I sam sebi postajem pomalo dosadan baveći se umišljenim novinarskim i sa njima povezanim NGO veličinama, ali šta im mogu kad svojim istupima stalno daju novu inspiraciju i materijal da ih se - kako Basara voli da kaže (a meni se, moram priznati, taj njegov termin strašno dopada) – oplajpiči. Ujedno, radi vlastite komocije odlučio sam da i lično smislim kakav uprošćen termin koji zbirno opisuje dežurne kukumavce, pa ću ih nadalje, bar u ovom tekstu, skraćeno zvati „cenzuraši“, pošto im je zajedničko to da tvrde kako je u Srbiji na delu „nezapamćena cenzura“ (i sve što uz nju ide).
Ali, ne kukaju cenzuraši samo na navodnu cenzuru kojom ih, jadne i neshvaćene, vlast pritiska, nego i na štošta još. Žale se, recimo, i na nedostatak solidarnosti među delom svojih kolega, posebno kad valja „braniti dostojanstvo profesije“, šta god pod njim podrazumevali, a koje je, je li, vazda ugroženo. A ugroženo je, zapravo, već samim tim što je njegovo značenje krajnje nedefinisano, što će reći da je podložno raznim proizvoljnim tumačenjima. Ta maglovitost i jeste nešto što cenzurašima odgovara, jer na taj način sve što im nije po volji mogu, kad god im se učini zgodnim, da smeste u tu metafizičku „crnu rupu“ koju su namenski kreirali (e da bi lud lakše jeb'o zbunjenog). Da uprostim stvar: opšta mesta su omiljeno utočište svih demagoga, pa tako i naših slavnih cenzuraša.
Cenzuraši, avaj, ne primećuju, ili se svesno prave blesavi, da sami sebi skaču u usta kada očekuju tzv. „esnafsku solidarnost“, odnosno kada se bune što ona izostaje. Najilustrativniji primer se ogleda u njihovom nadmenom stavu prema kolegama iz tabloida. Nadmenost iskazuju time što tabloidne novinare otvoreno kvalifikuju kao „bruku za profesiju“, na svakom mestu naglašavajući kako ih uopšte i ne smatraju kolegama.
Ako nekoga ne smatraš kolegom, kako onda, jebiga, očekuješ od njega solidarnost, pogotovo na esnafskoj bazi? Budući da tabloidi, dopadali nam se ili ne, čine većinu medijskog mejnstrima, nikakve značajnije međunovinarske solidarnosti ne može ni biti bez njihovog učešća u njoj. Apropo ovoga želim da naglasim da lično nisam pristalica bilo kakve podrazumevajuće obaveze da se bude solidaran sa bilo kim. Ako smatram da nekoga u nečemu treba podržati, podržaću ga; u suprotnom, neću ga podržati pa taman mi bio rod najrođeniji.
Ne znači, naravno, da bi ljudi iz tabloida pokazivali više solidarnosti ukoliko bi umišljene veličine prestale da ih gledaju sa visine; to, uostalom, niko unapred ne može znati. Ali poenta priče je u nerealnom očekivanju da te podrži neko koga sam smatraš nedostojnim, a ne u nagađanju šta bi bilo kad bi bilo. Ni ja nisam simpatizer tabloida kao podvrste novinarstva, ali mi ne pada na pamet da ih posmatram kao nekakvu „nižu klasu“. Tabloidi, kao i svi drugi, imaju legitimno pravo da postoje i da se na svoj način bore za manje ili veće parče kolača na medijskom tržištu. I ne mislim da su išta manje vredni od drugih, baš kao što ne mislim da tzv. obični „narodski“ ljudi manje vrede od tzv. intelektualne elite, stvarne ili samoproglašene. Niko nije savršen, svi imamo i pozitivnih i negativnih strana, koje su, opet, relativne, to jest nalaze se „u oku posmatrača“.
Akcenat na tabloide namerno stavljam iz razloga o kojima će više biti reči u nastavku teksta. Osim na manjak solidarnosti, naime, cenzuraši imaju primedbe i na „tabloidizaciju“ štampanih, odnosno „estradizaciju“ elektronskih medija. U tom kontekstu, svako malo apeluju na državu da uvede nekakav red, naravno, po njihovom ukusu. Tačnije, u njihovom interesu.
Zašto cenzurašima smetaju tabloidi (ili televizije, naročito Pink, koje forsiraju laku zabavu)? Da li njima tablodi možda brane da se bave novinarstvom na način koji im odgovara? Ne, naravno. Kao što tabloidi imaju svoj stil, tako i ovi imaju svoj, a svaki pojedinačni konzument će sam izabrati odakle želi da se informiše (može i iz obe vrste izvora, nije zabranjeno).
E, baš u tom grmu i leži poslovični zec! Iza zgražavanja nad tabloidima ne krije se ništa drugo do goli interes. Kad čitaoci već preferiraju tabloide, daj da izvršimo pritisak na tzv. regulatorna tela da im se napiju krvi kako bismo ostali bez konkurencije, a onda bi ljudi morali da kupuju našu medijsku robu pošto one druge, tabloidne, ionako više ne bi bilo, zar ne?
Ako pođemo od toga da su tablodi najčitaniji zavaljujući svom senzacionalizmu i provokativnosti, zašto onda ovi iz netabloidnih medija ne primene isti recept, pa da i oni postanu privlačniji prosečnom čitaocu tako što će publici zagolicati „niske strasti“, umesto što traže da im neko drugi, to jest država, veštačkim intervencijama eliminiše konkurenciju? Pritom bi i dalje mogli da promovišu svoju ideološko-političku agendu, samo što bi to sada činili na drugačiji, čitaocima atraktivniji način.
Ili, ako bi im autotabloidizacija bila isuviše „ispod časti“, neka pronađu neki treći način, nešto između, što bi im takođe pomoglo da poprave svoju tržišnu poziciju, možda čak i više nego pukim imitiranjem tabloida, utoliko pre što je publika dobrim delom već zasićena prostom podelom na dve krajnosti (kao što, na primer, i u politici, samo na drugačijem nivou, ne postoje samo krajnje levo i desno, već i centar, plus levi i desni centar, sa svim međunijansama). Ali neka prestanu da kukaju na konkurente samo zato što su ovi uspešniji od njih.
Radi posao onako kako smatraš da je najbolje za tebe i pusti druge da i oni rade onako kako njima odgovara. Ovako, kad od države tražiš da te, tobože u ime nekakvog „etičkog kodeksa“ ili čega god, stavi u povlašćen položaj u odnosu na neke druge učesnike tržišne utakmice, gubiš svako pravo da se žališ ako sutra ta ista država od tebe zauzvrat zatraži kakvu kontrauslugu. Znam da nekome, posebno ako je idealista levičarskog kova, ovo verovatno zvuči surovo, ali nisam ja kriv što stvari tako funkcionišu. Idealna rešenja, jednostavno, ne postoje.
U kontekstu relacije tabloidi-netabloidi prisutan je i jedan dublji nivo suptilne manipulacije. Cenzuraši neretko ističu sklonost tabloida da protiv onih koji im nisu po volji vode prljave kampanje u kojima plasiraju lažne optužbe na njihov račun u cilju satanizacije. Istina je da tabloidi neretko to čine, ali isto tako ima slučajeva u kojima uspeju da raskrinkaju i nekoga ko je zaista počinio kakvo koruptivno (ne)delo. Ni u ludilu ne mislim da bi zbog toga trebalo da budu amnestirani od zakonske odgovornosti u onim drugim situacijama, kada bez dokaza nekoga označe kao „lopova“ ili slično; naprotiv, treba da budu žestoko kažnjeni za namerno plasiranje dezinformacija. Samo hoću da kažem da stvari nisu baš crno-bele.
Jer, ako i prihvatimo pretpostavku da tabloidi kod ovakvih kampanja verovatno češće lažu nego što govore istinu, to opet ne znači da oni tzv. „ozbiljni“, dakle netabloidni mediji uvek i u svakoj prilici objavljuju tačne informacije, odnosno da nikad ne manipulišu javnošću. Zašto bih po difoltu, „na lepe oči“ što bi se reklo, morao da poverujem u sve što objavi neki netabloidni medij, i to samo zato što nije tabloid?
Da ponudim plastičan primer: ako neki tabloid objavi vest sa senzacionalističkim naslovom tipa „ĐUBRE LOPOVSKO: XY pokrao milione od države!“, a na drugoj strani u kakvom netabloidu pročitam politički korektan naslov „Ministar YX zloupotrebom položaja oštetio budžet za milionski iznos“, ko može da mi garantuje da XY uistinu nije lopov već samo nedužna „žrtva tabloida“, dočim YX sigurno jeste lopov jer je to objavljeno u ozbiljnom mediju, a oni, jelte, „uvek pišu istinu“. Sve dok ne vidim konkretne dokaze, bio bih podjednako sumnjičav prema obema vestima, što i vama, uvaženi čitaoci, toplo preporučujem.
Posebno bode oči umišljenost jednog dela poslenika „sedme sile“ o svojoj bogznakakvoj „društvenoj ulozi i važnosti“. Po njima bi novinari – i to, čini se, ne čak ni svi nego samo njihovi saborci – kao trebalo da uživaju poseban status u društvu jerbo se bave poslom koji je ne samo javan nego i „u interesu javnosti“, pa bi im stoga država (opet!) trebalo da obezbedi nekakve posebne uslove u smislu povlašćenog tretmana u odnosu na ostale građane. Ma nije nego!
Jedino gde se slažem da bi država trebalo da „povlasti“ novinare jeste zahtev da se napad na novinara tretira kao napad na službeno lice, s obzirom da za to ima očiglednog opravdanja. Uzgred, ima još nekih profesija čiji bi pripadnici iz objektivnih razloga trebalo da budu zaštićeni na ovaj način. Ali ništa preko toga!
Andrej Nikolaidis, koga izuzetno cenim kao autora iako se uglavnom sa njim ne slažem oko pitanja ekonomske prirode, je u jednom pasusu svog nedavnog teksta jako dobro opisao ovo o čemu pričam, pa ću iskoristiti priliku da ga citiram: „Neko je, negdje, novinare ubijedio da su izuzetni i izuzetno važni, da su u imaginarnoj društvenoj hijerarhiji oni daleko iznad radnika i seljaka. Progutali su novinari udicu, jer je na nju bio zakačen crv kojem nisu mogli odoljeti, crv na kojem piše: novinari su intelektualci. Jesmo kurac. Radnici smo, kao i svi ostali radnici. I to radnici u direktnoj proizvodnji, pa makar tekst bio naš proizvod. Proizvodimo desetine hiljada slovnih znakova nedjeljno, i kada smo pod stresom, i kada smo bolesni, i kada su praznici i kada mislimo kako u nama više nema trunke snage. Da, ja koji pišem kolumne imam takozvanu društvenu ulogu, kao što i kasirka i varilac imaju društvenu ulogu. Ne možete zamisliti moderno društvo bez novinara? A možete li ga zamisliti bez smećara i pekara?”
Time bih i završio tekst. Jer, nakon ovog Nikolaidisovog citata, sve što bih eventualno dodao bilo bi čist višak.
E-novine
