. Milion nezadovoljnika Mursijevom vladavinom bilo je dovoljan argument da egipatskog predsednika 3. jula sruše.
Sukobi koji su usledili, najmanje 890 mrtvih, ušančili su dva egipatska bloka jedan naspram drugog. Prolivena krv predstavljaće zavet islamistima da ne zaborave. I da, sasvim je moguće, pozovu ekstremne džihadiste da osvete njihov mirni zahtev da se Mursi vrati na vlast. Rezultat bi bio prelivanje terorizma.
ANALITIKA: Joška Fišer, bivši šef nemačke diplomatije je nedavno u autorskm tekstu napisao da zapad u Egiptu treba da sarađuje sa sve tri vodeće političke snage: vojskom, Muslimanskom braćom i urbanom omladinom... Ketrin Ešton, šefica diplomatije EU je nakon sastanka sa svrgnutim egipatskim predsedsednikom Muhamedom Mursijem iznela sličan stav, rekavši da u egiptsku tranziciju moraju da budu uključeni svi politički činioci u zemlji... Da li su te poruke zakasnele?
JAKŠIĆ: Zapad je suviše dugo ćutao posle vojnog udara. To što su emisari sa Zapada boravili u Kairu uoči puča mnoge navodi na pomisao da su generalima dali prećutnu saglasnost. Kao nekada, kada je Vašington Sadamu Huseinu poručio da može da napravi invaziju Kuvajta. Naravno da Zapad mora da preskoči veliku političku i psihološku prepreku i Muslimansku braću prihvati kao legitimnog sagovornika iza koga stoje milioni egipatskih birača. Šta da sutra misli fellahin iz delte Nila? Da je slobodno glasao a onda mu vojska, kao nekad, oduzme slobodu izbora?
Demokratija koju obećavaju generali je bruka po SAD i njegove evropske saveznike koji će za svoje strateške interese morati u budućnosti da pronađu neku novu formulu. U suprotnom, Egipat će zapaliti Bliski istok.
ANALITIKA: Često kritikujete ponašanje Vašingtona i najuticajnijih zapadnih zemalja prema političkim i društvenim promjenama u arapskim zemljama. Može li zapadna demokratija da se primeni na bliskoistočnu kulturu, tradiciju i politiku?
JAKŠIĆ: Arapski Bliski istok je svet za sebe. Hrana, muzika, oblačenje, igra, položaj žena, pet klanjanja Alahu dnevno, hadžiluk u Meku, ramazanski post… To je zaokružena civilizacija, definitivno drukčija od zapadne. Svaki pokušaj transplantacije uvoznog modela podrazumeva neokolonijalnu knutu - kao što je trajalo do sada - i zato je osuđen na neuspeh.
Reformisanje i demokratizacija arapskih društava treba da ide u skladu sa onim što oni žele - to jeste jedan od ključnih zahteva Arapskog proleća koji podrazumeva međusobnu toleranciju različitih svetova. U suprotnom, zaista ćemo imati “Rat civilizacija” o kome je pisao Samjuel Hantington.
Violeta CVEJIĆ
