Piše: Petar LUKOVIĆ
Uživali su svi: Srbin.info je onanisao babuškom cele noći; ruski Sputnik se zalivao votkom; Dveri i Sanda DSS imali su burnu noć bodući se tamjanom; B92 je organizirao svečani party; Peščanik se pravio da smo mrtvi odavno; TV N1 je bio hladno presrećan; tabloid Zorana Panovića „Danas“ posvetio nam je tri rečenice – zar za smrt treba više? Glasilo Đorđa Vukadinovića NSFM otvorilo je svoje komentare za četničko-desni orgazam glede umorstva e-novina: preko 150 razdraganih poruka o ustašama, tačijevcima, balijama i partizanima, častilo nas je sahranom; NUNS Vukašina Obradovića nije smatrao da je gašenje e-novina vijest; Dmitrovićev rezervni četnički sajt Intermagazin ekskluzivno je javio: „Prestao s radom najekstremniji drugosrbijanski portal“... Što bi u pjesmi Bijelog dugmeta rekli: „Šta bi dao da si na mom mjestu, da te mrze, a te ti se dive?“
Veruje li neko da je lako doneti odluku o samoubistvu? Da ubiješ portal, zatvoriš radnju, ignorišeš mušterije? Tako smo se, recimo, osećali pre osam dana kad smo pod terorističkim napadom sudskih presuda shvatili da smo u klopci; tužba tužbu stiže, kraj je sve bliže. Photo-mafija, Filaret, Dević Natalija, Nebojša Spaić – koliko vas ima, drugovi?
Očekivali smo radovanje; nema više e-novina, raduje se Šumska, raduju se Dveri, raduju se nacisti, raduju se ratni zločinci, raduje se iz groba Slobodan Milošević, raduje se Dragan Đilas, raduje se Snežana Malović u stanju šampanjskog pijanstva. Raduje se u sebi Koštunica, raduje se van sebe Emir Nemanja Kusturica, veseli se kućni domaćin Dodik Mile, veselo nožem rezbari Rajko Vasić. Raduje se In4s, raduju se šubarama crnogorski četnici, razbarušeno ruski. Odavno toliki tsunami-sreće nije zapljusnuo bivšu Jugoslaviju. Prvi mart valja ubuduće slaviti kao e-dan; 24 časa katarze nad nebitnim portalom („Pere Lukovića“, kako mu tepaju fašisti).
Onda su nas sa dna kace trgli čitaoci; nismo ni mi stoka bez repa, ima onih koji nas vole, kojima falimo, kojima značimo. Lako je da se predate, u stvari, to je najlakše; nađite način da preživite, probajte.
Probamo danima; dok smo bili zatvoreni nikad više nismo radili. Zovemo, pišemo, objašnjavamo; počinje da stiže pomoć čitalaca, koliko se može; iz Švedske, USA, Austrije, Norveške, Australije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije (znaju donatori na koje mislim). Konačno, tu je naše nezavisno Kosovo da nas obraduje; ima nade, tešimo se s razlogom.
U međuvremenu, već su nas sahranili. Vidimo, lakše se diše, sere se na sve strane, nema e-novina da zabeleže gluposti sa Srbin.info, In4s, Fonda strateške nekulture, Sputnika, opustili se fašisti, tvituje se tvitovima sreće, za naš portal pripremili sveće.
Should I Stay Or Should I Go, pitali bi nas The Clash?
Sednemo, čitava redakcija od nas pet-šest, šta da radimo? Da stanemo bez para ili da nastavimo bez para? Da nastavimo, tko ih jebe! Da pišemo, pa šta bude! Da li se slažemo, drugovi? Slažemo se! Da zapevamo jednu o drugu Titu? Da zapevamo!
I onda započnemo osmu ofanzivu; pišemo, radimo, pišemo kao da će 100 godina biti mir, a pripremamo se kao da će sutra biti rat u banci.
Vraćamo se iz mrtvih. Walking Dead. Talking Dead.
Da više ne budu srećni oni koji su bili srećni, da im zajebemo trenutke radosti.
Što bi rekli u onoj pop-pjesmi: „Mi stojimo postojano kano klisurine“.
We're back.
Umrite od muke!
* Pičkicama koje su se radovale nestanku e-novina poklanjamo osvetljubivi song "Spanish Bombs" grupe The Clash
