Grčki problem

Slika 1: BDP u milijardama evra i inflacija, HICP (2005=100)

Produžena recesija je posledica smanjenja potrošnje i ulaganja, bilo da je reč o domaćinstvima ili državi. To se vidi na slici 2.

Slika 2: Potrošnja i ulaganja u milijardama evra

Kao posledica smanjenja proizvodnje, potrošnje i ulaganja, značajno je manja zaposlenost i povećana nezaposlenost (slika 3), a smanjene su i plate (slika 4), mada mnogo manje nego zaposlenost. Uopšteno govoreći, to znači da je bilo lakše otpustiti zaposlene, nego smanjiti plate.

Slika 3: Zaposleni i nezaposleni, u hiljadama. Anketa o radnoj snazi

Slika 4: Prosečna godišnja plata u hiljadama evra

Pre nego što pređem na to šta se može ili ne može očekivati u ponovnim pregovorima o grčkom dugu, važno je videti šta se dešava sa izvozom robe i usluga (slika 5), i sa nenaplativim potraživanjima grčkih banaka (slika 6).

Slika 5: Izvoz i uvoz robe i usluga u milijardama evra

Slika 6: Nenaplativa potraživanja, postotak u ukupnoj aktivi (izvor EU)

Konačno, na slici 7 se vidi kretanje javnog duga, koji predstavlja ključni problem za grčku vladu i njene poverioce.

Slika 7: Javni dug u milijardama evra

Sledeća tabela sadrži dodatne podatke o kretanju javnog duga i o mogućim načinima da se on finansira.

Tabela 1: Javni dug, izvor i načini finansiranja

Dug kroz BDP je 2013. iznosio 175 posto, 2008. 113 posto, a dug iz 2013. bi iznosio 138 posto bruto domaćeg proizvoda iz 2008, dok bi ostao na nivou od 113 posto da je privredni rast iznosio 3 posto, nominalno. Siriza, opet, traži otpis jedne trećine, što bi dug svelo na 116 posto bruto domaćeg proizvoda iz 2013. (koji je praktično isti kao 2014). Iz ovoga se može zaključiti da je dug gotovo isključivo narastao, u odnosu na BDP, usled smanjenja proizvodnje.

Na slici 7 se vidi da je dug smanjen u 2012, usled delimičnog otpisa. Mnogo važnije od toga, kamatna stopa na dug je sada oko 2,5 posto (to je takozvana implicitna kamatna stopa, koja se dobija ako se kamata podeli sa dugom). Prosečna dužina duga je nešto više od 15 godina, a kamate se uglavnom pripisuju glavnici. Kreditori su u najvećoj meri Evropska unija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond.

O čemu nova grčka vlada želi da pregovara? Ako se pogledaju podaci o postojećem programu, on predviđa značajan primarni suficit u budžetu (reč je o takozvanom konsolidovanom budžetu, dakle gde su svi javni prihodi i rashodi), jer je cilj da se do 2030. dug smanji na ispod 60 posto tadašnjeg bruto domaćeg proizvoda. Primarni suficit se dobija kada se od javnih rashoda odbiju izdaci na kamate i onda se utvrdi razlika sa javnim prihodima. On bi 2016. trebalo da dostigne oko 4 posto bruto domaćeg proizvoda. Ako se njime vraćaju dugovi, ukupni dug se smanjuje ili tačnije, smanjuju se obaveze refinansiranja. Alternativni program, ovde nazvan refinansiranje, ima za cilj održanje duga na nivou od 175 posto od bruto domaćeg proizvoda, što omogućava da se teži mnogo manjim fiskalnim suficitima. Zapravo, uz rast od 3 posto i uz postojeću kamatnu stopu, bio bi potreban samo primarni deficit od oko 1 posto od bruto domaćeg proizvoda. Fiskalni defict, koji uzima u obzir i trošak kamata, bio bi oko 5 posto. Javni dug bi bio održiv na nivou od 175 posto od BDP, a grčka vlada bi imala prostor da poveća potrošnju, recimo od 2 do 3 posto bruto domaćeg proizvoda.

Siriza u svom programu predlaže otpis jedne trećine duga, uz iste uslove refinansiranja, što znači dug od oko 116 posto od bruto domaćeg proizvoda i njegovu održivost uz nešto manji primarni i fiskalni deficit (praktično 3 posto od BDP). To bi bilo u skladu sa fiskalnim kriterijima Evropske unije, kada je reč o deficitima, ali ne bi značilo i veći prostor za javnu potrošnju. I dalje bi ostao problem smanjenja duga ili bi bar trebalo da postoji plan kako da se on smanji do nivoa od 60 posto bruto domaćeg proizvoda.

Tako posmatrano, pregovaraće se o tome koliko se još dugo može odložiti početak vraćanja duga, što bi bio novi program refinansiranja, ili za koliko da se otpiše dug, uz praktično iste efekte po veličinu povećanja javne potrošnje. Zapravo, ako bi se dogovorio otpis duga uz trenutni početak otplate preostalog duga, to bi podrazumevalo smanjenje javne potrošnje za dogovorene otplate duga, što bi bilo gore nego da se postojeći dug refinansira, recimo dok se privredni rast ne ubrza preko 3 posto. Ukoliko se odustane od otpisa, trebalo bi dogovoriti za koliko se može povećati javna potrošnja, a to bi moglo da bude, uzimajući u obzir ono što piše u programu Sirize, negde oko 2 posto bruto domaćeg proizvoda godišnje u sledeće tri godine, dakle do 2017. To je otprilike tih nešto više od 11 milijardi evra koje Siriza namerava da potroši. To je suma manja od trogodišnjih transfera koje Grčka dobija iz budžeta Evropske unije. Kako je reč o refinansiranju postojećeg duga, što je praktično isto kao produženje roka otplate, ta suma sama po sebi ne može biti prepreka dogovoru.

Pitanje je na šta će se trošiti i potom, kojim će se reformama povećati izgledi da se grčka privreda oporavi i da se teret duga i njegove otplate smanji? Iz Sirizinog programa se vidi namera da se poveća domaća potrošnja, a i da se uvećaju ulaganja, ali se ne vidi hoće li se obezbediti rast izvoza, kako bi se izbegla potreba dodatnog zaduživanja u inostranstvu. Uz to, nije jasno kako će se obezbediti solventnost grčkog bankarskog sistema. Trenutno likvidnost nije problem, jer se o tome stara Evropska centralna banka. Dodatno olakšanje bi mogao da donese program povećane kupovine dugova, koji je ECB upravo najavila, ali on bi mogao da se primeni na Grčku samo ukoliko se postigne dogovor o postojećem ili inoviranom programu sa Evropskom unijom. Ali i u tom slučaju, potreban je program sanacije bankarskog sistema, jer je visina nenaplativih potraživanja od gotovo 35 posto aktive, od čega 60 posto prema korporativnom sektoru, takva da nije izvesna solventnost finansijskog sistema. Ukoliko bi se ti troškovi preneli na budžet, kao što je delom već učinjeno 2013, to bi dodatno povećalo javne obaveze i javni dug.

Predviđa se poreska reforma, sa progresivnim oporezivanjem, povećanje socijalnih izdataka i povećanje plata. Ovo poslednje je manje važno od zapošljavanja, jer realni pad plata nije tako veliki, dok je u poslednjih pet godina izgubljeno oko milion zaposlenih. Namera je da se zaposlenost poveća za 300 hiljada, mada nije jasno kako i u kom roku. Pominjalo se i smanjenje izdataka za vojsku i oporezivanje crkve, ali od toga neće biti ništa, jer je koalicioni partner Sirize protiv toga. Sve to će povećati potrošnju, a možda i postojeću proizvodnju, uz uvoz, ako se ne promeni struktura proizvodnje. Polaže se nada u povećani izvoz poljoprivrednih proizvoda u Rusiju, ali je za to potrebna industrijalizacija.

To je najvažnije pitanje za levicu. Nova levica je uglavnom odustala od države kao preduzetnika i menadžera i brine o platama i socijalnom osiguranju (shvaćenom sveobuhvatno, ali to je tema za zasebni napis). Ranije je levica, socijaldemokratska ili boljševička, u državi videla glavnog investitora, i to ne samo u razvojne projekte, već i kada je reč o industriji. Kada je reč o razvojnim projektima, na tome već radi Evropska unija, a ona je i do sada dosta ulagala u Grčkoj, mada se o efikasnosti i opravdanosti tih ulaganja može raspravljati. Ali kako stvari stoje, to će se nastaviti.

Ali ulaganja u nove proizvode i nove tehnologije, sa ciljem prodaje na evropskom i svetskom tržištu – to bi trebalo da je oblast privatnog preduzetništva, domaćeg i stranog. Nova vlada namerava da ulaže u obrazovanje i sticanje znanja, što znači i u inovativnost. Znanje, preduzetništvo i sredstva ne nedostaju u Evropskoj uniji, samo što se oni ne ulažu u Grčku. Tu bi trebalo da pomognu takozvane strukturne reforme i inovativna industrijska politika. Ima dosta razloga da se smatra da postojeći program reformi u tom smislu nije odgovarajući, ali na vidiku još nema novog i za nadati se boljeg. To je ključni problem – dogovor o javnom dugu je lakši deo posla.

Peščanik.net, 30.01.2015.