Dobro je, kaže Mijović, što se u javnosti sve više priča o konkretnim izbornim rješenjima koja bi trebalo da proisteknu iz izborne reforme.
“Očigledno je da se nametnulo pitanje da li će se građanima dozvoliti da biraju svoje predstavnike ili će o tome odlučivati partijske oligarhije. Prilično zvuči besmislen argument da će otvorene liste podstaći trgovinu mandatima kada već sada svaki peti poslanik u crnogorskom parlamentu promijeni partijski dres tokom trajanja mandata a neki i ne samo jednom u tom periodu. Znači ta pojava postoji i posljedica je što je poslanik formalno vlasnik mandata, ali ne i suštinski jer ga građani nijesu direktno birali”, navodi Mijović.
Prema njegovim riječima, najveći protivnici uvođenju otvorenih lista su oni koji znaju da ako se one uvedu nemaju što da traže u parlamentu.
“Otvorene liste bi označile veliko političko provjetravanje. Rušenje lažno stvorenih mitova i medijski napumpanih kvazi lidera. Otvorene liste bi olakšale formiranje predizbornih koalicija i smanjile rasipanje glasova na liste koje ne pređu cenzus. Rasteretile bi partije teških predizbornih pregovora. Koalicije bi mogle biti značajnije šire, ne bi se rasipali glasovi, a ponovo poslanici bi postali samo oni kandidati u koje građani najviše vjeruju. One bi omogućile da se opozicija ujedini, makar u dvije liste bez trzavica kako će podijeliti mandate, jer o tome bi odlučili birači prefencijalnim glasovima”, ocjenjuje Mijović.
Dalje navodi da oni kandidati na jedinstvenoj listi opozicije koji bi dobili najviše preferencijalnih glasova bi postali poslanici.
“Bio bi to kraj rasipanju opozicionih glasova. Opozicione partije, grupe građana i pokreti bi bili natjerani da predlože što bolje kadrove. Sa boljim kadrovima, sa pravom građana da neposredno biraju putem preferencijalnih glasova smanjila bi se apstinencija, posebno opozicionih birača. Napokon bi veliki dio opozicionih birača imao razlog da izađe na izbore. Stoga ne čude otpori onih koji podržavaju status quo da se otvorene liste ne uvedu”, zaključio je Mijović.
