Vidimo li Anu Karenjimu i njene sjajne sive oči pod gustim trepavicama, njen bledi osmeh i crvene usne; ili Juraju Hipa, s crvenim očima, crvenom kosom, uvučenim nozdrvama i dugačkim kažiprstom? Ili kapetana Ahaba, koji je „izgledao kao čovek utekao s lomače u času kad je vatra već uveliko zahvatila udove, ali ih nije sagorela“? Ovo svakako zvuči veoma živopisno. Ali, vidimo li mi to?
Mendelsund je uveren da čitaoci već znaju, ili misle da znaju odgovor na ovo pitanje. „Kad se prisećamo iskustva čitanja knjige“, kaže nam – a u celoj knjizi Šta vidimo kad čitamo on pretpostavlja da je to iskustvo manje-više isto za svakoga – „zamišljamo neprestano nizanje slika”. I dodaje u istom duhu: „Kada čitamo, važno je da verujemo da sve vidimo.“
Potrebno nam je, reklo bi se, da verujemo u svoju sposobnost da projektujemo događaje u romanu kao neprekidan film, ili pak da tako projektujemo događaje iz našeg prošlog iskustva, do te mere da nas „zastrašuje i dezorijentiše to što ne možemo da prizovemo potpuno tačnu sliku sveta“. Moramo da posedujemo svet i vizuelno, u svom umu.
Kao umetnički direktor Knopfa i ugledni dizajner korica, Mendelsund je posebno zainteresovan za vizuelni aspekt svake stvari i čini se da ponekad shvata vizuelizaciju kao neophodan aspekt čitanja, kao dokaz naših čitalačkih sposobnosti. „Pitam se“, kaže on kad govori o čitaočevom prelasku sa dečjih slikovnica na romane za odrasle, „da li nam… je potrebno da, s vremenom, naučimo da samostalno vizuelizujemo narative“. Paradoksalno, najneuspešniji aspekt njegove knjige je upravo nespretna upotreba vizuelne „podrške“. Kada Mendelsund govori o vremenskom aspektu književnog opisa, o činjenici da romanopisac može na više stranica da nam uskraćuje informaciju o nekoj fizičkoj osobini junaka – što film ne može lako da uradi – ilustruje to fotografijom digitalnog ručnog sata. To je više odvlačenje pažnje, pa i egzibicionizam nego što je „ilustracija“.
Međutim, ako pažljivo razmotrimo čitalačko iskustvo iskrsava jedna teškoća: ono je daleko složenije i mnogo manje vizuelno nego što se obično pretpostavlja ili nego što Mendelsund pretpostavlja da se obično pretpostavlja. Jedna od prijatnih strana njegove knjige je njegova iskrenost i zbunjenost otkrićem da se svako objašnjenje procesa vizuelizacije koje on nudi vrlo brzo raspada pod pritiskom. Mi zapravo ne „vidimo“ junake kao što su Ana Karenjina ili kapetan Ahab, zaključuje on, pa ni mesta opisana u romanima, a ukoliko ih možda vidimo ili naziremo, zapravo vidimo ono što smo sami zamislili, a ne ono što je autor video. Čak i kad postoje ilustracije, kao u mnogim devetnaestovekovnim romanima, one samo načas nameću sopstvenu ideju o likovima. Nekoliko strana kasnije rasplinjavaju se baš kao veliki deo sadržaja vizuelnog pamćenja. Na jednom mestu Mendelsund iznosi ideju da možda čitamo upravo zato da ne bismobili zatrpani vizuelnim, zato da ne bismo videli.
Dakle, šta vidimo kada čitamo? Najpre stranicu i na njoj odštampane reči. Nijedna „slika“ junaka ili mesta radnje nikad neće biti tako konkretna, tako nesporno i neprestano prisutna kao opipljiva knjiga ili elektronski čitač u našim rukama. Uz to, likovi i mesta predstavljaju nam se deo po deo – takav i takav nos, takva i takva kosa, ožiljak, nepravilan hod, grimasa; tokom procesa koji Mendelsund vidi kao veoma sličan sećanju stičemo utisak da poznajemo takvu osobu ili takvo mesto. „Čovek od svojih četrdeset pet godina“, kao što Orvel opisuje Velikog brata, „sa gustim crnim brkovima i markantnim crtama lica“, i mi smo zadovoljni što bismo uspeli da ga prepoznamo među osumnjičenima koji su postrojeni u policijskoj stanici. Dovoljno je da potražimo tipa koji liči na Staljina.
Dakle, sposobnost prepoznavanja jeste važna. Romanopisac kaže „zajedljiv osmeh“ i zadovoljni smo što znamo šta je zajedljiv osmeh zato što smo u prošlosti već tako opisali nečiji osmeh. Da li, međutim, vizuelno zamišljamo taj osmeh, vidimo li njegovu sliku? Mendelsund, u stvari, nikad ne insistira na tim rečima – vizualizovati, slika – koje začudo nemaju pandana kad je reč o drugim čulima. Ne postoji reč koja bi označavala namerno prizivanje zvukova ili mirisa ili dodira ili ukusa u našoj svesti, kao da je opšteprihvaćena stvar da su sećanja na ta druga čulna iskustva pasivnija, dok vizuelno iskustvo možemo rekonstruisati.
Možemo li zaista? Kad mislim o ljudima koje poznajem, čak i najbližima, neodređen utisak o njihovim licima, telima, hodu, nema intenzitet, neposrednost i čvrstinu koje ima njihovo stvarno prisustvo. Oni mogu „blesnuti u onom unutrašnjem oku“, kao narcisi za Vordsvorta, u najneočekivanijim trenucima, kao svojevrsni odjek sopstvenog prisustva, ali ja time ne mogu da upravljam i ne mogu da produžim taj doživljaj, da ga zadržim. Naše vizuelno pamćenje je često svesno iščekivanje da se pojavi poznata osoba: čekamo na aerodromu, u holu za dolaske, misleći na sina ili ćerku koji se vraćaju kući. Oni su na neki neodređen način tu, u našoj svesti, i čekaju da ih prepoznamo, da postanu stvarni. Ali ih još ne vidimo.
Ili banalniji primer: možemo da stojim pored trake za prtljag i da posmatramo beskrajni niz torbi. U svesti nam je maglovita slika naše torbe. A onda najednom evo je, i napor „vizualizacije“ prestaje. Može se dogoditi da shvatimo da torba ne izgleda sasvim onako kako smo je zapamtili. Na njoj su tri patent zatvarača, a ne dva. Ili se bar meni to događa. A kad čitam, manje vidim likove i mesta, a više se zadovoljavam time što bi ih prepoznao kad bi se pojavili preda mnom. Otuda i naša nelagodnost kada vidimo film snimljen po knjizi, a glumci nisu ni nalik ljudima koje smo verovali da znamo.
Opšteuzevši, kao što ističe Mendelsund, čin vizuelizovanja, nastojanje da se vidi nešto što nije tu, u velikoj meri se oslanja na semantiku, na reči. On je verbalan koliko i vizuelan. Ako sedim u parku kraj reke i pokušavam, zatvorenih očiju, da vizualizujem taj prizor, govorim sam sebi: reka, drveće, klupe, i nastojim da ih postavim u međusobne odnose mada se nijedna ideja koju izgradim u glavi ne može uporediti sa intenzivnim prisustvom prizora koji ću ugledati kad ponovo otvorim oči. Jednostavno, mi ne posedujemo svet vizuelno, u svojoj svesti. I ako za druga čula ne postoje reči koje bi izražavale ono što izražava reč „vizuelno“ za čulo vida, razlog je možda to što je druga čulna iskustva teže verbalno rekonstruisati: o mirisu možemo reći da je sladak, da je kiseo, ili možemo navesti ime koje smo mu dali – mošus, lavanda – ali ne možemo ga sklapati deo po deo kao što možemo sklapati drvo zamišljajući stablo, granu, koru, lišće itd. Stari, poluzaboravljeni miris možemo veoma snažno osetiti, ali teško ćemo uspeti da ga evociramo po svojoj volji, pa čak ćemo teško ubediti sebe da to možemo učiniti.
„Praksu čitanja“, kaže Mendelsund, „doživljavamo kao svest i ona je zaista slična svesti: nepotpuna, necelovita, maglovita, sastvaralačka.“ Meni je to krajnje neobično. U mojoj svesti o onom što me okružuje nema baš ničeg maglovitog ili necelovitog. Dok kucam ovaj tekst, prsti, tastatura i soba vrlo su prisutni i čudesno stvarni, bar dok oči držim otvorene. Možda Mendelsund želi da kaže da naše iskustvo dok čitamo, ili dok se sećamo onog što smo pročitali, liči na naše uobičajeno predstavljanje onog što nam nije neposredno prisutno, mesta i ljudi koje pokušavamo da zamislimo kada smo daleko od njih. Čitalački proces reaktivira obrasce prošlog iskustva da bi u našem duhu stvorio nove priče, pseudosećanja.
Ali ako ne vizuelizujemo ljude i mesta o kojima čitamo u romanima, koja je uloga književnog opisa? Citirajući Nabokova o Dikensu i njegovom „intenzivno čulnom imaginariju“, Mendelsund navodi ove retke iz Sumorne kuće: „kad je sunce sijalo kroz oblake praveći srebrnasta jezerca na tamnom moru…“ i Nabokovljevo oduševljenje tim opisom: „ta srebrnasta jezerca na tamnom moru nude nešto što je Dikens prvi put primetio nevinim i čulnim okom pravog umetnika, video i odmah pretočio u reči“.
Mendelsund nije uveren u to. Konkretnost slike pokreće naše prepoznavanje i uverava nas da autor pažljivo posmatra svet koji poznajemo i delimo. Ali to ne znači da nas navodi da zaistavidimo. Ni Mendelsund ni Nabokov ne pominju da nam Dikens uvek prikazuje glavne junake – David Koperfild, Pip u Velikim očekivanjima – čija raspoloženja osciluju između mračne depresije i sjajne veselosti i da se ta stanja često opisuju upućivanjem na vremenske prilike i krajolik. Opis je deo emocionalnog obrasca, ono što Mendelsund naziva „igra elemenata“. Njegovo značenje nije vizuelni sadržaj već nešto drugo.
Opštije rečeno, opisi su građenje glasa i deo celokupne verbalne čarolije o kojoj Mendelsund u ovoj knjizi ne raspravlja a koja je, bar za mene, središnje iskustvo kad čitam dobru književnu prozu. Evo odlomka iz romana Haklberi Fin koji on navodi (u uglastoj zagradi su reči koje je on izostavio):
„Prvo što se moglo videti kad bi se pogled pustio preko vode bila je tamna linija – šuma na drugoj strani; ništa drugo se nije moglo razaznati; zatim svetlije mesto na nebu; zatim se odatle širilo još svetline; zatim reka u daljni više nije bila crna već siva; [mogle su se videti svetle tačkice koje su plovile u daljini, trgovačke tegljenjače i takve stvari; i duže crne pruge – splavovi]; ponekad se moglo začuti škripanje dugačkog vesla; ili pomešani glasovi; u takvoj tišini zvuci se prostiru daleko; a tu i tamo mogle su se videti linije na vodi i po njihovom izgledu si mogao znati da je tu neka prepreka u brzoj struji i da im ona daje taj oblik; a onda vidiš kako se magla u pramenovima diže s vode, kako se rumene istok i reka, i razaznaješ brvnaru na ivici šume, na obali preko puta.“
Mendelsund primećuje da nam nagomilavanje detalja „uopšte ne pomaže“ da vidimo; „Video sam tamnu liniju i bledu svetlost koja se širi, čuo sam škripanje i glasove, a onda sam video reku…“ Ovaj odlomak ima retoričku snagu, kaže on, a ne moć sklapanja vizuelnog utiska. U pravu je za retoriku, ali neobično je što to predstavlja kao izvesno razočaranje. Meni to izgleda sjajno. Imamo opis plovidbe niz reku u kom se razne stvari pojavljuju jedna za drugom, a ne istovremeno (to se posebno vidi u izostavljenom delu). Dok čitamo, pojavljuje nam se Hakov glas, njegova bodra budnost, neprestana briga da bi reka mogla izbaciti neko nemilo iznenađenje. Stvorena je snažna atmosfera napetosti (opis se nastavlja na nekoliko strana) na način koji nas podseća na to da je poreklo proze u usmenim tradicijama glasa koji očarava, koji nam omogućuje da održavamo iluziju da smo videli stvari koje nismo videli i čuli stvari koje nismo čuli, i uopšte, da smo učestvovali u iskustvu nekog koga nikad nismo sreli osim u tom bleskanju reči na stranici, koje su jedino što zaista vidimo dok čitamo.
The New York Review of Books, 05.05.2015.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net
(1)Peter Mendelsund, What We See When We Read, Vintage.
