Dok su NATO bombe padale, srpske snage su sprovodile kampanju etničkog čišćenja zbog koje je gotovo milion kosovskih Albanaca, mahom muslimana, moralo da napusti svoje domove. Srbija, većinski pravoslavna zemlja, ubrzo je kapitulirala i povukla snage. Posle toga, Kosovo je devet godina bilo pod kontrolom Ujedinjenih nacija, u limbu koji je nadgledala međunarodna zajednica.
Pre deset godina, 17. februara ovaj planinski region sa manje od dva miliona stanovnika proglasio je nezavisnost od Srbije. Umesto da okonča muke, kosovska nezavisnost je samo donela nov niz problema.
Od mog prvog dvonedeljnog putovanja na Kosovo krajem 1998. često dolazim ovde. Vratio sam se u februaru 1999. i živeo sam u glavnom gradu, Prištini, do 2005. Posle toga sam bar jednom godišnje dolazio na Kosovo, ponekad i više.
Pošto sam pokrivao sukob, čak ni sada ne mogu a da ne gledam na ljude i okolinu kroz prizmu rata. Dok se vozim kroz zemlju sećam se gde su bili kontrolni punktovi, kolone izbeglica, raseljeni koji su tražili sklonište, gde su gorela sela.
Mnogo toga se promenilo i u zemlji i kod ljudi. Kada sam se vratio ove zime iznenadio me je što su inače optimistični Kosovari sada izgubili sve iluzije. Ljudi su rezignirani i zgađeni onim što doživljavaju kao korumpiranost vlade.
"Kunem se, da nije onih koji su umrli za ovo, rekao bih da se vratimo na ono kako je bilo", rekao mi je jedan čovek. "Bolje smo živeli tada, imali smo više mogućnosti".
Čitajte:
Njujork tajms na srpskom jeziku
To šta on govori je jeres na Kosovu i nije želeo da bude imenovan iz straha da bi ga doživeli kao antipatriotu. Strah je za mnoge i dalje životna činjenica.
Svega nekoliko dana pre mog dolaska, umereni srpski političar Oliver Ivanović je ubijen na ulici u Mirovici.
Mitrovica je i dalje podeljen grad zamrznut u vremenu. Strag vlada srpskim delom. Jedan stanovnik je policiju predstavio kao biljku, kao dekoraciju.
Više puta sam fotografisao Ivanovića. Nekada je predvodio paravojnu grupu koja je unosila ljudima strah u kosti i čuvala most na Ibru koji deli grad na albanski i srpski deo.
risustvovao sam 2003. sastanku na kome je američki diplomata Ričard Holbruk rekao Ivanoviću da ako nastavi sa svojom agendom "probudićeš se jednog jutra, pogledati u ogledalo i shvatiti da te je plima istorije pregazila".
Ivanović se kasnije transformisao u pragmatičnijeg političara. Pre smrti, optužio je lokalnu mafiju da kontroliše grad. Mnogi stanovnici veruju da mafija radi u ime Beograda i spekulišu da će Mitrovica i zvanično biti podeljena.
U ostalom delu Kosova, srpske i albanske zajednice više sarađuju. Ali fizički tragovi rata su svuda, čak i u pejzažu promenjenom blistavim autoputevima, ogromnim benzinskim pumpama i tržnim centrima.
Put od granice sa Albanijom koji prolazi kroz Đakovicu i Prizren liči na ožiljak, na jasan podsetnik ratnih masakara.
Proteže se duž planinske granice i pobunjenici Oslobodilačke vojske Kosova su ga koristili kao prelaz. Sela duž puta su istrpela mnogo nasilja.
Prolazim kroz Među (Žitište), katoličko albansko selo koje je bilo poprište najgoreg masakra kada su 372 muškarca i dečaka izvedeni iz izbegličke kolone i okolnih sela i ubijeni pored puta.
Njihova tela nisu pronađena do kraja rata, a mnogi su tek godinama kasnije otkriveni u masovnoj grobnici na poligonu srpske specijalne policije u Batajnici, pored Beograda.
Mnogo godina mesto masakra u blizini Žitišta je bilo označeno jednostavnim grobovima. Muslimani i katolici pomešani zajedno. Sada je podignut trajniji spomenik. Crni mermerni sarkofazi leže u redovima 18 sa 25.
Isti put ide do Đakovice, sada izgrađene pošto je veći deo grada izgoreo uključujući i pijacu iz vremena otomanske vlasti. Put onda ide kroz uništena sela Zrze (Orahovac) i Krušu, gde je većina muških glava pobijena
U izveštaju Međunarodnog komiteta za nestale iz 2017, 4.500 ljudi je nestalo tokom rata a više od 1.600 se još tako vodi.
U Đakovici odllazim u posetu Nusreti Kumnovoj i Ferdoniji Ćerkezi. Tokom rata, jedini sin Kumnove je odveden. Ćerkezi je izgubila muža i četvoricu sinova. Ostaci dvojice su pronađeni i sahranjeni. Suprug i još dva sina se i dalje vode kao nestali.
Za ove žene, vreme stoji. Ćerkezi je kuću pretvorila u muzej posvećen sećanju na njih. Na spratu sobe stoje kako su ih ostavili. Igračke, fudbalske lopte i odeća su pažljivo zamotani u plastiku. U drugoj sobi u kredencu stoji mecima izrešetana odeća dvojice sinova čija je tela dobila nazad, užasan podsetnik na to kako su skončali.
Na pitanje šta misli o godišnjici nezavisnosti odgovara sa jednostanvnim: "Ah, ne pitaj!"
I pored velikog razočaranja političkom i ekonomskom situacijom, postoji i optimizam. Umetnički i kulturno, Kosovo je u procvatu.
Umetnici rođeni na Kosovu poput Rite Ore, Due Lipe i Ere Istrefija redovno se pojavljuju na međunarodnim muzičkim listama. Prištinski klubovi, barovi i koncertne dvorane - gde nema previše etničkih granica - cvetaju.
Petrit Halilaj, mladi umetnik, dobio je prošle godine specijalnu nagradu žirija na Bijenalu u Veneciji.
Čudnom igrom sudbine fotografisao sam ga kada je kao jedanaestogodišnji izbeglica čekao u redu za hranu u Kukešu, Albanija. Rat je imao veliki uticaj na njegov rad. Poslednjeg dana na Kosovu mediji su preneli da premijer Ramuš Haradinaj nije dobio vizu da poseti Britaniju. Reakcija je mahom bila "sramota", jer mu je nedavno odbijena i američka viza.
Od proglašenja nezavisnosti Kosovo je priznalo svega 111 od 193 zemlje članice UN. Rusija, Kina, Srbija i pet zemalja Evropske unije ga ne priznaju.
Zbog toga je Kosovo jedina zemlja u Evropi bez vizne liberalizacije što znači da je stanovništvu putovanje veoma otežano. Kosovo ima i najmlađe stanovništvo u Evropi. Svetska banka procenjuje da je 70 odsto stanovnika mlađe od 35.
"Dokle god smo zaglavljeni u ovom getu imaćemo problema", kaže Arben Beriša, predsedavajći fan kluba Arsenala na Kosovu. "Potrebno nam je da mladi odlaze da studiraju u inostranstvo i da se onda vrate ovde".
Dok sam se vozio ka Makedoniji kako bih uhvatio avion i vratio se kući, krenuo sam jednim od novih autoputeva koji povezuju Kosovo sa Albanijom i nisam mogao a da se ne zapitam: ako premijer ne može da putuje, šta to znači za običan svet?
Obogaljeni niskim primanjima, nezaposlenošću, ekonomijom koja stagnira i nemogućnošću putovanja, gde će ih ovi blistavi, sjajni autoputevi onda odvesti?
Piše Endru Testa
