Otuda baš Tasovac na čelu kuture: logično je da će premijer, koji potrebama kapitala prilagođava sve, za ministra kulture izabrati nekoga ko je umetnost komoditizovao na najgori i najopasniji zamislivi način. U komodifikaciji umetnosti on je sa mesta direktora filharmonije rabio kultur-rasističko malograđansku samozaljubljenost kroz kampanju „Hvala što ne dolazite“. Pre nekoliko dana na programu je i druga epizoda: nešto-kao-kampanja progurana kroz Nedeljnik i nazvana „Nije za svakoga“. A ove se dve marketinške dosetke toliko dobro nastavljaju da po sredi mogu biti samo dve varijante: ili je sadašnji VD toliko marketinški netalentovan kultur-rasista da nije uspeo da smisli ništa originalnije od kopiranja prethodnika, ili filharmonijom vlada „neko“ iz senke.
Obe kampanje eksploatišu razliku između nekakve „visoke“ i „niske“ kulture: fingira se antagonizam i kulturološki sukob nekih skorojevića i nekih starojevića,[1] sugerišući da filharmonija nije za svakoga, a u kontekstu prethodne kampanje i da nije nikakva šteta što skorojevići iz Strahinjića Bana u nju ne dolaze, te da su starojevići daleko dobrodošliji. Cilj i jedne i druge kampanje je u najmanju ruku paradoksalan: zahvaljujete se onima koji ne dolaze, a poručujete im da to uostalom i nije za njih. Čudno bi bilo čak i da kampanje ne sugerišu nešto krajnje banalno i netačno: kad dođete u filharmoniju na turu ozbiljne muzike, to ondak znači da ste vi nobles. Usput je postalo očigledno da kreator kampanje za sebe i svoju instituciju misli da su neupitno noblesonosni, što je iznimno prva osobina provincijalnog duha.
Kontekst u kojem se kampanja javlja je od ključnog značaja: usred ekonomske politike koja proizvodi fizički i ekonomski prostor za privilegovanu manjinu, javila se filharmonija i tržištu ponudila usluge izgradnje identiteta i instaliranja starojevićke patine. Politička agenda i politička praksa tako dolaze do potpunog sinhroniteta: izgradnja životnog prostora za bogatune i izgradnja njihovog identiteta preko prikrivanja primitivno-akumulacionog porekla njihovog bogatstva. Politička agenda koju Tasovac treba da ostvari je izgradnja uslova za naturalizaciju primitivne akumulacije kapitala, izgradnja klasnog identiteta novih bogataša te njihovo sejanje i ukorenjivanje u novom/starom Beogradu (na vodi). Jer ne zaboravite da su tri centralne građevine budućeg savskog Platoa, one bez kojih se Beograd na vodi ne uzima u usta: kula Beograd, šoping mol i… opera!
Opere, filharmonije i ostali „noblesi“ postaju tako ključni simbolički označitelji budućeg stanovništva centra. Stavljanje „visoke kulture“ u funkciju simboličkog označitelja i ukrasnog perja političke i ekonomske elite naravno nije ništa novo. Opere i filharmonije u kontekstu komercijalizacije kulture ionako uglavnom služe za izlaganje garderobe, nakita i statusa. To odlično znaju i oni koji ih koriste i oni koji ih projektuju, pa ih projektuju na načine koji omogućavaju intenzivnu socijalnu interakciju u vreme centralnog događaja – onog pre i poslemuzičke izvedbe. Jednog dana neko će sigurno projektovati i filharmoniju u kojoj će koncertna dvorana biti nelicemerno izbačena.
I sve bi se završilo ovde, da nije bilo jednog gafa – nužnog doduše. Mitski praziluk na najnovijoj reklami filharmonije viri iz: notne sveske. Teško da je moglo ispasti smešnije – kao posledica antagonizma u samom korenu projekta, dve se kampanje ispostavljaju kao dva koraka – jedan tragičan, drugi farsičan – u procesu aproprijacije „visoke kulture“ za proizvodnju centraške samozaljubljenosti: u prvoj kampanji praziluk je posejan, a u drugoj je iznikao i provirio (malne mi ne izlete „iz jedne frizure“). I dok je „stari“ cool imao zadatak (samo)reklamiranja nacionalne kulturne uzvišenosti, „novi“ cool ima zadatak reklamiranja noblesnosti i naturalizovanja položaja onih koji su u tranzicijskoj oluji nagrabili dovoljno novca da popodnevno hrkanje mogu obaviti u filharmoniji i uz Odu radosti[2] na uvce.
Pa ipak, možda ne bi bilo na odmet obavestiti direktora filharmonije, i manifestnog i latentnog, da filharmonija – kao ustanova kulture – pripada svima. Jer finansiraju je svi: i radnici i seljaci i privrednici i poslodavci i mali preduzetnici; i oni koji su iz Beograda i oni koji su iz Brovića i oni koji su iz Surdulice pa čak i oni koji gaje i jedu praziluk. Ali i pored toga što je finansiraju svi, pristup je omogućen samo nekolicini. Jer praksa komoditizacije institucionalizovane kulture i umetnosti nesumnjivo je deo procesa njihove ekskluzivizacije: „kulturno nasleđe“ se zauzima diskurzivno i/ili institucionalno, epitet visokog se prišiva prostornim (jer neki ljudi zaista ne mogu da žive u Beogradu), finansijskim (jer neki ljudi zaista nemaju novca za plaćanje kulture) i diskurzivnim (jer nekima praziluk viri ispod sakoa, pa filharmonija “nije za njih”) ograničavanjem pristupa. Distinkcija „visoke“ i „niske“ kulture tako nije ništa drugo do refleksija hijerarhijskog odnosa između klasno „visokih“ i „niskih“ ljudi.
Proizvodnja visoke kulture (šta god sad mi o njoj mislili) kao elitističke odraz je osnovnog načina sticanja bogatstva u savremenom kapitalizmu: nije ukidanje javnih servisa jedini problem – problem je njihovo ekonomsko i kulturološko dirigovanje prema privilegovanim kastama i eksploatisanje tih servisa zarad reprodukcije klasne razlike. Da parafraziramo Klauzevica: kulturna politika je postala kapitalizam nastavljen drugim sredstvima. Kada su u paru, institucionalizacija i komoditizacija umetnosti i kulture uvek su bili pokušaji njihove političke pacifikacije: umetnost je opasna i politički angažovana tek kada je van institucija (naravno, postoje i izuzeci) i tržišta (tu je izuzetaka ipak daleko manje). Tek kad joj se ograniči pristup (ekonomskim ili diskurzivnim sredstvima) „visoka umetnost“ (koja, čisto da podsetim, uvek nastaje kao niska umetnost – umetnost zabave i/ili političkog angažmana „od dole“) postaje „visoka“ – i time joj se nepovratno amputira subverzivni potencijal.
Peščanik.net
- Ostavimo za trenutak problematični pojam po strani. „Skorojevići“ kojima luk viri ispod sakoa podrazumevaju neke „starojeviće“ kojima stil, jelte, teče venama. Možda vam se može učiniti i da je društvo skorojevića nesumnjivo simptom otvorenosti društva za neke nove ljude i društva u kojem je omogućena emancipacija i klasna mobilnost. To međutim ne znači da je ona omogućena svima, pa kao što ni jedna lasta ne čini proleće, nekoliko skorojevića ne znače emancipaciju. ↑
- Oda radosti nije slučajno izabrana kao deo kampanje: i onaj ko nema pojma o muzici, možda čak i izvestan broj gostiju filharmonije, negde je za nju čuo i prepoznaće je na prvo slušanje. Nije ni čudo što je baš ovu melodiju Žižek uzimao kao primer vrhunske depolitizacije umetnosti: ona je u umetničkom smislu ispražnjeni označitelj. Tako je ona postala univerzalna himna: laća je se ko god pokušava da neke antagonizme razreši instaliranjem nekog novoizmišljenog identiteta. ↑
