Ustavno ime mora da ode u istoriju i da bude zamijenjeno imenom Republika Sjeverna Makedonija. Mala je utjeha da će u istoriju otići i tzv. privremena referenca FYROM (Bivša jugoslovenska republika Makedonija), pod kojom je Republika Makedonija dalekog 8. aprila 1993. godine bila primljena u UN i koja je za većinu građana Makedonije bila uvredljiva.
Šarena revolucija
Zoran Zaev, premijer koalicione vlade, napravio je izmjene u važnosti i urgentnosti predizbornih obećanja koje je dao kao lider opozicije. Odložio je sprovođenje urgentnih reformskih prioriteta koje je tražila Evropska komisija, a na ekskluzivno prvo mjesto podigao sporazum sa Grčkom kako bi se omogućio ulazak u NATO i početak pregovora sa Evropskom unijom.
Ulazak u NATO je moguć već januara 2019. godine, ali pregovori sa Evropskom unijom ne mogu biti završeni prije 2025. godine, ako se uzmu u obzir ograničeni kapaciteti institucija i administracije, kao i duboki korijeni korupcije, klijentelizma i nepotizma u partijskim kamarilama, izvršnoj i parlamentarnoj vlasti.
Ova zamjena prioriteta razočarala je mnoge građane koji su svojim protestima pridonijeli padu populističkog režima autokrate Gruevskog. "Nema pravde, nema mira“ je bila noseća parola makedonske šarene revolucije.
No, pravde još uvijek nema za žrtve gruevizma, a nema ni kazne za naredbodavce i izvršioce zločina. Doduše, nema ni mira, jer se ispred vladine zgrade i zgrade parlamenta povremeno protestuje protiv „izdaje i prodaje Makedonije i Makedonaca“ i poziva na bojkot referenduma.
Da li će novi lider VMRO-DPMNE Hristijan Mickovski pozvati članove partije da glasaju ili da bojkotuju nije jasno jer je još uvijek misterija da li partijom rukovodi on ili Gruevski preko svojih kompanjona. Ali je zato predsjednik države Đorđe Ivanov, česti posjetilac Moskve, već najavio da neće glasati na referendumu 30. septembra.
Pokušaj kamuflaže njegovog bojkota zvuči neuvjerljivo i bijedno jer poslije govora na Godišnjem zasijedanju Generalne skupštine UN 27. septembra, Ivanov ima dovoljno vremena da se vrati u Skoplje kako bi glasao na referendumu.
Tragikomična je činjenica da je predsjednik Tramp već čestitao predsjedniku Ivanovu 8. septembar, Dan nezavisnosti Makedonije, porukom da je sporazum sa Grčkom popločao put Makedonije u NATO i EU.
U kampanji prije prijevremenih parlamentarnih izbora decembra 2016. godine, Zaev je obećao ni manje ni više nego ,,život u Makedoniji za sve građane“. On nije odolio zovu populizma i dao je obećanje neostvarivo u vremenskom okviru jednog, pa i više mandata. Da život nije došao za sve i da neće doći ni sjutra ni prekosjutra, svjedoči činjenica da se ne smanjuje kolona obrazovanih i sposobnih građana koji, često sa bugarskim pasošima, napuštaju domovinu u potrazi za boljim životom.
Danas, više od godinu dana od formiranja koalicione vlade premijera Zaeva, jasno je da promjena vlasti nije donijela i očekivane promjene u upravljanju zemljom i nade onih građana koji očekuju sistemske promjene vezane su za dugoočekivani i predugo prolongirani ulazak u NATO i početak pregovora sa EU. Najnovije ankete pokazuju da je 77 procenata građana Makedonije za ulazak u NATO, a 83 procenta za ulazak u EU.
1992: Makedonija ne može biti Makedonija
Početak odnosa EU (onda EZ) i Makedonije bio je katastrofalan. Iako je Makedonija, po mišljenju Arbitražne komisije o bivšoj Jugoslaviji, poznatoj kao Badinterova komisija, ispunila uslove za priznavanje nezavisnosti (zajedno sa Slovenijom), Grčka je blokirala priznavanje od strane Evropske zajednice, kao i prijem u UN. Evropski savet EZ je 27. juna 1992. godine doneo Lisabonsku deklaraciju u kojoj je pisalo da je priznavanje Republike Makedonije moguće samo pod imenom koje neće sadržati reč Makedonija.
U svojoj knjizi „Prljavi savez“ grčki novinar Takis Mihas je obelodanio da su tokom 1992. godine, na inicijativu grčkog premijera Micotakisa, održana tri sastanka sa balkanskim liderima (Albanija nije bila pozvana) na kojima je on predložio podelu Makedonije i dobio podršku Slobodana Miloševića. Suzdržanost bugarskog predsednika Želeva je onemogućila oživljavanje utvara Balkanskih ratova na tlu Makedonije. Onda je decembra 1992. godine Grčka počela sa merama koje su nanosile štete makedonskoj ekonomiji, a 16. februara 1994. godine uvela je i formalni embargo zatvorivši granicu da bi, kako je izjavio ondašnji zamenik ministra spoljnih poslova Papandreu, “urazumila” Makedoniju.
U godinama pre međuetničkog oružanog sukoba koji je ugrozio opstanak Makedonije u prvim mesecima 2001. godine, EU i NATO su bili fokusirani na Miloševića i njegovu intervenciju na Kosovu, pa su držali Makedoniju u svojevrsnoj hibernaciji, pridajući važnost samo makedonsko-albanskim odnosima.
A onda je aprila 2001. godine evrokomesar za spoljnu politiku Kris Paten doneo u Skoplje Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji sa EU. Na parlamentarnim izborima 2002. godine došlo je do promene vlasti i dve godine kasnije, već krajem 2004. godine, vlada koju je predvodio lider SDSM Bučkovski je i formalno zatražila prijem i sledeće godine Makedonija je dobila kandidatski status, ali ne i datum za početak pregovora.
Uprkos priznanju pod ustavnim imenom koje je podpisao predsednik SAD Buš, na parlamentarnim izborima 2006. godine VMRO-DPMNE je ponovo osvojio vlast, a SDSM je otišao u opoziciju. Novi premijer, lider VMRO-DPMNE Nikola Gruevski skinuo je evroatlanske integracije sa vrha liste vladinih prioriteta.
Neuspeh napora predsednika Buša da progura Makedoniju u NATO na samitu u Bukureštu 2008. godine, Gruevski je iskoristio i učvrstio svoju vlast na prevremenim izborima juna 2008 godine. Autokratska vladavina Gruevskog se bazirala na ideologiji utemeljenoj na tezi o antičkom poreklu makedonske nacije i populizmu. Zapadnim političarima su bile potrebne godine da u njemu prepoznaju sledbenika “evropljana” Orbana i Kačinskog, pa je Gruevski pobedama na prevremenim izborima 2011. i 2014. godine ojačao dovoljno da Makedoniju svede na zarobljenu državu.
Da bi obezbedila kontrolu štete, Evropska komisija je 2009. ponovila pozitivno mišljenje, ali je samit EU odbio da utvrdi datum za početak pristupnih pregovora. Sledeće, 2010. je usledila druga preporuka i tako sve do šeste ponovljene preporuke 2014. godine. U međuvremenu, Makedonija je jedva disala u samrtnom zagrljaju Gruevskog i Ali Ahmetija, neizbežnog koalicionionog partnera svih makedonskih premijera od 2002. godine do danas.
Preokret u evropskoj politici prema Makedoniji desio se tek 2015. godine, posle objavljivanja telefonskih razgovora nelegalno prisluškivanih od strane Uprave državne bezbednosti po nalogu Gruevskog i njegovog rođaka Mijalkova.
Evropske komisija je predstavila dokumenat Hitni reformski prioriteti čiji je cilj bio jačanje vladavine prava. Posredovanjem Evropske komisije i Evropskog parlamenta makedonska vlast i opozicija su usvojile Pržinski sporazum kojim su bile utvrđene osnove za prevazilaženje političke krize. Evropska komisija je juna 2018. godine dala preporuku za početak pristupnih pregovora juna 2019 godine, koja je bila prihvaćena od svih zemalja članica EU.
2018: Makedonija se približava Uniji, Unija se udaljila od sebe?
„Francuska ne želi da finansira populističku Evropu,“ izjavio je krajem avgusta ministar spoljnih poslova Žan-Iv Le Drijan. Odgovor je stigao početkom septembra. Na konvenciji vladajuće partije Poljske, lider Jaroslav Kačinski je izjavio da je članstvo u EU bilo najkraći put za Poljsku da postigne paritet kada je reč o životnom standardu njenih zapadnih saveznika, ali da to ne znači da Poljska treba da ponovi greške Zapada i da se zarazi društvenim bolestima koje vladaju na Zapadu.
Gi Vorfštat, premijer Belgije od 1999. do 2008. godine, a od 2009. godine evroparlamentarac, u svojoj kolumni „Evropska peta kolona“ 3. septembra piše da uspon ekstremno desničarskih partija širom Evrope poslednjih godina nije pretnja samo za političke instititucije Unije i čak upozorava da produbljivanjem svojih veza sa Putinovom Rusijom, populističke vlade predstavljaju jasnu i aktuelnu opasnost po fizičku sigurnost i bezbednost svih građana Evrope. Alarm je već uključen u većini zemalja koje su osnovale EU.
Moskovske dnevne novine „Komersant“ pišu da će rezultati referenduma u Makedoniji odrediti ne samo sudbinu makedonsko-grčkog sporazuma i njeno članstvo u NATO alijansi i EU nego i novi geopolitički raspored u regionu. Moskva ne krije negativni stav prema sporazumu Atina-Skopje o novom imenu Makedonije.
Portparolka Ministarstva spoljnih poslova Rusije je izjavila da je sporazum daleko od interesa za jačanje mira i bezbednosti na Balkanu i da služi isključivo kao instrumenat za ubrzanje ulaska Makedonije u NATO. Predhodno je ruska ambasada javno negodovala zbog aktivnosti zapadnih ambasadora u kampanji za uspešan referendum.
Od nezavisnosti pa sve do početka ove godine, lideri zemalja članica EU i NATO su uglavnom zaobilazili Makedoniju. Nekima od njih je ona bila samo tranzitna zemlja, kao kad je kancelar Šreder bio na putu za Prizren gde je posetio nemački ešalon KFOR-a.
Posle dugih godina zaobilaženja, u prvoj nedelji kampanje pred referendum, iz dana u dan, na skopski aerodrom sleću zapadni političari. Sezonu je u sredu otvorio generalni sekretar NATO alijanse Jens Stoltenberg, u četvrtak je sleteo minister spoljnih poslova Luksemburga Žan Aselborn, u petak kancelar Austrije Sebastijan Kurc, a u subotu 8. septembra, na sam Dan nezavisnosti, Angela Merkel. Niko od najavljenih političara ne krije da je glavni cilj posete uspešan ishod referenduma na kojem se očekuje da građani Makedonije svojim glasom pozitivno odgovore na pitanje sastavljeno od dva pitanja: „Dali ste za učlanjivanje u EU i NATO, sa prihvatanjem sporazuma između Republike Makedonije i Republike Grčke?“.
Treća poseta Sebastijana Kurca rečito ilustruje važnost koju Zapad pridaje hitnom zatvaranju grčko-makedonskog spora i ulasku Makedonije u NATO u vreme kada Putin intenzivira svoj izazov Zapadu.
Makedonska javnost nije zaboravila da je Kurc, u to vreme ministar spoljnih poslova, prvi put došao u Makedoniju da bi u ime Austrijske narodne partije izrazio podršku Nikoli Gruevskom i njegovoj partiji VMRO-DPMNE pred parlamentarne izbore decembra 2016. godine.
Njegova sadašnja poseta može biti produktivna samo ukoliko mu pođe za rukom da ubedi novo rukovodstvo VMRO-DPMNE da ne poziva na bojkot referenduma. U ovom slučaju, ideološko bratstvo u populizmu mora da se, bar privremeno, povuče u drugi plan i ustupi mesto odbrani evroatlanskih strateških interesa.
Presudno značenje memorije
I na prvom (obavezujućem) referendumu održanom 8. septembra 1991. godine, pitanje je bilo iz dva dela: „Da li ste za suverenu i nezavisnu državu Makedoniju, s pravom na ulazak u budući savez suverenih država Jugoslavije“.
Referendum je bio uspešan i voljom većine građana proglašena je nezavisna Republika Makedonija. Drugi deo referendumskog pitanja bio je namenjen onima koji se nisu pomirili s raspadom Jugoslavije i onima koji nisu mogli da zamisle Makedoniju bez tutorstva Miloševićeve Srbije.
Savez suverenih država Jugoslavije je već u tom trenutku bio nemoguć projekat. Evropa koja ne zaboravlja užase fašizma i staljinizma je još uvek moguća.
Fotografija Vladimir Milčin - Vancho Djambaski
Fotografija Han, Zaev, Cipras - www.vankovska.com
Fotografije: Helo travel, Balkan Independent Media Agency
