Nakon toga se zaputio u Beograd, a svojevremeno je prodavao novine kako bi zaradio.
"Tako je, i nije me bilo sramota da to radim. Znao sam da je taj novac koji sam zaradio mnogo pošteniji nego da sam ga stekao na drugi način. Trudim se da pomognem mladim glumcima. Nemam tu vrstu sujete, volim mlade i talentovane ljude. Lično sam to doživljavao od nekih divnih ljudi u mom životu koji su mi takođe pomogli - Milan Karadžić, Jagoš Marković, Boro Stjepanović, Svetozar Cvetković, koji me je pozvao da dođem u Atelje. Tada sam dobio ospice od sreće kada me je pozvao da radim predstavu - rekao je Andrija.
On je ispričao i da mu je pozorište iznajmilo stan, kako bi mogao da živi u Beogradu u normalnim uslovima.
"Tačno, divni ljudi su mi iznajmili stan u Maršala Birjuzova i kupili su mi kašike, tanjire, sve ono što treba za domaćinstvo tada jer nisam mogao sebi da priuštim. Beskrajno sam im zahvalan i dan-danas".
Andrija je priznao da je ne tako mali broj puta u životu bio gladan.
"Bio sam izrazito gladan i to mi je mnogo pomoglo u životu. Zahvaljujući tim situacijama danas mnogo znam bolje da cijenim određene stvari u životu. Hrana usporava mozak", naveo je on u svom stilu.
"Jedan od najtežih trenutaka bila mi je mamina dijaliza, posle je imala transplantaciju bubrega. To je meni lično bio jedan od najtužnijih, najtežih trenutka u životu", opisao je glumac jedan od najtežih životnih perioda.
Kako je tada naveo, nije se obogatio, ali je uspio da sebi priušti pristojan život.
"Imam stan, nešto za normalan život. Da bi se neko obogatio kao glumac, prije svega srednja klasa mora da ima ozbiljne plate. Ne mogu da se obogatim, a da drugi ljudi žive loše, ako je tako, onda znači da sam radio nešto što nije uredu", ispričao je Andrija.blic.rs
