100 godina Versajskog sporazuma

Diplomatska eutanazija crnogorske države

Potpisivanjem Versajskog mirovnog sporazuma ugašeno je i posljednje ime Kraljevine Crne Gore. Parafom, koji je na današnji dan prije 100 godina stavila delegacija nove jugoslovenske države, velike sile dale su legitimitet odlukama Podgoričke skupštine, čime je nezavisna crnogorska država i formalno ugašena.
Objavljeno: 28. 06. 2019 - 00:00 Promjenite veličinu teksta: A A A

Piše: Adnan Prekić - istoričar

Vojnom okupacijom i državnim prevratom na takozvanoj Podgoričkoj skupštini okončani su planovi srpske vlade i njenog predsjednika Nikole Pašića: da u procesu stvaranja nove jugoslovenske države “Srbija tretira Crnu Goru isključivo kao njeno unutrašnje pitanje”.

Za sve što je učinjeno gaženjem ustavnih i zakonskih normi jedne suverene države, trebalo je dobiti međunarodni legitimitet, a Kraljevina SHS taj legitimitet nije imala jer je Crna Gora i dalje zvanično bila međunarodno priznata i nezavisna država.

Na Pariskoj mirovnoj konferenciji, principi legalnosti i legitimiteta ispostaviće se nijesu bili odlučujući. Umjesto kao ravnopravna učesnica mirovne konferencije, jedna od prvih savezničkih država, Crna Gora je došla u situaciju da na konferenciji bude predmet političke trgovine. Dio odgovornosti za to svakako snose savezničke države, ali je bez sumnje najveća odgovornost na vladarskoj porodici i političkim strukturama oko nje, koje su decenijama unazad vukle pogrešne poteze. Zbog takve politike Crna Gora se jednostavno našla u pogrešnom vozu u kome je svaka naredna stanica neminovno bila pogrešna.

DIPLOMATSKA VRTEŠKA

Mirovna konferencija u Parizu, često nazivana i Versajska mirovna konferencija, sa izvjesnim prekidima, trajala je od 18. januara 1919. do 21. januara 1920. godine. Osim utvrđivanja mirovnih ugovora nakon Prvog svjetskog rata, konferencija je postavila temelje novog geopolitičkog poretka i ustanovila prvu krovnu međunarodnu organizaciju-Društvo naroda.

Konferencija je takođe dala i legitimitet odlukama Podgoričke skupštine, prihvatajući jednostrano poništenje crnogorske državnosti koje je formalizovano potpisivanjem mirovnog sporazuma sa Njemačkom. U tom mirovnom ugovoru, poznatijem kao Versajski sporazum, kao jedna od potpisnica pojavljuje se Kraljevina SHS čime nova jugoslovenska država dobija formalno međunarodno priznanje. Sa druge strane, Crna Gora je parafiranjem Versajskog mirovnog ugovora izgubila i posljednji element državnosti-međunarodni subjektivitet.

rasprava

Već na početku mirovne konferencije bila je izvjesna teška diplomatska pozicija Crne Gore. Savezničke države koje su i nakon Podgoričke skupštine održavale diplomatske veze sa izbjegličkom vladom, nijesu imale jedinstven stav o Crnoj Gori. Dok su Britanija i Sjedinjenje države uglavnom bile nezainteresovane, Francuska je pokušavala da pitanje Crne Gore predstavi kao unutrašnje pitanje Kraljevine SHS. Italija je sa druge strane uslovno podržavala obnovu crnogorske državnosti ali ne iz principijelnih razloga već u funkciji zaštite sopstvenih teritorijalnih pretenzija na sjeveru Jadranskog mora i Albaniji.

Naposredno pred početak konferencije, održan je sastanak četiri najveće države saveznice (Francuska, Britanija, Italija i Sjedinjene države) na kojoj je otvoreno pitanje učešća Crne Gore. Francuska se zalagala da Crna Gora nema predstavnika na konferenciji, dok je Italija, uz podršku Sjedinjenih država i Britanije, afirmisala pravo da Crna Gora dobije svoje mjesto za pregovaračkim stolom. Ovaj sastanak održan je neposredno nakon podizanja Božićne pobune u Crnoj Gori što je omogućilo Francuskoj da problematizuje pitanje legitimiteta crnogorskog predstavnika na konferenciji.

Napravljen je kompromis, odlučeno je da Crna Gora dobije predstavnika ali da će on biti određen tek nakon okončanja političke krize u Crnoj Gori. Ovim rješenjem, Francuska je elegantno dobila ono za šta se zalagala. Uvažavajući stav saveznika, pristala je da Crna Gora ima delegata na konferenciji ali je otvaranjem pitanja njegovog izbora, formalno isključila Crnu Goru sa mirovne konferencije. Tako je Crna Gora za konferencijskim stolom imala svoje mjesto, ali u stolicu crnogorskog delegata, nikada niko nije sjeo. Crna Gora tako je postala jedina saveznička država koja je učestvovala u ratu, a koja na mirovnoj konferenciji nije imala svog predstavnika.

CRNOGORSKA AUTODESTRUKCIJA

Sam početak konferencije unio je zabrinutost zvanične Crne Gore i kralja Nikole koji je insistirao da od savezničkih država dobije garancije da će pitanje obnove državnosti Crne Gore biti rješeno na mirovnoj konferenciji. Kralj Nikola je ovaj optimizam temeljio na tvrdnjama francuskog predsjednika Poenkarea koji je nakon ulaska savezničkih snaga u Crnu Goru uvjeravao Kralja Nikolu da ta država nema namjeru da se miješa u unutrašnja pitanja jedne savezničke države i da može biti siguran da Francuska neće dozvoliti bilo kakav pokušaj pritiska na volju crnogorskog naroda.

kralj-nikolaPoenkare je obećavao da će poštovati crnogorske institucije i da je jedini razlog ulaska francuskih vojnika u Crnu Goru uspostavljanje reda i priprema za povratak Kralja Nikole. Događaji koji su uslijedili pokazali su da je francuski predsjednik vješto manipulisao i da je upravo Francuska, država domaćin konferencije insistirala na politici svršenog čina, odnosno legitimisanju odluka Podgoričke skupštine.

Uporedo sa opstrukcijama savezničkih država, odvijala se intenzivna diplomatska kampanja Beograda koji je preko svoje delegacije pokušavao da diskredituje crnogorsku izbjegličku vladu i njenog kralja. Početkom 1919. godine dolazi i do imenovanja nove izbjegličke vlade na čelu sa Jovanom Plamencem. Već krajem februara 1919. godine Plamenac se obraća učesnicima konferencije, insistirajući na uvažavanju uloge Crne Gore u Prvom svjetskom ratu i njenom pravu da bude ravnopravna učesnica mirovne konferencije.

Srpsku državu i njene predstavnike optužio je za organizovanje ilegalne skupštine kojom je ukinuta državnost Crne Gore, ukazujući na zločine i intrige srpskih vlasti prema zvaničnoj Crnoj Gori. Uz diplomatsku podršku Italije, predstavnici crnogorske vlade dobili su priliku da 5. marta učesnicima mirovne konferencije iznesu svoje viđenje stvari.

Vijeću konferencije obratio se general Anto Gvozdenović, dok su u crnogorskoj delegaciji pored njega bili: Jovan Plamenac i Pero Šoć. Gvozdenović je afirmisao tezu da je izbjeglička vlada jedini legitimni predstavnik Crne Gore i da je ona tokom rata ispunila svako očekivanje savezničkih država. Delegacija je oštro osudila ulogu Srbije, optužujući Beograd za okupaciju i organizovanje prevrata koji je izveden na Podgoričkoj skupštini, a dio tih optužbi adresiran je i na savezničke države.

Zaključili su da se zvanična Crna Gora ne protivi formiranju jugoslovenske zajednice, ali na principima konfederalizma, uz izvjesna teritorijalna proširenja Crne Gore. Nastup crnogorske delegacije pred predstavnicima mirovne konferencije uopšte nije promjenilo poziciju Crne Gore. Naprotiv, konferencija o crnogorskim prijedlozima nije ni diskutovala, a optužbe da su neke savezničke zemlje pomagale Srbiji da ukine državnost Crne Gore, dodatno su komplikovale poziciju crnogorske delegacije.

TRGOVANJE SA CRNOGORSKIM INTERESIMA

Od samog početka mirovne konferencije jedini zaštitnik crnogorskih interesa bila je Italija. Ti odnosi su dodatno osnaženi imenovanjem vlade Jovana Plamenca za koju se smatralo da je potpuno pod uticajem Rima. Podrška Italije ipak nije bila bezuslovna jer je Sidni Sonino, italijanski premijer i ministar vanjskih poslova iz praktičnih razloga afirmisao ideju o obnavljanju Crne Gore. Sonino je preko Crne Gore pokušavao da za svoju zemlju dobije što veće ustupke na sjeveru Jadranskog mora i u Albaniji.

Kada su Sjedinjene države početkom maja 1919. godine, Italiji stavile do znanja da neće moći da računa na teritorije koje su joj obećane Londonskim ugovorom, položaj Crne Gore postao je sve teži. Vlada Sidnija Sonina podnijela je ostavku, a nova italijanska vlada bila je spremna na kompromis što je značilo da crnogorska izbjeglička vlada gubi glavni oslonac na mirovnoj konferenciji.

potpisi

Za novu italijansku vladu pitanje Crne Gore bilo je samo sredstvo trgovine sa saveznicima. Predložili su da za teritorije u sjevernoj Dalmaciji dobiju Boku i Lovćen, što je odbijeno pa se Italija okrenula pitanju albanskih granica. Mjera italijanskog kompromisa sa saveznicima bilo je odustajanje od problematizovanja pitanja Crne Gore u zamjenu za formiranje nezavisne Albanije pod italijanskom kontrolom. Već krajem maja 1919. među članovima međunarodnih delegacija na mirovnoj konferenciji počeli su da kruže memorandumi u kojima se govorilo o “bivšoj Kraljevini Crnoj Gori”, čime je stavljena tačka na takozvano crnogorsko pitanje.

Ta odluka biće formalizovanja parafom delegacije Kraljevine SHS na mirovni sporazum sa Njemačkom čime će i teorijski doći do prestanka međunarodnog legitimiteta nezavisne Crne Gore.

-    -    -    -

Mirovna konferencija u Parizu predstavlja posljednji čin urušavanja crnogorske samostalne države. U Parizu je legitimisana politika svršenog čina, započeta prevratom na takozvanoj Podgoričkoj skupštini. Sve ono što se dešavalo na mirovnoj konferenciji u Parizu, kao i događaji koji su prethodili ne mogu se realno sagledati bez istorijskog konteksta i svođenja višedecijske politike kralja Nikole i njegovih saradnika. Sudbinu crnogorske države nijesu odredili diplomate mirovne konferencije u Parizu niti Nikola Pašić ili Aleksandar Karađorđević.

Ovakav kraj crnogorske samostalne države je prevashodno posljedica pogrešnih političkih i ideoloških odluka, nerealnih i megalomanskih ambicija kralja Nikole i elita okupljenih oko dvora na Cetinju. Umjesto da vodi računa o emancipaciji i razvoju crnogorske države, Nikola je istrajavao na ideji o obnovi srednjovjekovnog srpskog carstva i carskoj kruni koju je za sebe očekivao u Prizrenu. Zbog toga ima simbolike u činu diplomatske eutanazije crnogorske države upravo na Vidovdan 1919. godine, datum za koji se simbolički vezuju sve političke ideje na kojima je tako predano istrajavao posljednji crnogorski kralj.

Komentari: 14

Велимље

28. 06. 2019 - 01:59

Краљ Никола је потписао капитулацију, а његов зет и унук су наставили неравноправну борбу за слободу против далеко надмоћнијих непријатеља. У борбеним редовима из Црне Горе остали су само Срби, други су клекнули пред туђином, и шта је сада ту чудно - Срби су спасили част Црне Горе! А г-дин Аднан нека прочита роман "Невидбог" Риста Ратковића, па ће му бити јасно како су се неки његови понашали према избјегличкој колони која се повлачила пред најездом зликоваца: "(...) Највећега српског Арарата, кад се сјетим грозница ме вата, да по гробу славнога Његоша, гази нога свијетског олоша." Све се памти, брука и срамота остају довијека.
Niksic

28. 06. 2019 - 08:03

A ti bi trebao da procitas nesto. Ko je potpisao kapitulaciju. Laz broj jedan. Srbi su se povuklo dok smo mi branili njima odstupnicu na Mojkovcu. Oko 120000 Srba od koji je bilo 90 000 vojnika je pobjeglo preko Crne Gore. Ceta sa barjakom Kraljevine Crne Gore se povukla na Krf da ne bi barjak pao u ruke neprijatelju. Kasnije su zavrsili u zatvor u Frnacuskoj Jer nijesu htjeli da ostave zastavu Kraljevine Crne Gore. Komiti su oslobodili Crnu Goru. Srbi su samo usli da bi za uzeli Crnu Goru I zabranili povratak kralja Nikole I njegove porodice. Razoruzali komite. Uveli policijski Cas. I pobili Crnogoraca koliko su mogli do 1929 godine. Jedno pitanje na koje mi ti neces dati odgovor Jer ga nema: Koju su bitku vodili Srbi za oslobodjenje Crne Gore?
Milan BGD

28. 06. 2019 - 09:18

Bravo za komentar! Moglo bi se štošta još dodati, ali ovo je dovoljno za odgovor komšiji iz Velimlja na njegovo romansirano vidjenje istorije. Da je vječna Crna Gora.
Велимље

28. 06. 2019 - 11:34

Нисте ви бранили но смо ми бранили на Мојковцу. Побуна је била због династичких разлога, а ово данас је из издајничких. Не рођакајте јунаке са Мојковца, јер нису ваши рођаци но наши. Да је остала династија Петровића овдје, исто би била српска. О томе је одлучио побједник Великог рата. Као што су Карађорђевиће доживљавали као своје, Срби и шире од данашњих граница су доживљавали и Петровиће. На цијелој територији Зетске бановине и данас се пјева Краљу Николи, више него иједном другом владару.
Cetinje

28. 06. 2019 - 14:22

Ne odgovori mu Srbijance za te bitke. A ovo za Nikolu, ako je bio za takvo ujedinjenje sto ga nijesu pustili da dodje, da im preda kljuceve drzave? To ni Njegos, ni Danilo, ni Petar I docekati nijesu mogli da Srbijancima predaju drzavu. Pune arhive njihovog zapomaganja. A Nikola je znacio bio licemjerni Srbin, sa Srbijom ako mu odgovara. Ali nema veze, kako Srbin laze ispasce, ako treba i da su Bec osvojili.
NK

28. 06. 2019 - 14:31

Ti izgleda, VAŠU SRPSKU BJEŽANIJU PRETOPI U POBJEDU. TAKO ISTO STE POBJEDILI NA KOSOVU. DA NE SPOMINJEM KONSTANTINOPOLJ I NIKOPOLJE ĐE STE RUŠILI HRIŠĆANSTVO ZAJEDNOTURCIMA SA
Ich Martin

28. 06. 2019 - 08:12

Kolko zla je napravljeno prema CG...Opet srbi isto ppkusavaju
Велимље

28. 06. 2019 - 15:15

Не завађајте више народ. И Карађорђевићи су са црногорских страна, а Петровићи су поријеклом изван данашњих граница Црне Горе, но и по томе се види да ове границе дијеле један исти народ. Ето, ми смо у овим границама, а ови што су изван наших граница, у Херцеговини, нама су најближи. Имате апстрактне представе о реалном животу. Краљ Никола је ПРЕДАО кључеве окупатору, морао их је сам вратити назад да би могао да их преда сестрићу. То је њихова рођачка ствар била. Да ли је Александрова држава била груба према неким неистомишљеницима у Црнопј Гор? Може бити, Александар је чувао своју власт на све начине, као и Мило данас, Слоба јуче и др. Нису они прототип сваког човјека, ни из Србије ни из Црне Горе. Али да су Црногорци поријеклом, јесу сва тројица.
Велимље

28. 06. 2019 - 15:49

Пардон! Исправка: не "сестрићу но УНУКУ.
Cuca

28. 06. 2019 - 19:00

Kako sve dobro znaš, sestrić...
Jovo

28. 06. 2019 - 21:20

Ovaj zadnji pasus je objasnio sve
Мирослав Ђукић

01. 07. 2019 - 10:15

Хисторици Шербо и Аднан отварају окице маленим montenegrinima! Дирљиво! То што Аднан сматра да је, власт рођеног цетињанина Александра Карађорђевића била њему и његовима "окупација", то и могу да схватим. Али, montenegrinima којима су барем ђедови били номинални православци и декларисани Срби, власт једног Цетињанина да је "окупација", то не разумем!
Anonimus

01. 07. 2019 - 16:15

Crna mast iz očiju srbislavima kada kažem da sam pravoslavac ali i Crnogorac. Njima je, gle čuda, Crnogorac geografska odrednica, a ne čojstvo koje im sjeverno od Pljevalja ne preteče poslije 500 godina podjarmljenosti. No šta da se radi generacije i generacije vjeruju u "pobjedu" na Kosovu, protiv NATO-a. Ali sada je još gore, sada se javlja fašizam i četništvo, u najgorim oblicima. Samo podji na utakmicu romske zvijezde, vidjećeš dvocifreni IQ, više zuba nego glava a hrabrost nevidjena, da li zbog broja ili zbog alkohola ili koznakakvih droga....
danilo s.

12. 07. 2019 - 08:12

Miroslave, Izdajica se, po definiciji, radja u zemlj i koju izdaje. Ne možete izdati tudju zemlju?I Austrija je bila okupirana i pripojena Njemačkoj od strane Austrijanca (Hitler). Je li Nemanja rodjen u CG (Dujklji) – doduše u izbjelgištvu - pa je ne samo okupirao, no razorio i popalio sve gradove, liše Kotora. Na kraju, ako ne vi, vaši preci su rodjeni u CG, a vi radite za Srbiju i "srpstvo". I vi bi - sa velikim zadovoljstvom - ne samo okupirali CG i pripojili je Srbiji - već i razorili svaki pomen imena crnogorskog? Kako se naziva čovjek koji to čini zemlji svojih predaka? A srpstvo je puki ideološki pojam. On nužno prelazi državne granice je stvoren da to čini. Da opravdava porobljavanje tudjih zemalja. Drugačije bi mnogi gradjani CG reagovali da ih okupiraju Srbijanci. Zato ste vi, na neki izopačeni način, i izdajnici Srbije. Ne volite kada vam neko kaže da ste Srbijanci? Zašto? Navodno “srpstvo” vas opravdava za izdaju CG?
Novi komentar