Veoma je važno da počnemo da prihvatamo sebe, da naučimo da volimo sebe, da budemo sebi podrška i da shvatimo da zaista jedina osoba do čijeg mišljenja treba da nam je stalo smo mi sami. To ne znači da govorimo o egoizmu i narcisoidnosti ili nečemu tome slično. Sve ono što bismo želeli da nam drugi pruže kao podršku, treba da naučimo da sami sebi to damo, smatra Siniša Ubović glumac i licencirani trener svjetski poznate HYL metode.
Široj javnosti je poznat po ulozi Marka Koraća u seriji „Miris kiše na Balkanu“, ali pored glumačkog, Siniša Ubović se bavi i trenerskim pozivom i to u oblasti ličnog rasta i razvoja. Licencirani je trener za metodu HYL (Heal your life) Lujze Hej – Amerikanke koju smatraju jednom od osnivačica pokreta za samopomoć. U intervju za Portal Analitika Ubović otkriva šta je potrebno za srećan život, kako da promijenimo misli i prizovemo dobrobit u naše živote, te kako da se nosimo sa preprekama na koje nailazimo.
Njegov život pomalo liči na priču iz neke knjige ili filma – grcao je u dugovima, mislio da je u životu osuđen da do svega dođe na teži način, brinuo se za egzistenciju svoje porodice, sve dok jednog dana nije, sasvim slučajno, naišao na knjigu „Moć je u vama“ Lujze Hej. Mijenjajući misli, pozvao je, kako kaže, dobrobit u svoj život, promijenio je ugao gledanja na stvari i prizvao životnu rolu, poznanstvo sa Lujzom Hej, kao i poziv da pomogne ljudima na putu rasta i razvoja.ANALITIKA: Šta je metoda Lujze Hej i na čemu se zasniva?
UBOVIĆ: Metoda Lujze Hej zasniva se na prihvatanju odgovornosti za sebe i za svoj život. Ono na čemu ona zasniva svoj rad jeste činjenica da je veoma važno da počnemo da prihvatamo sebe, da naučimo da volimo sebe, da budemo sebi podrška i da shvatimo da zaista jedina osoba do čijeg mišljenja treba da nam je stalo smo mi sami. To ne znači da govorimo o egoizmu i narcisoidnosti ili nečemu tome slično. Sve ono što bismo želeli da nam drugi pruže kao podršku, treba da naučimo da sami sebi to damo. Da u onom trenutku kada jednostavno nemamo podršku i ne dobijamo ono što nam je potrebno, da to sami sebi damo. Treba sami sebe da pohvalimo zbog nečega što smo dobro uradili, treba sebi da kažemo da zaslužujemo ovo ili ono. Treba sebi da uputimo sve one poruke koje bismo želeli da nam je neko upućivao dok smo odrastali ili koje danas očekujemo. Treba da shvatimo da smo mi sami odgovorni za sebe i svoj život, da je najveća moć u nama i da sva promena do koje je potrebno da dođemo polazi od nas.
Život je veoma jednostavan, ali to nam postaje jasno onoga trenutka kada prihvatimo činjenicu da posedujemo fantastičnu moć da promenom svojih misli promenimo i tok svog života.
ANALITIKA: Na prostorima bivših SFRJ republika često se govori o sudbini, o tome da je sudbina odredila kakav će nečiji život biti... Kako vi gledate na pojam sudbine?
UBOVIĆ: Zanimljivo pitanje koje mi niko do sada nije postavio. Mislim da je to uverenje, uverenje da sudbina određuje tok i da se zbog nje stvari dešavaju na ovakav ili onakav način. Ali, mi smo tu ne da bi se mučili. Na ovaj svet smo došli da bi se razvijali i napredovali. Pogledajte biljke kako su na ovom svetu i kako cvetaju i razvijaju svoje grane. Tako je i sa čovekom. Svaki put kada tražimo izgovor u sudbini mi sebi dajemo alibi da ne budemo do kraja uspešni, da ne budemo do kraja srećni. Jednostavno kao neka vrsta izgovora koja nas drži u toj zoni u kojoj smo navikli da tapkamo. Na taj način se ne pomeramo. Svaki put kada promenimo taj način razmišljanja, menjamo stvari. Mislim da je pitanje sudbine u stvari samo jedno uverenje koje može da se promeni. Kada se žalimo koristimo izgovore poput – to je sudbina, loša sreća, karma... To su ipak sve samo izgovori.
Ukoliko mislimo da nam je sudbinski predodređeno da se stvari odvijaju loše, mi sebe, u stvari, pohranjujemo tim uverenjem. To uverenje onda sve više i više raste u nama i mi upravo dobijamo rezultate onoga o čemu razmišljamo. Ali, ako bismo to promenili, siguran sam da bi bili srećniji, jer smatram da je sreća stvar odluke.
ANALITIKA: Učite ljude da su misli veoma značajne. Međutim, kada pogledamo situaciju na prostorima bivše Jugoslavije (rat, tranzicija, ekonomska kriza i drugo), čini se da imamo opravdanje da mislimo da smo rođeni na pogrešnom tlu. Sigurno je da su mnoge ljude zaposjele crne i teške misli. Kako da se te misli promijene?
UBOVIĆ: Tako što ćemo da donesemo odluku da želimo te misli da promenimo. Ne možemo da očekujemo da neko promeni misli ako to ne želi, ne možemo da očekujemo da neko prihvati ono što mi pričamo zato što mi mislimo da je to dobro za njega. Svako ima neki svoj put i svoju jedinstvenu priču koju oblikuje, upravo mislima. Teško će neko da krene na put promene misli dok ne osvesti potrebu da promeni stvari u svom životu. Onog trenutka kada prepozna, u nekoj rečenici, poruci, filmu, nekoj knjizi, zov svog izvora koji uvek govori da je dobrobit suština našeg postojanja, tog trenutka će početi da menja stvari. Ali, ono što može svako da uradi, jeste da razmisli o tome kakav život želi da živi. Mnogo nam je lakše da znamo šta ne želimo da se dešava u našem životu. Svako ko oseća potrebu da stvari u svom životu promeni, ne treba da se bavi šta je to loše u njegovom životu. Treba da se bavi rečenicom - „Kakav bi život za mene bio idealan“ - i da dozvoli sebi luksuz da zamisli sliku svog idealnog života. Treba mentalno da smestimo sebe u neku drugu priču i na taj način ćemo u stvari, malo po malo da taj prostor u svojoj svesti ispunjavamo nekim boljim stvarima. Na taj način pomeramo se od problema ka rešenju, postajemo prijemčljivi za poruke koje nam život svakodnevno šalje.
To je možda najlakši način – da se zapitamo kakav život želimo da živimo? Šta je to što želim, a ne šta je to šta ne želim?
ANALITIKA: A kako da se ne pretjera sa fantazijama; kako da se otgnrmo izazovu maštanja - da maštamo da nam je lijepo, a u stvari nam nije?
UBOVIĆ: Ne vidim ništa loše u tome da zamislimo određenu stvar i da kažemo sebi – „Ja sada odlazim na jedno intimno putovanje u svojim mislima. Izmeštam se iz ove stvarnosti u neku drugu. Kreiram u svojoj glavi neku potpuno drugačiju stvarnost“. Nemojmo se ni plašiti od toga da li ćemo možda preterati u tome što ćemo izmaštati i namaštati. Ako nam je u tom maštanju prijatno, ako se dobro osećamo i ako nam je prijatno da zamislimo sebe na nekoj predivnoj egzotičnoj plaži, ako nam je prijatno da zamislimo sebe u nekom drugačijem okruženju, idealnoj vezi, nema ničeg lošeg u tome. Na taj način mi samo svoju vibraciju pomeramo. Svoje energetsko stanje pojačavamo i postajemo prijemčljiviji.
U ovom Univerzumu postoji veoma snažan zakon – Zakon privlačenja. Po tome, ono o čemu razmišljamo traži svoju podudarnu sliku, svoju podudarnu misao i mi sve više takvih iskustava dobijamo u životu. Nemojmo se plašiti toga. Ovo pitanje se odnosi na one maštarije u koje odlazimo pa preterujemo u njima. Ne govorim o njima. Govorim o onim stvarima koje su nam zaista potrebne, šta je potrebno mom srcu. Koji je to kraj u kojem bih volio da odmaram i slično? Da jednostavno svoje misle, koje su pune otpora, koje su pune grča, koje su pune teskobe, malo opustimo. Da opustimo taj čitav sistem. Da jednostavno damo sebi dozvolu da se izmestimo u neku drugu stvarnost. Na taj način mi svoje biće pripremamo za dobrobit i kada se ona dogodi možemo da je prepoznamo. Često se desi da od silnih negativnih uverenja, od silnih negativnih slika, mi ne primetimo ono dobro što nam dođe. Tada kažemo – „Čoveče bila mi je sreća na vratima a ja je nisam primetio“.
ANALITIKA: U svom učenju oslanjate se na intuiciju. Da li je intuicija dovoljna kao vodič u životu?
UBOVIĆ: Verujem u to da su naše emocije najbolji pokazatelj. Emocije nam nepogrešivo govore da li smo na pravom putu. Ukoliko se loše osećamo, znači da tu još uvek nije sve kako treba i to je neko polje koje moramo da promenimo. Ukoliko se prijatno osećamo treba da idemo za tim osećajem i da ga pratimo. Naravno ako je taj osećaj u skladu sa onim što činimo i ako je to što činimo dobro i za druge a ne samo za nas. Postoji jedna fantastična rečenica meni veoma drage autorke Florens Skovel Šin – „Molitva je kada mi telefoniramo Bogu, a intuicija je kada Bog telefonira nama“.
ANALITIKA: Šta je sa ljudima koji kroz život ne idu srcem već koriste razum?
UBOVIĆ: Veliki je broj takvih ljudi. Tako smo naučeni. Dokle god se u nama ne probudi taj osećaj iznutra i kaže – „Hej, sada mogu i drugačije!“, ići ćemo tako. I to je u redu. Jednostavno nekada intelekt mnogo više vodi nego duh, nego unutrašnje biće. Svako ima svoj proces.
ANALITIKA: Da li za Vas postoje problemi? Ako postoje na koji način ih rješavate?
UBOVIĆ: Uvek to nagoveštavam – ja svakodnevno imam neku situaciju koja je za mene izazovna. Jednostavno sam izbacio reči iz svog rečnika koje mi otežavaju život. Desi se da kažem da imam problem, ali obraćam pažnju na ono šta govorim. Sada kažem da je preda mnom izazovna situacija iz koje nešto učim. Ne postoji problem već samo učenje i lekcija. Zaista to tako gledam. Ukoliko postoji situacija koja je slična toj, ja u tom trenutku konstatujem i kažem – „O.K. Šta bih voleo da je drugačije i šta bi me usrećilo sada?“. Na taj način je potpuno čudesno kako se u mojoj glavi otvara neko novo polje i ja počinjem da vidim rešenje. Postoji glas u meni koji kaže – „Jesi siguran da baš može tako i kako ćeš to da izvedeš?“, ali ja ne moram uopšte da znam kako. Moje je samo da budem spreman za to, da budem voljan da dođem do rešenja i da jednostavno idem u akciju u skladu sa onim što se dešava, i to je sve što radim. Ja nisam nikakvo super biće. Živim život kao i svako drugi. I mene sačeka dete iz škole sa svojom pričom, račun, neko ko mi u saobraćaju trubi i dovikne ružnu reč... Kroz sve to prolazim. I meni pada kiša, i meni pada sneg... Isto mi se dešava kao i mnogim drugim, ali ne gledam na stvari kao na probleme nego gledam šta mogu da uradim da promenim svoja osećanja u trenutku ako mi nije prijatno. Ako mi je prijatno idem za tim osjećajem i to je to.
ANALITIKA: Kako neko ko prima platu 200 eura i ima račune koji prelaze 400 eura, može da se izbori sa takvom životnom situacijom?
UBOVIĆ: Važno je da razmislimo o tome koliko volimo to što radimo, koliko smo zahvalni na onome što već imamo, koliko smo zadovoljni životom koji živimo... Ne u finansijskom smislu, nego da li smo na putu svog razvoja ili smo na putu na kome smo rekli – „To je to. Život je takav i nema pomeranja“. To je veoma važno. Ukoliko nemamo otvorenu svest, teško da će se stvari menjati. Često zbog tih finansijskih situacija, prenebregavamo stvari i one male radosti i sitnice, i mislimo da su nebitne. Primetimo lepe stvari i šta je to na čemu možemo da budemo zahvalni. Koliko se ljudi probudi ujutru i najrađe bi prespavali ceo dan? Koliko ljudi kaže danas je novi dan i ovaj dan je moja nova šansa? Koliko ljudi će reći – „Ja danas donosim odluku da će moj život biti drugačiji. Danas, iako ne znam kako, krećem da budem otvoren za dobre prilike u svom životu?“ Važno je da razmislimo u tome u šta više verujemo. Da li više verujemo da nas drugi podržavaju ili da nas drugi sabotiraju? Šta je moje osnovno uverenje? Kada o tome razmislimo biće nam mnogo lakše da vidimo gde smo. Prava promena polazi od toga da primetimo šta je to što u ovom trenutku imamo, ne ono što bi nas usrećilo i što treba da se promeni oko nas. Politička situacija neće se lako promeniti, finansijska situacija na svetskom nivou je u krizi. Ne možemo da čekamo da se ove stvari promene da bi nam bilo bolje. Ono što možemo da uradimo je da pronađemo zadovoljstvo i zahvalnost u onim malim stvarima koje nam se dešavaju. Na taj način sve više uvećavamo te dobre stvari u našem životu i sve više počinjemo da ih primećujemo. Nakon toga usledi i neki poziv, neka ponuda za bolji ili dodatni posao.
Kada sam krenuo ovim putem, samo sam pročitao knjigu Lujze Hej i bio sam ushićen njom. Uopšte nisam znao da ću ja jednoga dana da pišem sam knjige na ovu temu i da ću da budem kolumnista nekih časopisa, ili da ću da vodim radionice i predavanja. Nisam imao pojma. Da mi je neko pre pet godina rekao da ću se baviti bilo čim drugim osim glume ja mu ne bih verovao. Samo sam počeo da pratim znake i bio spreman na sve ono što mi je život nudio kao mogućnost. Rekao sam – „O.K. hajde da probam. Ako prođe dobro dobro je, ako ne prođe dobro - ništa, makar sam probao“. Najgore bi mi bilo da nisam probao da uradim određene stvari. Često mislimo da postoji samo jedno rešenje. Zbog toga što mislimo da ne postoji drugo rešenje mi ostajemo tu gde jesmo.
ANALITIKA: Kažete da je za kvalitetan život neophodno da zavolimo sebe. Kako to da uradimo?
UBOVIĆ: Treba da prestanemo, ovog trenutka, sa svakom kritikom sebe. To je prvi i osnovni savet. Prestanimo da kritikujemo sebe, da vređamo, da govorimo sebi šta sve loše radimo. Prestanimo čak i da se šalimo na svoj račun. Prestanimo da govorimo sebi – kakva sam budala ispao ili ispala. Ne govorimo takve stvari. Jednostavno, hajde da donesemo odluku, da ćemo da vrlo vodimo računa o tome. Da li bismo voleli da nam neko govori da smo ludi ili da smo budale? Ne bismo voleli. Pa zašto onda to govorimo sebi? Čak i u šali. Uopšte to ne mora da bude neka drastična reč. Vodimo računa o tome kako se ophodimo prema sebi. Prestanimo sa svakom kritikom. Pohvalimo sebe zbog nekih malih stvari koje radimo u toku dana. Primetimo šta smo to dobro uradili i recimo sebi – Bravo! Ne shvatajmo to zdravo za gotovo – „Pa ja to radim svakog dana i nema veze“. Neka ste to radili svaki dan za 40 godina života, evo od ovog trenutka primetite to i recite – „Bravo. Baš sam ponosan na tebe!“.
ANALITIKA: Na radionicama ističete da su naša uvjerenja filteri kroz koje posmatramo svijet i da ih je veoma teško mijenjati. Kako da počnemo da ih mijenjamo?
UBOVIĆ: Da bismo promenili uverenja moramo da ih osvestimo. Važno je da osvestimo u šta verujemo – po pitanju mnogih stvari. Treba da ih osvestimo i zapitamo se da li određena uverenja imaju nekog udela u našim životima. Videćemo da imaju. Zašto danas imamo loš brak ili nemamo sreće sa novcem? Šta se to govorilo u našoj kući kada smo odrastali? Verovatno da samo lopovi mogu da zarađuju ili da je brak kompromis, da nema uspeha bez mučenja i slično. Ako kažem sa lakoćom idem od uspeha do uspeha, ja počinjem da menjam model. Počinjem da menjam svoju bazu podataka koju počinjem da ispunjavam nekim drugim informacijama. Ako bismo posmatrali uopšte taj svoj sistem videli bi da je ispunjen gomilama negativnih rečenica. Hajde da ga malo sada čistimo tako što ćemo da ubacimo poneku novu i lepšu ideju. Ne možemo da promenimo stvari ako ne znamo šta je to šta treba da promenimo.
ANALITIKA: Čini se da se učenje koje propagirate uveliko oslanja na jednu rečenicu čuvenog crnogorskog učenjaka Marka Miljanova, koja glasi – „Ne činimo drugima ono što ne bismo voljeli da drugi čine nama“.
UBOVIĆ: Da. U pitanju je velika istina. Ako pratimo taj princip i ako živimo po tim postulatima, već smo uradili veliku stvar za sebe. Jednostavno svaki put kada uradimo nekome nešto samo treba da razmislimo da li bi voleli da se to nama desi i dobićemo vrlo pošten odgovor. Sami sebi ćemo reći da li bismo voleli ili ne. Kada dobijemo taj odgovor znaćemo da li treba da idemo dalje ili ne. Moja knjiga „Moja baba zen budista“ je posvećena svim tim narodnim mudrostima. Mnogi misle da pozitivan pristup životu i ovaj način razmišljanja dolazi sa Zapada ili Istoka, ali to je sve poznato u našem narodu. Jedan od dva glavna lika knjige koju sam pomenuo je baba Zorka, kojoj je i posvećena, i ona je jedini autentičan lik. U pitanju je moja baba Zorka. Ona kaže – „Neću danas da mučim jučašnju muku, nit' ću danas da slavim sutrašnju slavu“. Današnji dan nema reprizu. Imam ovaj dan i treba da ga proživm. Ako ću da se bavim onim što je bilo ili onim što treba da dođe – ode život!
Kristina ĆETKOVIĆ
Foto: Ivana Božović
