Ako je odgovor na sva tri pitanja negativan, čitajte do kraja. Nastavnici engleskog Marini Dedić budilnik zvoni u četiri. Pola sata kasnije silazi iz zgrade u strogom centru Podgorice i kreće na put prema seoskim školama u Đuravcima, Donjim Murićima i Livarima. Pješačenje, voz, kombi... Prva stanica na tom putu je Željeznička, do koje je za deset godina predavanja samo dva puta sebi priuštila taksi. - Jedina osoba koja hoda gradom u to doba sam ja – kaže Marina. I nije počastvovana tom ,,privilegijom“ na šte srca. U pet je već u vozu, u 5.50 u Virpazaru, gdje čeka školski kombi, pa produžava put sa kolegama. Završava časove oko podne, kombi za povratak čeka do 14 sati. Nekad ima sreće u stopiranju, češće je voz sudbina.
- Voz u Virpazaru se zaustavlja samo zbog mene, pa se šalim da mi treba crveni tepih. Da nije bilo otpravnika i njihove dobre volje, ne bih održala posao. Naši susreti odavno više nijesu usputni, mi smo prijatelji. Takođe i sa divnim monahinjama i ocem Grigorijem u Manastiru Starčevo. Da ne pominjem djecu kojoj predajem i njihovim porodicama. Može li biti nešto vrednije u životu od iskrenog ljudskog susreta – pita nas Marina.
Ne čeka odgovor, nastavlja priču o slučajnim susretima, koji su takođe prerasli u poznanstva. - Pošto ulazim u drugu deceniju stalnih putovanja na istoj relaciji, mnogi vozači su već navikli na moj podignuti stoperski palac. Često mi samo otvore vrata i kažu: ,,Još ste tu, nastavnice?! Ulazite u auto!“ Zima je posebno poglavlje. Koliko je samo kiša, vjetrova i snjegova ispratila na cesti, koliko je kišobrana, cipela i jakni poderala putovanjima? Kako da zaboravi odlazak na posao tokom poplava u Zeti? - Dio puta smo plovili čamcem. Avantura. Put oko svijeta. A ja samo ponavljam ,,Moraš Marina, izdrži Marina“. Nevolje dale snagu Matična škola je ,,Bratstvo-jedinstvo“ u Đuravcima, u barskoj opštini, a predaje još i u područnim u Donjim Murićima i Livarima. Ima 18 učenika, čiji je maternji jezik albanski.
- Ja njima predajem engleski, a od njih učim albanski. Dobro, ponekad uključimo i pantomimu – nasmijala se Marina, objašnjavajući kako izgleda čas učenicima u kombinovanim odjeljenjima od prvog do petog razreda. Otkud joj snaga, pitamo. A tada tek saznajemo da je, tek punoljetna, od posljedica teškog udesa bila klinički mrtva, potom 18 dana u komi.
Pa onda saznajemo još detalja iz njenog života; da je razvedena, samohrana majka; da je podigla kredit samo da kćerki Ivani plati školarinu... Ali, Marina nije od onih koji stenju pod teretom. - Ne znam odakle mi snaga. Neko mi kaže da sam hrabra, a meni se čini da su nedaće samo dodatno budile inat u meni. Prkosila sam teškom životu.
Nesreća: Sasvim je drugačije snove sanjala do tog 17. januara 1981. i teškog lančanog udesa nakon kojeg je 18 dana bila na granici života i smrti. Ambiciozna studentkinja političkih nauka krenula je sa drugovima prema Golubovcima da pokaže korake engleskog valcera, a ispostavilo se da je put odveo do duge kome, 13 operacija i sedmogodišnjeg mukotrpnog oporavka.
- Taj udes mi je srušio i želje i ambicije. Spremala sam sociologiju, uvod u političke nauke za zimski semester, a završila sam na intenzivnoj njezi. Obožavala sam novinarstvo, uzor mi je bila Mira Adanja-Polak. Eto, da se tu zaustavim - uz duboki uzdah priča Marina. Kaže da nije sa manje žara radila sve naredne poslove, ali da - kad nesreća prekine mladalačke snove - treba valjati brda da bi se išlo dalje.
- Umjesto da nastavim studije, ponovo sam učila da hodam. Sad su tu razni ožiljci. Nakon što je obnovila lekcije iz hodanja, okrenula se onim iz engleskog. U London je pošla sa 24 godine, završila Vestminsterski koledž, a i radila u italijanskom restoranu.
- Otac, kapetan prekookeanskog broda, dao je otpremninu od penzije za moju kartu do Londona. Otišla sam na tri mjeseca, a ostala tri godine. Nakon svega, nezaboravno iskustvo. Vratila sam se kad se otac teško razbolio. Uvijek sam ga bila željna, jer je cijeli život proveo na moru – prvi put je Marina zaplakala. Poslove nije birala, radila je i po tri istovremeno. U školi stranih jezika, privatnom vrti- ću, bila je i prvi turistički vodič na Kipru… Nakupilo se 25 godina staža. Raspust brzo prođe, valja Marini skoro prema Đuravcima, ka školi čije je temelje udario Kralj Nikola. Nakon odslušane priče, pitanje se samo postavilo. - Da, plašim se septembra – odgovorila je. (Pobjeda)
