Prema njegovim riječima, od početaka političkog pluralizma izražena je tendencija da „svako želi da ima partiju“, ali zakonodavac propušta da uredi stvari kroz poznate mehanizme, poput varijabilnog cenzusa za stranke i koalicije, koji, navodi Goati, eliminišu dovitljivost stranačkih lidera, a garantuju realnu prezentaciju snaga.
„Varijabilni cenzus, pokazuje međunarodno iskustvo, propisuje, recimo, za jednu partiju tri odsto, ako je koalicija dva činioca onda pet, ili sedam odsto u slučaju da koaliciju čine tri partije. Taj pristup smanjuje mogućnost da partije izigraju cenzus time što će se udružiti pa se poslije izbora razdružiti i fragmentisati. Dakle, mora zakonodavac da pokaže dovoljno mudrosti koliko i osnivači partija da određuje cenzus zaista drugačije partijama, a drugačije koalicijama, jer će to biti realni odraz i brana umnožavanju stranaka“, smatra Goati.
On je naglasio da su za promjene potrebne najmanje dvije generacije.
„Mandat od četiri godine je u tom kontekstu sekund u političkom procesu. Potrebne su generacije da se dostigne ono što se naziva političkom identifikacijom, da se ljudi opredjeljuju da budu glasači DPS-a, SDP-a ili Srpske napredne stranke i da po tom ključu njihovi unuci ili sinovi glasaju po istom principu osjećaja političke pripadnosti, kao što je to slučaj partijskog opredjeljenja u Velikoj Britaniji ili Americi. Razlika je dakle u onome što se mjeri promjenama finansijskog aspekta, a za promjenu mentalnog sklopa, za to treba dugo generacija...“, istakao je on.
Goati je ppojasnio da stranke zažive onda kada se priključe na obilno i širokogrudo državno finansiranje.
„U protivnom, osnivanje i egzistencija stranaka je skupa igra, a niko neće izdržavati partiju i njenu glomaznu infrastrukturu sa stotinama zaposlenih ako stranka propada na izborima. Održavanje partija je skupo i taj finansijski aspekt je korektivni faktor koji utiče da stvari dođu na svoje, samo ako zakonodavac prethodno uradi ono što mu pamet nalaže“, rekao je on.
