Da li je zaista tačno da javni dug nije loša stvar? Ili je možda čak i poželjan? Mnogi ekonomisti smatraju da je umeren javni dug uslov za dobro funkcionisanje ekonomije. Ali koliko umeren? Možda treba da bude veći od ovogo koji imamo. Može se argumentovati da je trenutno najveći problem svetske ekonomije to što vlade nisu dovoljno zadužene. Znam da zvučim neozbiljno. Prethodnih pet, šest godina smo proveli u fiskalnoj panici, dok su Veoma Ozbiljni Ljudi izjavljivali da moramo odmah, odmah, odmah da smanjimo deficit i dug, inače ćemo završiti kao Grčka. Kao Grčka!
Uverljivost kritičara državne zaduženosti je bila zasnovana na trijumfu ideologije nad dokazima i sve veći broj zaista ozbiljnih ljudi, kao što je odlazeći predsednik federalnih rezervi iz Mineapolisa Narayan Kocherlakota, smatraju da nam je potrebno povećanje, a ne smanjenje javnog duga. Zašto?
Povećanje zaduženosti je način da se kupe korisne stvari, naročito kada im je cena povoljna. SAD imaju probleme sa putevima i železnicama, a savezna vlada priliku da pozajmljuje po istorijski niskim kamatama. Ovo je idealan trenutak da se vlada zaduži i investira u budućnost i loš trenutak za ono što se zaista dogodilo: pad javne potrošnje u građevinskoj industrijikorigovan za povećanje broja stanovnika i porast inflacije.
Pored toga, niske kamatne stope pokazuju raspoloženje tržišta. Ponavljam da javni dug pomaže ekonomiji. Kako? Odgovor je, prema Ricardu Caballeru sa MIT i drugima, da je dug stabilnih i pouzdanih vlada „sigurna investicija“ za investitore zabrinute za svoje rizike, da on olakšava transakcije i sprečava destruktivnu otimačinu za novcem.
U principu, i privatni sektor može da stvori „sigurne investicije“, kao što su ušteđevine u bankama. U godinama pre finansijske krize 2008. Vol strit je tvrdio da je stvorio novu vrstu sigurnih investicija novcem iz sub-prime hipotekarnih kredita (onih datih nesigurnim dužnicima) i drugih izvora. Ali sav taj navodno genijalni finansijski inženjering ispostavio se kao prevara: kada je mehur na tržištu nekretnina pukao sve hartije od vrednosti, označene kao hartije najvećeg kvaliteta sa AAA rejtingom, pokazale su se bezvrednima. Investitori su se onda vratili u sigurnu luku državnog duga SAD i nekoliko drugih velikih zemalja, što je dovelo do smanjenja kamatnih stopa na te dugove.
Gospodin Kocherlakota smatra da su te kamate problem. Kada su kamatne stope na javni dug veoma niske, čak i kada je ekonomija jaka, nema dovoljno prostora da se smanje kada je ekonomija u problemima, što dodatno otežava borbu protiv recesije. To može da ima posledice i po finansijsku stabilnost, jer veoma mali prihodi od sigurnih investicija guraju investitore u preuzimanje velikih rizika, to jest ohrabruju sledeći nalet Vol strit mešetara.
Šta možemo da uradimo? Podizanje kamatnih stopa bi ugrozilo naš još uvek nesigurni oporavak. Potrebna nam je politika koja bi vodila povećanju kamatnih stopa bez izazivanja nove recesije. Jedna od takvih politika, kaže gospodin Kocherlakota, bila bi povećanje javnog duga. Drugim rečima, dužnička panika koja je zahvatila američku političku scenu od 2010. do 2012. i koja još uvek dominira ekonomskim raspravama u Britaniji i evrozoni, bila je još pogubnija nego što smo to predvideli mi iz tabora protiv mera štednje.
Ne samo da su vlade koje su poslušale kritičare državne zaduženosti nanele štetu svojim ekonomijama produbivši recesiju, ne samo da je došlo do smanjenja državnih investicija kada su investitori praktično molili vlade da povećaju potrošnju, već je možda pripremljen i teren za buduću krizu. Ironija je u tome što su ove budalaste politike, i sve patnje koje su izazvale, prodavane pod etiketom razboritosti i fiskalne odgovornosti.
The New York Times, 21.08.2015.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net
