Prije poznanstva sa Leom Rinaldi, Džim Džarmuš nije nikoga ko nije bio direktno vezan za nastanak njegovih filmova puštao blizu mjesta snimanja. U svojim filmovima Rinaldi je Džarmušova tiha sjenka koja klizi po filmskim lokacijama i po garderobama glumaca, zaviruje preko ramena tehničara i kamermana, upija diskusije o razvoju određenih scena, improvizacije, tu je i kod isprobavanja različitih efekata, hvata totale ljudi duboko zaokupljenih svojim poslom... U oba filma postoje divni, intimni momenti kao na primer u sceni iz „Iza Džima Džarmuša” u kojoj umorni glumac Bil Mari, nepomično ležeći na kauču u svojoj garderobi, priča o smrti.
Kako je uopšte došlo do susreta sa Džarmušom i stvaranja poverenja?
Prije šest godina sam za televizijsku stanicu MK2 svakodnevno izvještavala sa Kanskog filmskog festivala, snimajući večernje priloge. Jednom prilikom sam naletjela na Fatiha Akina koji je bio u pratnji svoga prijatelja Džima. Započeli smo jako interesantan razgovor, dok Džarmuš u jednom trenutku nije zgrabio moju kameru i počeo da se igra s njom. U šali sam mu rekla da ili ostavi moju kameru na miru, ili da zgrabi mikrofon i da uradi par intervjua. Shvatio me je ozbiljno i tako sam ga poslala da intervjuiše Izabel Iper, Alehandra Gonzalesa Injaritua i Giljerma del Tora. Džarmuš je lijepo odradio moj posao i usput je sa nekima od njih počeo da pjeva rokenrol, što je bilo super.
Poslije vašeg prvog susreta, zaintrigirao se za vaše reportaže.
Da, ali je poenta u tome što do tog trenutka nisam imala mnogo toga da pokažem. Radila sam samo kao video-novinar za Kanal plus, Sine sinema i MK2, mada sam počela da snimam za sebe, što je zapravo intenzivno počelo kada sam otišla na Kubu da dovršim svoj diplomski rad o „Predstavljanju Havane u književnosti nastaloj u egzilu”. Tamo sam počela da vodim svojevrstan video zapis svakodnevice. Bila sam otvorena prema Džarmušu kada je u pitanju moje iskustvo i nisam ga lagala. Poslije susreta u Kanu, nazvao me je da mi kaže kako je uživao u našim razgovorima o poeziji. Ispričao mi je da počinje sa snimanjem svog narednog filma u Sevilji i ja sam odmah priznala da bih voljela da dođem zato što nikada nisam bila ni na jednom snimanju sem na svom. Rekao mi je: „U redu, ali šta bi ti tamo konkretno radila?” Odgovorila sam da bih voljela da snimim prvi dokumentarac koji ne bi bio u stilu onoga što sam do tada radila, već nešto mnogo ličnije – njegov portret dok radi. Odmah me je odbio. Rekao je da ne voli da ga ljudi gledaju dok snima jer je stidljiv. Međutim, interesovalo ga je šta bi bila moja druga opcija. Priznala sam mu da bih voljela da budem asistent kamere zato što uživam u snimanju. I tu je ideju odbacio kao nemoguću, jer je direktor fotografije bio Kristofer Dojl koji je veliki osobenjak i naporan čovjek. Na to sam rekla da znam da pravim odličnu kafu. Razgovor je završen tako što mi je rekao da će možda promjeniti mišljenje.
Očigledno ga je promjenio, ali vrlo iznenadno.
Trebalo mu je devet mjeseci da donese tu odluku, a u trenutku kada me je pozvao da mi to saopšti, nalazila sam se na Sao Tomeu i Prinsipeu, gdje sam snimala jedan prilog za Evropsku komisiju. Džarmuš me je jednostavno pozvao na posljednja tri dana snimanja.
Kako je započelo to prvo iskustvo?
Bilo je sjajno od Džima što je razgovarao sa svim članovima tima prije nego što sam stigla i objasnio im je da ću ih snimati, tako da su ljudi brzo prestali da obraćaju pažnju na mene. Trudila sam se da budem što diskretnija, da nikome ne smetam i da ne budem prilepak jer to niko ne voli. Kada si iza kamere, ljudi zaboravljaju na tebe, naročito glumci kojima je to svakodnevica ukoliko ne kreneš nekoga da saplićeš. Sam Džarmuš je htio da mi prvog dana snimanja pokaže volju za saradnju i ponašao se kao glumac.
Iako se držao jako rezervisano prema vama, Dojl ima jednu od najboljih scena u filmu „Iza Džima Džarmuša”. Kako ste došli na ideju da njegovu nervoznu, užurbanu prirodu pokažete uz zvuke flamenka?
Zato što je bio najgori za razgovor. Ili je ćutao, ili je bio pretjerano nervozan, ili je spavao, a ja sam bila previše stidljiva da mu se približim i da ga zamolim za intervju. Rekla sam sebi. U redu, pošto ne možeš da uspostaviš komunikaciju sa njim, čekaj na neki znak. Odjednom sam ga na jednom setu vidjela kako pomjera drveće u saksijama, kako razmješta stolove i stolice, sve u tako nevjerovatnom tempu kao da izvodi neki jako komplikovan ples.
Snimanje drugog dokumentarca se desilo na Džarmušovu inicijativu.
Zamolio me je da dođem zato što mu je trebala elektronska novinarska mapa sa making-of materijalom. Žalio mi se kako ga to nervira, ali da od njega traže da sastavi jednu takvu mapu i pitao me je da to uradim za njega. Dozvolio mi je da radim kako hoću i dao mi je potpuno odriješene ruke. Uradila sam jedan blic intervju za DVD, ali sam to izostavila iz svog filma. Džim je bio potpuno zadovoljan i nije htio ništa da mijenja. Džarmuš inače nije bio voljan da daje intervjue za drugi film i bio me je strah od filmske montaže bez naracije. Džarmuš inače obožava da priča i razgovarao je sa mnom sve vrijeme, ali ne pred kamerom.
Oba vaša filma se u međuvremenu nalaze u DVD izdanjima „Granica kontrole” i „Samo ljubavnici preživljavaju”.
To je nevjerovatan kompliment. Treba ipak reći da su moji filmovi potpuno nezavisni i ne moraš da znaš Džarmušove filmove da bi odgledao moje. To je ponajviše zbog toga što prije snimanja nisam imala nikakvu ideju o čemu se u „Granicama kontrole” i „Samo ljubavnici preživljavaju” radi. Iako mi je Džarmuš obećao scenarije, njih nikada nisam dobila, tako da sam snimala bez prethodne ideje kako bi nešto trebalo da izgleda, što se na kraju ispostavilo kao prednost.
Marina D. Rihter
(politika.rs)
foto: Viennale
