„About Endlessness“ dostojan dodatak Andersonovoj čuvenoj trilogiji

Gorko-slatka poema o bivstvovanju

Svaka scena je sjajno postavljena, a zagasite, neupadljive boje kao što su siva, smeđa, bež i blatno-zelena imaju izuzetnu dubinu. Tu je i Andersonov prepoznatljivi skandinavski humor koji boji uvide o beskonačnosti života i smrti.
Objavljeno: 21. 09. 2019 - 10:45 Promjenite veličinu teksta: A A A
Gorko-slatka poema o bivstvovanju
FOTO: pinterest.com/theplaylist.net

Šta možemo reći o beskonačnosti i zašto bismo o njoj uopšte govorili? Kako bi taj govor, razgovor ili solilokvij delovao iz usta nekog običnog čoveka, a kako oblikovan rečima filozofa? Šta je beskonačnost osim koncepta koji još niko nije empirijski potvrdio? 

Na ova pitanja nemam odgovor, ali možda ga ima švedski sineasta Roj Anderson, ovogodišnji dobitnik venecijanskog Srebrnog lava za najbolju režiju za film „About Endlessness“ („O beskonačnosti“).

Zgodna minutaža

Ovaj neobični filmski autor, koji je snimio samo sedam igranih i dva dokumentarna dugometražna filma za više od 50 godina karijere, ovog puta odlučio je da nas počasti ne zloupotrebivši slobodu koju mu je naslov ostavio. Anderson o beskonačnosti nije razglabao do beskonačnosti, već je zapakovao film u zgodnih 76 minuta.

U suštini smo na poznatom terenu: nema neke priče kao takve, već pred sobom imamo seriju vinjetica koje nisu nužno povezane, ali se dodiruju aspekata iste teme. Tu je i Andersonov poslovično suvi, sarkastični skandinavski humor kojim boji uvide o beskonačnosti života i smrti.

Neki likovi pojavljuju se više puta, i to više u svojstvu gega koji se ponavlja nego kao junaci u priči s početkom i krajem. Takav je, recimo, sveštenik koji je izgubio veru u Boga, pa je ne može naći ni kod psihoterapeuta ni drugde, ali svejedno ima košmare u kojima vidi sebe kao Hrista na putu za Golgotu. 

about-endlessness-2Efektna naracija

Tu je i zubar koji jednostavno nema živaca za pacijenta koji ne trpi bol a plaši se igle, pa je u jednoj od završnih scena sam u baru, okružen ljudima u prazničnom, božićnom raspoloženju. Zatim, čovek koji želi da pozdravi druga iz osnovne škole koji ga ne prepoznaje ili verovatnije ignoriše iz neznanih razloga. I duhom odsutni konobar koji u jednoj od finalnih scena sipa vino u čašu i po stolu arogantnog mladog biznismena koji mu se ranije žalio kako su mu doze premale.

Tema koja se ponavlja jeste i Drugi svetski rat. U jednoj od ranih scena vidimo razrušeni Keln sa kosturom od monumentalne gotičke katedrale, da bi se negde na pola filma pojavio i Hitler, sasvim deprimiran u bunkeru dok neprijatelj nadire. Vidimo i kolonu nacističkih vojnika koji marširaju prema sledećem odredištu - logoru u Sibiru. I oni idu u beskonačnost.

Drugi „likovi“ pojavljuju se samo u po jednoj sceni (recimo, svečano obučena devojčica koja ide na rođendansku zabavu po kiši), ali u filmu postoji još jedna konstanta koja je, pak, novina za Andersona. To je upotreba naratora. Ženski glas iz off-a najavljuje skoro svaku scenu replikom: „Videla sam čoveka koji...“ ili

„Videla sam ženu koja...“ Tako je Anderson postigao efekat filmskog ekvivalenta poezije, pa „About Endlessness“ možemo posmatrati kao nekakvu gorko-slatku poemu sačinjenu od kratkih pevanja.

Filozofska dubina

Ta poetika naglašena je režiserovim karakterističnim vizuelnim stilom koji je uspostavio „Egzistencijalnom trilogijom“ koju sačinjavaju „Songs from the Second Floor“ (2000), „You, the Living“ (2007) i „A Pigeon Sat on the Branch Reflecting on Existence“ (2014) za koji je i nagrađen Zlatnim lavom u Veneciji. 

Svaka scena je sjajno postavljena, a zagasite, neupadljive boje kao što su siva, smeđa, bež i blatno-zelena ovde imaju izuzetnu dubinu. Anderson insistira na statičnim kadrovima u srednjim planovima i polutotalima, a posebnu pažnju posvećuje linijama i uglovima pod kojima se one seku u kadru.

Poveznice između Andersonovog novog filma i trilogije toliko su jasne, da „About Endlessness“ možemo tumačiti kao dodatak ili čak i epilog neke vrste. Znači, još malo iste, kaleidoskopske slike beskonačne ljudske egzistencije, sa dodatkom vremena, autorskog iskustva i filozofske dubine. A to uopšte nije loše, naprotiv.

Ocjena: 4
 

Komentari: 0

Novi komentar