„Monsoon“ premijerno prikazan u Karlovim Varima

Mali domet velikih ambicija

Režiser Hong Kau potrudio se da prikaže vijetnamsku situaciju bolje od prosječnog zapadnjaka. Čini se da je znao što je želio da iskomunicira ali, kao ni glavni lik filma, nije uspio da se izrazi.
Objavljeno: 06. 07. 2019 - 14:36 Promjenite veličinu teksta: A A A

Piše:

Marko Stojiljković

 

Ah, taj arhetipski muškarac na pragu sredovečnosti sa krizom identiteta koji se upućuje u istraživanje samog sebe i čemu pripada. Najčešće u nacionalnom smislu (imigrantski koreni, dvostruki osećaj da je stranac). Ponekad u smislu potisnute seksualnosti koja izbija na površinu. On je često nemušt, ne ume da se izrazi, a zapravo ne zna ni šta bi hteo, ni šta ga muči, pa u toj neodređenosti i neizvesnosti pati li pati...

Ako se može verovati filmskim festivalima, taj i takav muškarac je predominantna sorta. Priča o njemu ponavlja se i varira poslednjih nekoliko godina. Pitanje je, međutim, koliko je puta moguće tu priču ispričati, da bismo makar probali da se pretvaramo da gledamo nešto novo i originalno.

 

Mutna sjećanja

Ništa nije mnogo drugačije ni u slučaju filma „Monsoon“, drugog dugometražnog filma Honga Kaua koji je otvorio zvaničnu takmičarsku selekciju ovogodišnjeg, 54. izdanja festivala u Karlovim Varima.

Pomenuti muškarac u filmu je Kit (malezijski glumac Henri Golding, zapažen prošle godine u mega-hitu „Crazy Rich Asians“), Britanac vijetnamskog porekla koji se vraća u domovinu roditelja gde se, naravno, oseća kao stranac. On je tamo rođen, ali njegova sećanja su mutna. Jezik jedva razume, pa se uglavnom oslanja na pomoć drugih: prijatelja iz detinjstva Lija (Dejvid Tran), svog dečka Amerikanca Luisa (Parker Sojers) koji ima sopstvenih demona i galeristkinje Lin (Moli Heris) koju slučajno upoznaje.

Čini se da je Kitova misija besciljna i bezidejna, kao u mnogim ostvarenjima ove vrste, sve do polovine filma kada se kao pravo poslanje otkrije cilj da pronađe pravo mesto za pepeo pokojnih roditelja, bio to Sajgon u kojem su živeli do rata i malo kasnije, ili Hanoj, gde su rođeni.

 

Buran portret

Tu film počinje da dobija novi smisao na koji Hong Kau možda na početku nije ni računao gurajući u prvi plan krizu kulturnog identiteta kojom se nešto inovativnije bavio u prethodnom filmu „Lilting“ (2014). Ovde se, čini se, još i više drži elemenata iz autobiografije.

„Monsoon“, ma koliko naslov generički zvučao, postaje svedočanstvo o savremenom Vijetnamu koji je razapet između burne istorije i postpolitičkog, ultrakapitalističkog moderniteta u svoj svojoj kompleksnosti.

Moramo imati u vidu da takav portret ove indokineske zemlje još nismo imali prilike da vidimo, naročito u filmu zapadnog autora, što Hong Kau zapravo i jeste kao Britanac koji je karijeru razvio tamo.

Režiser, međutim, pokazuje veće ambicije. Želi i uspeva da razume situaciju bolje od prosečnog zapadnjaka koji bi verovatno posegnuo za „misery pornom“ kada je reč o portretu teškog života potlačenih u vrlo specifičnoj formi kapitalizma ili za žanrovskim rešenjima ratnog filma kada govorimo o prikazu istorijskih prilika.

 

Nepažljiva podjela

U smislu izvedbe, film je solidan koliko to može biti. Sajgon i Hanoj izgledaju distinktivno i realistično, bez utapanja u ružnoći, iako je možda najpamtljiviji kadar onaj na samom početku, uz uvodnu špicu, kada kamera iz ptičje perspektive pruža širi pogled na raskrsnicu gde haotični saobraćaj motora, automobila i pešaka polako počinje da dobija smisao kako vreme prolazi. Emocionalnom ugođaju doprinosi i muzika, skoro pa konstantno prisutna, i ambijentalna i kao originalna pratnja, a odjavna post-rok tema ostavlja upečatljiv utisak.

Međutim, „Monsoon“ sa glumačke strane pada kao žrtva nepažljive podele uloga i ne baš najlogičnije koncepcije s obzirom na to koliko bi Kit i Luis mogli da budu stari. Dva glumaca upinju se iz petnih žila da kanališu kompleksne emocije. To im u nekom čistom obliku donekle i uspeva, ali ne može sakriti činjenicu da su premladi za uloge ljudi rođenih odmah posle rata koji osećaju njegove posledice. Naprosto zrače nekom milenijalskom aurom.

Konačni sud glasi: „Monsoon“ bi bio mnogo bolji kao film kada bi se posmatrao razložen na komponente, a ne u celini, iako možemo verovati autoru da je imao celovitu viziju. Čini se da je Hong Kau znao šta je želeo da iskomunicira ali, kao i glavni lik filma, nije uspeo da se izrazi.

Ocjena: 2+

Komentari: 0

Novi komentar