Nemojte da se zavaravamo. Sve ukazuje na to da će Evropska monetarna unija za koji dan imati jednog člana manje. Član je doduše od sporednog ekonomskog značenja, ali ima veliku simboličku snagu za evropske integracije. Da li je to početak kraja za euro?
„Ako zakaže euro, zakazaće Evropa“ – ova rečenica je teatralna, pretjerana i pogrešna, čak i kada dolazi iz usta njemačke kancelarke Angele Merkel. Euro ne može da propadne sve dok postoji neko ko ga priznaje kao sredstvo plaćanja. A priznaju ga Amerikanci, Azijati, Rusi, Brazilci i ostatak svijeta – sa Grčkom ili bez nje.
Ipak, moramo da se priupitamo da li je možda euro pogrešno konstruisan, pa zbog toga neminovno tjera slabije članice monetarne unije u propast?
Godinama prije uvođenja eura njemački sindikati su uzvikivali „Mi kažemo euru – da!“ Tada sam u nevjerici trljao oči. Zar sindikati nemaju ekonomiste? Zar ne znaju da odustajanjem od nacionalne valute svaka zemlja odustaje od oprobanog sredstva devalvacije sopstvene valute? Zar sindikati nisu znali da je bez sopstvene valute samo pitanje vremena kada će se smanjiti plate, kada će porasti nezaposlenost, a da će oni koji još imaju posao morati da rade duže?
Za one koji su početnici u ekonomiji da napomenemo: Svaka država koja je u ekonomskim teškoćama može da devalvacijom pojeftini svoju valutu. To ima nekoliko prednosti: Uvoz poskupi, što dovodi do disciplinovanja pri uvozu. A proizvodi za izvoz na svjetsko tržište budu jeftiniji. To jača međunarodnu konkurentnost zemlje. Često se zaboravlja da se istovremeno uvećavaju i direktne investicije, jer su u domaćoj valuti odjednom jeftinije.
Tada, sredinom devedesetih, pribojavao sam se da će zemlje na jugu Evrope upasti u velike ekonomske nevolje ako odustanu od svoje valute. Međutim, najpre se desilo nešto drugo. Od 1995. je bilo jasno koje će zemlje postati članice ekskluzivnog evropskog monetarnog kluba. Najpre su sve te zemlje nagrađene izuzetno niskim kamatama pa su mogle da se još više zaduže. Tako je počela žurka na jugu – a u Njemačkoj se desilo nešto drugo. Sindikati su se odrekli borbe za veće plate, očuvanje radnih mjesta je imalo prioritet. Ekonomi suvo konstatuju da je Njemačka deset godina interno smanjivala cijenu rada, pa se od evropskog bolesnika opet pretvorila u ekonomsku lokomotivu kontinenta. U međuvremenu upravo to Njemačkoj prigovaraju Amerikanci, Francuzi i Italijani, mada bi ti prigovori bili umjesniji da stižu iz drugih država.
Nemojte da se zavaravamo. Sve ukazuje na to da će Evropska monetarna unija za koji dan imati jednog člana manje, koji je od marginalnog ekonomskog značaja, pa to neće ugroziti uspjeh eurozone. To će tako ostati, koliko god bilo gorko za grčke građane, piše Venkel.
Tekst preuzet sa sajta: dw.com
