Poslednji jugoslovenski kralj Petar II Karađorđević pravosnažno je rehabilitovan odlukom Višeg suda u Beogradu, koji je utvrdio da je Karađorđević bio žrtva "progona i nasilja koje je bilo politički i etnički motivisano". Odluka je postala pravosnažna 22. avgusta ove godine i njome je stavljen van snage Ukaz Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ, od 8. marta 1947. Ukinutim Ukazom Petru Karađorđeviću je oduzeta imovina, lišen je građanskih prava, državljanstva i glasa. Naslednici Petra II Karađorđevića zahtevali su da im se vrati imovina, podeljena posle smrti kralja Aleksandra, na tri jednaka dela, između sinova Petra, Tomislava i Andreja.
Ovim povodom istoričar Milivoj Bešlin podseća za E-Novine da su Karađorđevići pre Drugog svetskog rata bili jedna od najbogatijih kraljevskih porodica, ali i konstatuje kako "ne bismo smeli ovakvim grotesknim i isključivo ideološki motivisanim odlukama suda (dakle, ne presudama; jer oni ne obnavljaju postupak već samo donose političke odluke) davati bilo kakav istorijski značaj, čak bilo kakav značaj."
"Te političke odluke današnjih sudova ne mogu niti će promeniti istoriju, one su samo svedočanstvo nekim budućim istoričarima kako je izledala Srbija 2015. Dakle, ove odluke nama istoričarima ne govore ništa o prošlosti, ali će budućim istoričarima jako ružno svedočiti o našoj sadašnjosti. Kao istoričar ne bih pridavao značaj rehabilitaciji kralja Petra II Karađorđevića, on je bio marginalna istorijska ličnost i njegov uticaj je bio irelevantan, čak i dok je nosio kraljevsku krunu. Tako da je njegova rehabilitacija sa istorijske tačke gledišta potpuno marginalan događaj za naše društvo. Ali, taj događaj je od velike važnosti za njegove potomke, jer će im prokrčiti put da ogromnu imovinu, stečenu pretežno u međuratnom periodu, na krajnje sporan i kolosalno nemoralan način, vrate u svoje ruke. Dakle, značaj ove rehabilitacije je samo finansijske prirode, a posle nje jedna grana te porodice će postati znatno bogatija, a naše društvo (još) malo siromašnije", ističe naš sagovornik.
Karađorđevićima, smatra Bešlin, "nije učinjena apsolutno nikakva nepravda, to je smešno i vrlo neistorično govoriti."
"Ali, od naših jezivo ideologiziranih (u nacionalističkom smislu) medija ništa ne bi trebalo da nas čudi. Racionalna znanja o prošlosti i istorijska istina su nedostižne kategorije za najveći broj naših medija, pre svega pisanih. Ako je ikome učinjena nepravda, onda je učinjena narodu koji je bio žrtva istorijski teško uporedive korupcije i pljačke koju su Karađorđevići sproveli dok su bili na vlasti pre i posebno nakon Prvog svetskog rata. Ne zabravimo najpre, u XX veku oni se vraćaju na vlast Majskim prevratom (1903) u kome su tokom jedne noći ubijeni i izmasakrirani kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena Draga, a brojni ljudi, rođaci i državni funkcioneri bliski ubijenom paru, takođe su smaknuti po kratkom postupku. Čitava Evropa je bila zgrožena nad surovošću toga akta, pre svega javnog, gotovo ritualnog kasapljenja ubijenih Obrenovića. Dakle, to je kontekst u kome Karađorđevići ponovo zaposedaju srpski presto. Da li je iko pominjao da je to nepravda ili se "nepravda" desila samo Karađorđevićima, kojji su na civilizacijski sasvim prihvatljiv način napustili presto? Petar I Karađorđević je ubrzo nakon tog zločina došao u Srbiju, bez imovine, siromašan i zadužen. Pri kraju njihove kratkotrajne vladavine, oni su u međuratnom periodu bili jedna od materijalno bolje stojećih vladarskih porodica u Evropi. Posedovali su dvorce, palate, industrijska postrojenja, rudnike, monumentalne građevine, crkve, ogromne količine zemlje.
Ugledni beogradski nedeljnik Novi Magazin je nedavno objavio sjajan tekst Mijata Lakićevića "Kako su se Karađorđevići obogatili na štetu naroda". Osnova za tekst je rekonstrukcija koruptivnih mehanizama kralja Aleksandra Karađorđevića, koju je uradio jugoslovenski pravnik svetskog glasa Milan Bartoš, pod naslovom "Monarhija i novac". Nasilje, bahatost i razmere korupcije i pljačke kraljevske kuće u Jugoslaviji zaista moraju da zaprepaste svakog racionalnog čoveka. Usuđujem se da tvrdim da ni pre ni kasnije pljačka naroda nije bila tako brutalna i tako širokih razmera. Veliki deo tog opljačkanog novca oni su odneli, kada su nakon fašističkog napada na Jugoslaviju, pobegli u inostranstvo. Treba reći da za pljačku i korupciju u njihovoj izvedbi nikada nikome nije suđeno. Mada, istorija tu jeste presudila, jer je i to bio motiv za socijalističku revoluciju u Jugoslaviji", ocenjuje Bešlin.
On konstatuje i to da se Srbija odrekla antifašističkog nasleđa i poslednjih dve i po decenije temeljno se obračunala sa tim nasleđem kroz demonizaciju i kompromotaciju jedinog antifašističkog pokreta u Jugoslaviji - partizanskog.
"Da li možemo da govorimo o antifašističkoj kraljevskoj porodici drugo je pitanje. Činjenica je da je Kraljevina Jugoslavija bila deo antifašistike koalicije; sam kralj Petar II je živeo u Londonu i bio je u kontaktu sa liderima te koalicije - Čerčilom i Ruzveltom. S druge strane on je podržavao četnički pokret koji iako nastaje kao antiokupatorski, od novembra 1941. odlazi u kolaboraciju. Zbog te kompromitacije četnika Draže Mihailovića koja se ogledala ne samo u kolaboraciji, već i u brojnim ratnim zločinima, pre svega nad bošnjačkim stanovništvom, kralj Petar II se i odrekao Mihailovića i naredio u svom proglasu od 12. septembra 1944. četnicima da se priključe partizanskom antifašističkom pokretu pod komandom Josipa Broza Tita, Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije", podseća Bešlin.
Novo pisanje istorije nije posao na početku, jer je još 1991. neformalno rehabilitovan Milan Nedić, predsednik kvislinške, antisemitske vlade Srbije. Milivoj Bešlin kaže da je u kapitalnoj knjizi "Sto najznamenitijih Srba" (Beograd, 1993), koju su pisali akademici SANU i vladike SPC, bilo je mesta za Milana Nedića, čiji je portret temeljno retuširan i kao i mnogi u toj knjizi vrlo neistorično predstavljen, dok je iz knjige izbačen Koča Popović, oslobodilac Beograda, legendarni komandant Prve proleterske, potpredsednik Jugoslavije, dugogodišnji šef i utemeljitelj jugoslovenske diplomatije, filozof.
"Ali je, dakle, u knjizi bilo mesta za kvislinškog 'predsednika Vlade', čoveka koji je uveo strašne rasističke uredbe, koji je temeljno proveo Holokaust, kao jedan od prvih Hitlerovih saradnika, koji je poslao u Berlin vest, samopohvalu, da je Beograd 'čist od Jevreja'. Rehabilitacija Nedića ne bi bila ništa drugo sem čiste i jasne rehabilitacije fašizma. Da li će do nje doći, videćemo, ali će ona mnogo govoriti ne o istoriji od pre 70 i više godina, već samo o žalosnom stanju u kome se naše društvo nalazi danas", zaključuje Milivoj Bešlin.
Razgovarao: Bojan Tončić
Enovine
