„Tradicija je bila takva da nije moglo da se ne posti. To je bruka bila da se ne posti. Ja sam počeo od 15 godina, a neki su i prije, od 12 godina. I dan-danas postim. U vojsci sam bio godinu dana, nijesam post prekidao“, kaže Salih, koji danas s porodicom živi u Podgorici, za agenciju Anadolija.
Nije htio u partiju
Prisjeća se da bi ga u vojsci društvo opominjalo da treba da posti, na šta bi im on odgovarao „važi“, misleći na to da je on već u postu.
Ni godine, ni zdravstveno stanje, ne predstavljaju Salihu problem za post. Ipak, kako ističe, nekad je bilo različitih prepreka.
„Prepreka je bilo od komunista. Tjerali su me da ne postim i da se upišem u partiju. Ja to nijesam htio. Svi su otišli u partiju, samo jedan drug iz Balotića i ja nijesmo. Mogu reći da se sa velikom voljom postilo, nije se osjetila tegoba i slabost. Nego, zadovoljni smo, to je velika radost kada Ramazan dođe. Čovjek je zdraviji i sve je ljepše tokom ramazana“, kazao je Salih.
Poredeći vrijeme posta od prije nekoliko decenija i danas, Salih kaže da se sjeća kako onda nije bilo dovoljno hrane, koje danas ne fali.
Hadž, Salihova neostvarena želja
„Dvanaest dana nije bilo šta da se jede, nego su se jeli krompiri. I još se kosilo, pa bi društvo moje došlo da mi pomogne, kako bi mi bilo lakše. A, krompiri ne drže mnogo, brzo se ogladni od njih... Danas ljudi nemaju volje. Kažu: 'Eh, kako ću ja da izdržim cijeli dan da ne pijem vode?' Rekoh: 'Lako, zdraviji si kad postiš'“, naglasio je.
Na kraju, starac ističe da ima jednu želju, ali da mu zdravlje ne dozvoljava da je ispuni.
„Jedina mi je želja da idem na hadž, ali nemam materijala“, kaže Salih, misleći na svoje zdravlje i godine. (rtcg)
