Piše: Bratislav KOKOLJ
Jedni prijete jurišom na Skupštinu – imitirajući napad na Bastilju. Hoće, pošto-poto, da zasjednu u parlamentarne skamije. (Jedan Crmničanin se upita: Šta im je? Kami im – da im je)... Neko od „kvazi-lidera“ skupocjenim autom ’oće na silu – kroz kordon i lanac živih ljudi u policijskim uniformama. Da drčno, prčno i bjesomučno – prohuji tamo đe se namjerio. A DRUGI, zapravo oni koji su PRVI žestoku kavgu, molotovljevim ognjem i bakljama započeli obračun, manifestujući „mirne manifestacije“, DEMONstracije i slične frustracije.
Hoće da „Arapsko proljeće“ presele u crnogorsku poznu jesen. Ili ranu zimu, svejedno.
To bi, dakle, bio taj mogući „krvavi recept“: do vlasti - bez skrupula i političkog rezona.. Bezuslovno i nezaUSTAVljivo – na neUSTAVan način!
Toliko o onima koji hoće – naopačke i odokačke.
A sada i o nekima, s druge strane rečenih „političkih raspri, jada i srećom, zasad, samo verbalnih barikada“.
Imena im znamo, iako, čini se, nijesu još svi „na gomilu“ u ZIKS-u. Zar su im, gramzivim prevarantima, plata i dodatna primanja – sa pratećim beneficijama višestruko,veća od našeg (cg) prosjeka – bila nedostatna u ovoj, htjeli mi to priznati ili ne – našoj (doduše i regionalnoj) ekonomskoj krizi?
Eto, ti i takvi vlastiti autogolovi (namjerni pleonazam) nekih naših predstavnika u vlasti bivaju razlogom što na vlast mogu doći i oni u čijim će redovima, zapravo foteljama i/ili skupštinskim (ponajviše opštinskim) klupama– zasjesti i GOTOVO UVIJEK biti pođekoji – poput prethodnih.
Ergo, znano je: vlast ima čari – ali poneke i kvari. A, može i po onoj starocrnogorskoj: pored meda bit’ a med ne liznut’ – golemo je iskušenje. Uostalom, to je „dokazala“ i prva žena dajući prvom čovjeku nesazrelu jabuku. Elem, nijesu poslušali božju zapovijed pa ih je svevišnji, iz raja, istjerao u pakao. (Jevanđelje po Luki, psalm II - pjevanje četvrto).
No, upućeniji, hrabriji i istinoljubiviji znaju da boga nema. Niđe izvan - osim u nama!
Naravski, onoliko koliko smo humani, pošteni, solidarni, čovjekoljubivi...
Stoga se, u konkluziji ovog, pomalo gorkog i oporog traktata – može primijeniti „pomirljiva“ sintagma „Vox Dei – vox populi“. Da, da „ Božji glas (je) glas naroda“. I obrnuto – dabome.
I, kad je već riječ o bogu (dozvolite: mislene imenice se pišu malim slovom) - da se, uzgred, relaksacije radi, prisjetimo Ćopićevog „Nikoletine Bursaća“. Tog uzoritog i upornog seoskog partijskog aktiviste, koji je, nakon povratka iz varoši sa sastanka opštinskog kom’teta, okupio „članstvo“ svog odbora i saopštio im kapitalno važnu, nepokolebljivo bezuslovnu informaciju: „Drugovi i drugar’ce, baš sam gled’o na sat: bilo je tačno 10 i frtalj – kad je u Kom’tetu odlučeno da nema boga... I KVIT!!!“...
