Film „Šavovi“

Punokrvni socijalni noar

Kraj je svakako mogao da bude bolji i (žanrovski) čvršći. Ali uprkos manama i nedostacima „Šavovi“ nijesu samo važan, nego i vrlo dobar film koji vremenom raste u očima gledalaca.
Objavljeno: 01. 03. 2019 - 09:11 Promjenite veličinu teksta: A A A

Piše:

Marko Stojiljković

Svetsku premijeru na Berlinalu, sa koje direktno stiže na domaći teren, na beogradski Fest, gdje će biti prikazan 1. marta, imao je i film „Šavovi“ režisera Miroslava Terzića. U „Panorami“, programski možda i najsolidnijem sklopu festivala, „Šavovi“ su osvojili drugu nagradu publike i priznanje udruženja prikazivača Label Europa Cinemas.

To se može smatrati priličnim uspehom i garancijom da će film ići po festivalima i u distribuciju. Taj uspeh je još i veći ako se uzme u obzir i to da je njegova priča lokalizirana i potpuno istinita, uz nekoliko izmenjenih detalja.

Neriješene otmice

U pitanju je afera koja nikada nije dovoljno potresla Srbiju i o kojoj se uglavnom govorilo šapatom jer je bila gotovo nezamislivo monstruozna. Osamdesetih i devedesetih godina prošlog stoleća u Srbiji, verovatno i šire u Jugoslaviji, iz porodilišta je nestalo više od 500 beba čijim su roditeljima podvaljene lažirane smrtovnice, a decu su usvojile (pretpostavlja se uz izdašne novčane kompenzacije) boljestojeće familije.

Ove odvratne mućke nisu mogle proći bez svesnog učešća medicinskog i administrativnog osoblja, a usled lenjosti, korumpiranosti ili čak bazične neverice sudskih i policijskih struktura, nijedan slučaj nije rešen do dana današnjeg.

Jedna od retkih žrtava te afere, krojačica Drinka Radonjić kojoj je na taj način ukraden sin, postala je relativno poznata zbog pravne borbe koju vodi. „Šavovi“ su priča o njoj.

Sivi identitet

Drinka je ovde preimenovana u Anu. Nju igra maestralna Snežana Bogdanović koja se u sferu srpskog filma vratila posle pauze od bezmalo 30 godina. Ana ima mali krojački salon, vreme kod kuće provodi uglavnom u nekomunikaciji sa mužem Jovanom (Marko Baćović) i kćerkom Ivanom (Jovana Stojiljković), a ostatak vremena gotovo manično visi po bolnicama, šalterima, policijskim stanicama i u blizini dečjih igrališta tražeći sina ili makar istinu o njemu.

Vreme radnje je olovno-sparno leto u prvoj deceniji novog milenijuma, a mesto uglavnom Novi Beograd sa kolosalnim socijalističkim stambenim blokovima spram kojih Ana deluje kao David u borbi sa Golijatom.

Upravo taj sivi, (post)socijalistički vizuelni identitet, taj Novi Beograd sa zgradama i stanovima, liftovima i hodnicima, zarđalim ogradama i nekompletnim klupama, jeste prvi problem koji verzirani gledalac treba da prevaziđe. Razlog je razmerno jednostavan: „Šavovi“ po tome liče na svaki i bilo koji srpski film snimljen u novom milenijumu, s tim da je u Terzićevom slučaju reč o nadasve namernoj odluci, potkrepljenoj činjenicom da se mnogo pažnje posvećuje detaljima scene, kostima i fotografije.

Doza misterije

Jednom kada se na sve to naviknemo, čeka nas punokrvni socijalni noar podvučen psihološkom dramom i čak oplemenjen dozom misterije, u tom smislu da se pitamo da li je Ana zaista poludela od bola jer joj ne veruju više ni njeni najbliži - muž, kći i sestra (briljantna Vesna Trivalić). Za tu misteriju je ipak potrebna određena suspenzija neverice imajući u vidu da slučaj nije baš toliko nepoznat. Takođe, Terzić i scenaristkinja Elma Tataragić apsolutno nemaju nameru da u doku-dramskom maniru priču rašire i na druge aspekte i slučajeve, već ostaju fokusirani na Anu, njenu potragu i psihu koja se pritom ruši.

U tom smislu bi kraj filma svakako mogao biti bolji i (žanrovski) čvršći, sa manje zgodnih, a proizvoljnih rešenja „posuđenih“ iz melodramatskog registra sa kojim je Terzić flertovao i u prethodnom filmu, prvencu „Ustanička ulica“. Pritom, ni rešenje sa pesmom koja sumira sve, u filmu koji je lišen muzike, nije baš najsrećnije. Ali uprkos manama i nedostacima, „Šavovi“ nisu samo važan, nego i vrlo dobar film koji vremenom raste u očima gledalaca.

Ocjena: 4-

FOTO: europa-cinemas.org

Komentari: 0

Novi komentar