"Crnogorci su siromašni, ali su od jake i gorde rase i puni su živosti. Da bi mogli živjeti u svojim planinama i da bi sebi nabavili hrane, oni su do sad uvijek bili prinuđeni da se tuku. To izgleda divno pjesnicima, ali mi smo siti ratne poezije. Mi bismo više voljeli nečega drugoga: pšenice, vina i kuća za stanovanje, umjesto naših orlovskih gnijezda u kamenjarima. Neka nam Evropa da malo ravnice na obali mora da se tamo nastanimo. Mi ne tražimo ništa više nego da siđemo sa naših planina i da se civilizujemo. Od planinaca mi ćemo postati zemljoradnici i trgovci, ili industrijalci. Mi smo se do sada tukli samo po nuždi. Čim se naša knjaževina bude našla u povoljnim prilikama za život, ona će živjeti u miru; ona neće više uznemiravati nikoga. Ali ako joj budete odbili ono što traži, ona će biti prinuđena da postane ponovo nemirna. Vi ćete uvijek slušati da se govori o njoj dok njeni podanici budu za sve dobro imali - vazduha, neba, izvorske vode, dobru pušku, bronziranu od dima, i slobodu na planini. Ukratko, Evropa ima samo da prihvati našu molbu pa da nas zadobije za civilizaciju. Neka nam da Bar; ona će od nas načiniti jedan srećan i miran narod. Ako nam ga uskrati, ona će nas ponovo bačiti u divlji život. Ali kaže se da je Austrija uznemirena i da se boji da ne postanemo krijumčari ili čak gore od toga. Pa neka ona preduzme mjere opreznosti prema nama, ništa nije lakše, i mi smo gotovi da se rado potčinimo svemu što nam Evropa bude nametnula".
(pismo je iz rada - Jovan Radonić, Crna Gora na Berlinskom kongresu 1878, Istoriski zapisi, sveska 1-2, Cetinje, 1955. god, str 337 i 338)Da vidimo što o odluci Kongresa kaže Istorijski leksikon (autori Živko Andrijašević, Šerbo Rastoder i drugi, Podgorica 2006) u prvoj knjizi (A-Crn), strane 113 i 114:
"Rad Kongresa u Berlinu okončan je 13. jula 1878. godine. Od 64 člana Berlinskog ugovora, na Crnu Goru odnosi se osam članova (26-33). Dvadeset šestim članom definiše se međunarodno-pravni položaj Crne Gore: 'Crnoj Gori priznaju nezavisnost Visoka Porta i sve one visoke ugovorne strane koje to dosad nijesu učinile'. Ovim je članom samo potvrđena već odavno postojeća crnogorska nezavisnost, s napomenom da tu nezavisnost od sada priznaje i Turska i one zemlje koje to ranije nijesu učinile.
Ovim rješenjem Crnoj Gori nije data državna nezavisnost, već je samo konstatovano da tu nezavisnost priznaju i one zemlje koje je do tada nijesu priznavale. Usvajanjem ovog člana ugovora, crnogorska nezavisnost je prvi put zvanično priznata. Za razliku od Crne Gore, Srbija i Rumunija su drugačije tretirane. Članom 34 konstatuje se da 'Visoke ugovorne strane priznaju nezavisnost Kneževine Srbije', a članom 43 se na isti način priznaje nezavisnost Rumunije. Dakle, Srbiji i Rumuniji je priznata nezavisnost od svih učesnica Kongresa, a Crnoj Gori samo od Turske i Velike Britanije, budući da su njenu nezavisnost sve ostale velike sile ranije neformalno priznale."Trinaestog jula 1941. Crnogorci su podigli jedini opštenarodni ustanak protiv fašističkog okupatora u porobljenoj Evropi, zaista je teško naći znamenitiji datum za Crnogorce od 13. jula.
M.Ćosović
