“Želim da budem svoj. Ne volim pretvaranja, dvoličnost, volim da budem otvoren i iskren u svakoj prilici. Pokazujem emocije koje možda nekome djeluju neprihvatljive, ali to sam ja. Lomljenje reketa i poneka psovka koja izleti nije nešto čime se ponosim, to ne treba da se radi. Ali i treneri su mi rekli da je ponekad bolje izbaciti iz sebe taj grč, ljutnju koja u tebi raste, nego je zadržavati, jer bi te ona na duže staze izjela“, rekao je Đoković.
Sportska psihologija jedno je od Đokovićevih polja interesovanja.
“Do koje mjere su igrači spremni da se žrtvuju da bi postali najbolji, da bi ostvarili maksimum, jeste zanimljiva tema. Čitao sam o studiji u kojoj su pitali sportiste da li bi uzeli nedozvoljene supstance koje bi im pomoglo da osvoje zlato na OI, i da nakon toga izgube život, ili mogućnost da se kreću – sedamdeset njih je potvrdno odgovorilo. Društvo stvara takvu tenziju da se sportista preda tome van granica prirodnosti. Zato je vrlo bitno da se razumije šta je potrebno sportisti da bi dosegao cilj kome teži, ali da ne dovede sebe i bližnje u problem sa zdravljem“, rekao je Novak i dodao da on to nikada ne bi učinio.
“Ne bih uopšte zalazio u tu temu gdje se spominju nedozvoljene supstance zato što to meni nikada nije bilo ni na kraj pameti. Nikada to ne bih dozvolio sebi, nijesam tako vaspitan niti sam odrastao u okruženju ljudi koji su uopšte spominjali ili razmišljali da bih ja mogao da koristim nešto što nije dozvoljeno kako bih se bolje ili brže oporavio“.
Novak je vjerovatno fizički najspremniji teniser na ATP turu, a to duguje napornom radu, ali i još nečemu.
“Dosta dugujem genima. Deda, mamin otac, 78 godina, još igra odbojku. To je mali dio. Veći dio je rad posvećen oporavku i svim tehnikama, istezanju, odlasku u kadu punu leda. Vozim bicikl, radim gimnastiku u vodi, to pomaže dosta u cilju elastičnosti mišića, pripremu za napore. Radimo na kvalitetu rada, nego na količini rada u teretani. Imam dobre stručnjake oko sebe koji rade odlično svoj posao“. (B92)
