U crnogorskim planinama i kanjonima spasioci ove sezone imali osam akcija

Tuđi nemar se plaća iz budžeta

Sve smo prepoznatljiviji na turističkoj mapi, ali ne samo kao primorska zemlja s prelijepim pješčanim plažama, tranzitna destinacija za kruzere, zimovnik za jahte..., već i kao raj za aktivni odmor, planinski, rafting, kanjoning turizam.
Objavljeno: 25. 08. 2019 - 07:10 Promjenite veličinu teksta: A A A

Zbog toga na crnogorskom sjeveru, iz godine u godinu, niču etno sela kao pečurke poslije kiše, na Žabljaku i u Kolašinu, tokom ljeta, traži se krevet više, obaraju se rekordi, a sve više i u naplati boravišne takse, što je znak da se uvodimo u red, i uvodimo red.

Međutim, uvijek u špicu sezone, postavlja se isto pitanje - koliko su svi ti turisti bezbjedni u planinama, jesmo li sistemski uređeni, imamo li službe spremne da odgovore na izazove kakve imaju i zemlje Alpa ili s nekog drugog kraja svijeta. Poseban problem je nepažnja turista pa nerijetko završe da im život visi o koncu. Naravno, svi gorski spasioci rade volonterski, spašavanja se turistima ne naplaćuju, a helikoptersku jedinicu Ministarstva unutrašnjih poslova plaća država.

JASNA PRAVILA Načelnik Gorske službe spašavanja Crne Gore Željko Loncović tvrdi da se kod nas ne dešava ništa što se ne događa u drugim krajevima.

- Crna Gora nije nikakav izuzetak. Pokušavamo da iznađemo najbolji sistem kako bi smanjili broj nezgoda u planinama, ali... I u mnogo uređenijim zemljama dešavaju se nezgode i nesreće - kaže Loncović, upoređujući aktivni turizam sa saobraćajem.

-U saobraćaju, recimo, imamo vrlo jasna pravila, saobraćajne znakove, preporuke, obaveze..., pa se događaju nesreće i to, nažalost, vrlo često.

- Turista bi, takođe, kad krene na turu trebao da zna pravila koja važe za planinu ili kanjon i da ih se pridržava. Toliko je širok spektar uzroka koji dovode do neželjenih situacija da bi se mogao prepričavati danima, ali suštinska su tri – neznanje, neozbiljnost i nepažnja. Dakle, razlozi su isti u Crnoj Gori i u Švajcarskoj ili Austriji, na Nepalu...

Svoje navike ispoljavamo u planini, često ne umijemo da prepoznamo opasnost, a upravo smo onda u najvećoj opasnosti. Uz to, ne odaberemo turu prilagođenu svojim psihofizičkim i tehničkim mogućnostima, nemamo adekvatnu opremu...

Planinarenje je sport s kontrolisanim rizikom. Dakle, rizik se mora prepoznati, a onda kontrolisati iskustvom i znanjem ukoliko smo već opremljeni kako treba, ističe Loncović, navodeći primjer da često ljudi izađu u planinu, sunčan dan iskoriste za uživanje na snijegu i ne znajući, možda, da je ta padina i taj nagib, u tom periodu godine, idealan za lavinu. -S druge strane, imamo ljude koji sve to dobro znaju, ali ne pridržavaju se pravila, već traže alternativne staze, žele da se razlikuju od drugih, hoće u japankama da penju Bobotok kuk ili nose jednogodišnju bebu na vrh planine. Onda se nameće logično pitanje, zbog čega sve to, kakav je osjećaj i užitak moglo imati dijete staro svega nekoliko mjeseci. Na sve to kad se još doda nepažnja, onda je gotovo neizbježna nemila situacija. U planini, kao i svugdje drugo, popušti koncentracija i to se obično dešava prilikom povratka sa vrha. I, sekund je presudan, jer tada je umor odradio svoje, a vi mislite da je cilj ostvaren, priča načelnik GSS Željko Loncović.

 - Sve je ovo uporedivo sa saobraćajem. Imate sjajne vozače, ali se ne pridržavaju pravila ili ih se pridržavaju, pa izgube koncentraciju, a imate loše vozače koji poštuju saobraćajne znakove i tako smanje rizik, ali imate i loše vozače koji se, uz to, ne pridržavaju pravila. Suštinski rečeno, neiskusan vozač i ne prepoznaje opasnost, a to bi značilo i da se bezbjednost u planini uči. Jasno je, prva i osnovna znanja se stiču u planinarskim školama, a onda nadograđuju, ali zato je najvažnija preporuka u planinu ne ići bez vodiča koji je dobro poznaje - zaključuje Loncović.

ISKUSTVO Planinarske staze u Crnoj Gori su dobro markirane. Durmitor je najposjećeniji, pa u njemu najčešće i intervenišu gorski spasioci, a potom slijede Prokletije, Orjen...

Iskustvo naših spasilaca potvrđuje da je najteže locirati onoga ko je povrijeđen u planini ili se izgubio. Svaki naš spasilac mogao bi napisati antologiju priča koje se ispredaju od prvog poziva za pomoć do okončanja akcije. Čovjek pozove 112 i kaže da se izgubio, ima pametni telefon i uključenu lokaciju, što umnogome olakša posao spasiocu da dođe do njega, ali turista u međuvremenu ode na drugu poziciju i ponovo poziva, pa onda nastaje prava jurnjava za njim. Ima ih koji se žale da im je hladno ili da su umorni i iscrpljeni, onih koji prije polaska u planinu pozovu samo da bi provjerili ima li, za „ne dao bog“, dežurnog pored telefona. Neki pitaju i za vremensku prognozu, neki se prilikom transporta žale da im je neudobno ležati i ne pitajući se kako je onima što ga nose nogostopcem niz planinu...

Naravno, svi gorski spasioci rade volonterski, spašavanja se ne naplaćuju, a helikoptersku jedinicu Ministarstva unutrašnjih poslova plaća država.

foto:ilustracija

Komentari: 1

I humanost ima granice

25. 08. 2019 - 08:12

Shvatam da ima lakomislenih i neopreznih , i vazda ce biti , ali da ovi momci iz gorske sluzbe moraju da skacu iz kreveta i po bespucima i mraku tegle svakojake ... djabe nije mi jasno . Drzava mora naci neki nacin da to izfinansira . Nijesu to neke ogromne pare za 8 akcija u kojima se rijetko koristio helikopter .
Novi komentar