Ana Ristović, pjesnikinja i prevoditeljka

Pisci su kradljivci stvarnosti

U novoj, devetoj knjizi poezije „Ruke u rukama“, objavljenoj u Arhipelagovoj prestižnoj ediciji „Element“, poznata srpska i regionalna pjesnikinja Ana Ristović nastavlja da iskazuje poetski svijet od slika i krhotina svakodnevnog života. Pjesme u ovoj zbirci nastale su uglavnom od pažljivo biranih i proživljenih detalja pretvorenih u snažnu lirsku ekspresiju i metafizičke drhtaje.
Objavljeno: 12. 08. 2019 - 06:07 Promjenite veličinu teksta: A A A

Ana Ristović dobitnica je brojnih domaćih i stranih nagrada za poeziju. Pjesme su joj prevedene u knjigama, časopisima i antologijama u Evropi I Americi. Prevoditeljka je sa slovenačkog jezika. Njena pjesma „Oko nule“ uvrštena je u pedeset najboljih ljubavnih pjesama svijeta po izboru žirija britanskog časopisa  Gardijan.

POBJEDA: U novoj knjizi pjesama „Ruke u rukama“, u pjesmi „Čvrsto za reč“ kažete: „Pravi put do knjige uvek je neka vrsta silaska u Had“. Zašto povezujete u poeziji knjigu i Had?

RISTOVIĆ: Pesma koju pominjete nastala je prilikom mog boravka u Moskvi, gde sam jednom prilikom, silazeći u čuveni, ogromni moskovski metro, ugledala na stepeništu čoveka koji je u rukama držao knjigu. Nije je ispuštao iz ruku ni tokom vožnje, a ni prilikom ulaska u metro, gde je nastavio da se drži za nju kao za spasonosno uže. Impresivna je bila ta količina njegove koncentracije i predanosti čitanju, kao da ništa nije moglo da ga poremeti u listanju stranica.

Ruski metro mi se tada ukazao kao nekakva vizija modernog Hada, podzemnog sveta, gde se ljudske sudbine mešaju u čelično-betonskoj utrobi, sa svim svojim gresima I nedužnostima. Proniknuti u dubine jedne knjige podrazumeva prenošenje na vlastita pleća mnoštva ljudskih sudbina, znanja i iskustava, i u tom smislu silazak u Had je silazak u prostore u kojima se jednakost uspostavlja pred vratima koja nas sve čekaju – vratima smrti.

POBJEDA: Po čemu je knjiga „Ruke u rukama“ specifična u odnosu na dosadašnja vaša djela?

RISTOVIĆ: Zbirka „Ruke u rukama“ nastajala je tokom mog jednogodišnjeg boravka u Berlinu, na DAAD rezidencijalnoj stipendiji za pisce i umetnike. Njene pesme nose kako beogradsko tako i berlinsko iskustvo u smislu motiva, podsticaja i prizora koje su ih iznedrile. I kao da pružaju ruke jedne ka drugima. Takođe, mnoge od njih se i kritički osvrću na pojave današnjice koje nas okružuju: međuljudsku otuđenost, samoću kao bolest modernog, pre svega dehumanizovanog doba, ovisnost o svetu modernih tehnologija, hipokriziju, trivijalizaciju svega, gubitak prave komunikacije, izvestan neokonzervativizam i malograđanski duh, i pre svega večno prisutnu ljudsku glupost.

POBJEDA: U poeziji se bavite temama iz svakodnevnog života, neobičnim susretima i dijalozima, ali uvijek sa dubokim lirskim i emotivnim ekspresijama. Šta vas posebno motiviše da situacije osjetljivih bića pretvarate u poeziju?

RISTOVIĆ: Oduvek me je interesovalo kako u poeziju transponovati svet koji opažam, kako uhvatiti detalje, prizore koji često izmiču pogledu I preneti ih u pesmu. Na tom putu, motivi iz svakodnevice uvek prolaze proces postavljanja u neobične spojeve I odnose, a sklona sam tome i da svoju pesničku pažnju posvetim predmetima, unoseći u njih dušu i nešto od ljudske sudbine. U tom smislu, jednu pesmu napisala sam inspirisana sudbinom cveća koje tavori po kancelarijama. U njegovoj sudbini videla sam sudbinu svih izopštenika osuđenih na život van zidina modela i načina koje nismo birali i koji su nam nametnuti. Što bi Čehov rekao: „Dajte mi pepeljaru, i ja ću napisati priču o pepeljari“, nešto slično mogu i ja reći kada je reč o vlastitom odnosu prema pisanju.

POBJEDA: Na sličan način bavili ste se tim temama i u knjizi „Meteorski otpad“. Kako se u poeziji i jeziku može doraditi, izmaštati nečija priča, ili sudbina?

RISTOVIĆ: Istina je, u pomenutoj knjizi ne samo da su me interesovale teme svakidašnjice koju živimo, sudbine koje prolaze, već i različiti naučni fenomeni. Oni, kao i čudesnost i nepredvidljivost prirode uvek nas podstaknu na to da spoznamo koliko je ljudski mikrokosmos samo umanjena slika makrokosmosa: a duša ona Njegoševa luča, koja svetli u nama kao sećanje na neko doba „života sa pesmom“. Pisci pre svega, ne samo pesnici, jesu kradljivci stvarnosti, oni koji se štedro i bezobrazno koriste onim što vide, čuju, pročitaju, saznaju, ne bi li to iskoristili kao književnu građu. Sam taj materijal tek onda prolazi kroz proces dodatne nadogradnje, izmaštavanja i oneobičavanja, da bi imao umetničku svrhu.

POBJEDA: Kako danas stoje stvari sa poezijom kad je u pitanju njen uticaj i stvaranje novih značenja i oblika u moru ispraznosti, rijalitija, masovne kulture i svega drugog što nam se u tom kontekstu nudi?

RISTOVIĆ: Kao običnom posmatraču i čoveku koji razmišlja, zanimljivo mi je to da smo civilizacijski odmakli daleko u poređenju sa nekim davnim vremenima, a ljudi kao da su na istom spoznajnom nivou kao I oni od pre nekoliko vekova. Kao da se usvajanjem novih znanja i širenjem mogućnosti za njihovo sticanje ništa nije promenilo: široko polje gluposti i mogućnosti za dobrovoljno zatupljivanje masa ostalo je isto. Televizijske emisije ogoljavanja privatnosti postale su novi trgovi na kojima se makljaju gladijatori dok se time hrani publika željna senzacije i zabave.

(opširnije u Pobjedi)

 

Komentari: 4

Faruk

12. 08. 2019 - 07:08

Ana, sjajna pjesnikionja koja svaki tren stvarnosti pretvara u poeziju.
Zlatko Beograd

12. 08. 2019 - 07:11

Ovo je osvježenje u odnosu na Amfilohija i SPC
Branka

12. 08. 2019 - 19:31

Vrlo fina i skromna osoba, malo je danas takvih. Zainteresovala sam se i već pronašla pjesmu Oko nule na internetu:Svaka čast.
Никшић

13. 08. 2019 - 02:37

Слажем се са Вама, кад год наиђем на пјесму "Око нуле" сјетим се једног свог друга из гимназије који нам је причао анегдоту са његовом учитељицом. Учитељица би их питала зашто су јој ноге стално хладне, а дјечица би свашта измишљала, но не би погодила. Онда би учитељица рекла: "Зато што су испод нуле."
Novi komentar