Oko 62 miliona njemačkih glasača sjutra bira novu postavu Bundestaga, donjeg doma nacionalnog parlamenta. Konzervativna CDU aktuelne kancelarke Angele Merkel osvojiće, prema svim procjenama, najviše glasova (38 do 40 odsto). U tom smislu nema iznenađenja. Ali sa kim će Merkel vladati naredne četiri godine - to je još jedino zaista interesantno pitanje.
Poslednja ispitivanja javnog mnjenja daju neznatnu prednost ili trenutno vladajućoj koaliciji Konzervativaca i Liberala (CDU- FDP zajedno 45,5 odsto) ili opozicionoj grupaciji Socijaldemokrata, Zelenih i Lafontenove ljevice (zajedno 44,5 odsto).
Reklo bi se da bi jedna od te dvije koalicije mogla Njemačku, a sa njome i EU, držati u šaci, ako već ne u srcu, naredne četiri godine. Međutim, nijedna od te dvije koalicije nije realistična opcija.
Liberali iz FDP-a već dugo donose Angeli Merkel samo glavobolju: na izborima 2009. godine osvojili su skoro 15 odsto glasova i donijeli 93 poslanička mandata u miraz, dok se sada, četiri godine kasnije tresu u groznici očekivanja da uopšte pređu izborni prag od pet odsto.
O razlozima FDP-ove moguće propasti čulo se ovih dana dosta toga, a najlakše ih je sažeti u nekoliko riječi: samozadovoljstvo, inertnost, gubitak političkog identiteta. FDP je ostao bez vlastite politike - ta je partija za sve za što i Merkelin CDU, s tom razlikom da CDU to radi bolje.
Zašto onda dati glas za Roslerov FDP, pitala se proteklih dana štampa njemačkog govornog područja, proglašavajući "žute" za gubitničku partiju, sahranjujući još žive političke aktere.
Demontaža "žutih" dostigla je vrhunac prošle nedjelje poslije lokalnih izbora u Bavarskoj, kada je bavarska CSU (pridružena lokalna članica Merkelinog CDU-a) povratila apsolutnu većinu i to uglavnom na račun FDP-a, koji je izletio iz lokalnog parlamenta u Minhenu.
Postojala je samo jedna šansa da liberali eventualno barem na nacionalnom nivou sačuvaju partijski ponos i status parlamentarne stranke, a to je da se "ponize" i mole CDU simpatizere za takozvane "milosrdne glasove", što su oni posle minhenskog debakla i učinili.
Kratko objašnjenje međupartijskog "milosrđa" na njemački način: federalni izborni zakon, koji je kombinacija većinskog i proporcionalnog sistema, dopušta takozvano "cijepanje" - birači posjeduju dva glasa, od kojih jedan daju kandidatu, a drugi stranci, pri čemu između njih ne mora postojati znak jednakosti. To je i jedan od razloga zašto broj mjesta u Bundestagu varira od izbora do izbora - 600 plus-minus.
Ništa od "međupartijskog milosrđa": Liberalna strategija "kroz ponižavanje do ponosa" nije funkcionisala. Ništa od milosrđa, izjavila je Merkel posle lokalnih izbora u Minhenu - ko bira moje ljude, mora da bira i moju stranku, i bez diskusije.
Ali ako Liberali propadnu i na saveznim izborima, što je sasvim moguće, onda Merkel kao jedini koalicioni partner preostaju još jedino Socijaldemokrate Sigmara Gabriela, znači opet velika koalicija lijevog centra.
Zvanično, to je i za jedne i za druge noćna mora, ali nezvanično najrealističnija opcija od koje ni konzervativci ni socijaldemokrate neće moći da pobjegnu.
U svom prvom mandatu od 2005. do 2009. Angela Merkel je kao kancelarka već predsjedavala koalicijskom vladom CDU/CSU plus SPD, i nije joj se dopalo. Njoj za utjehu, SPD-u se dopalo još manje.
Kada su 2005. ušli u zajedničku vladu sa Merkelinim konzervativcima, socijaldemokrate su bile jake, tek neznatno slabiji od koalicijskog partnera - u četiri godine mandata Merkel ih je kolosalno "potrošila", tako da su na izborima 2009. izgubli čitavu trećinu svog biračkog tijela (sa 34 spali su na svega 23 odsto glasova).
Sada, kada su četiri godine u opoziciji lizali rane i s mukom se dovukli do 27-28 odsto glasova, trebalo bi da se još jednom, dobrovoljno, upute u partijski mlin Angele Merkel - to je za socijaldemokrate katastrofalan scenario, ali drugog izlaza nemaju.
Odnosno imali bi, barem teoretski, ako zajedno sa zelenima (prognoza: devet odsto) i ljevicom (8,5 odsto) odluče da oforme koaliciju. Ali i Gabriel i Štajnbrik iz SPD-a su već izjavili da im ne pada na pamet saradnja sa "izdajnikom" Oskarom Lafontenom i njegovim "lijevima".
"Desni vrag" bolji je od "lijevog vraga" - njemačke Socijaldemokrate ne zaboravljaju kako ih je njihov nekadašnji šef stranke Lafonten 1998. optužio da su prodali dušu neoliberalizmu, godinu dana kasnije istupio i iz SPD-a i iz tadašnje vlade Gerharda Šredera u kojoj je držao mjesto ministra finansija, te osnovao vlastitu Lijevu partiju.
Profesorska partija protiv eurozone: Još je jedan partijski status interesantan za sjutrašnje izbore u Njemačkoj: šta će biti sa takozvanom "profesorskom partijom" ili Alternativom za Njemačku, skraćeno AfD?
Oni su u finišu izborne trke imali nekoliko spektakularnih javnih teatarskih nastupa, između ostalog kada su ispred Brandenburške kapije u srcu Berlina spalili nekoliko miliona eura - kopije novčanica, kako se ispostavilo posle policijske prijave CDU-a.
Bez obzira na dramski nastup, AFD sasvim ozbiljno obećava da će, prvo, Njemačku izvesti iz eurozone, i drugo, da od eurozone neće ostati ni kamen na kamenu kada je Njemačka napusti.
Šanse za ulazak u Bundestag su im dobre, iako ne i sigurne - i oni se, kao i Liberali iz FDP-a kreću na oko pet odsto.
Ako AfD, stranka koja je tek osnovana februara ove godine, zaista i postane parlamentarna, ostaće usamljena, koalicijski "nedodirljiva" - njih niko neće zvati u koaliciju, ni desnu, ni lijevu. Svi njihovi mandati biće izgubljeni brojevi u međupartijskoj matematici.
AfD je, barem za sada, premala stranka da bi preokrenula evropsku politiku službene Njemačke - i u tom smislu su sjutrašnji izbori važni za Njemce, ali sporedni za Evropljane.
Kakav god bude ishod sjutra, za EU se ništa ne menja.
Angela Merkel, po medijima "kraljica pragmatizma", koja se biračkom tijelu prezentira na plakatima sa rukama sklopljenim kao u molitivi, na putu je da Njemačku i EU još četiri godine drži u tim istim poniznim rukama nacionalne majke supranacionalnog programa.
Izvor: rts.rs
