Na konferenciji "Razmišljanja o makroekenomskoj politici" su, pored ostalih, učestvovali nobelovci Jozef Štiglic i Džordž Akerlof, glavi ekonomista MMF-a Oliver Blanšar, jedan od osnivača monetarizma Alan Melcer, jedan od najistaknutijih novih kejnzijanaca Dejvid Romer, te ekonomista koji je predvideo globalnu finansijsku krizu Nurijel Rubini, kao i mnogi drugi.Kriza je pokazala da ekonomska teorija i politika značajno zaostaju za tekućim događanjima i predstavljala je pokušaj da se dođe do novog konsenzusa u makroekonomiji poput onog koji je postojao šezdesetih godina prošlog vijeka. Nažalost, do konsenzusa se nije došlo, ali su otvorena brojna pitanja i dileme. Ipak, ni sami organizatori nisu očekivali da se na jednoj konferenciji može postići novi konsenzus u makroekonomiji, ali svakako je korak ka njemu ostvaren
Brojna su pitanja o kojima je postignut konsenzus. Svi učesnici su se složili da je kriza bilo u prošlosti i da će ih biti u budućnosti, te da se u tom kontekstu moraju unaprijediti tehnike prognoziranja kriza. Postignut je i konsenzus da ekonomije nisu stabilne i samouravnotežujuće i da je u kriznim situacijama potrebna državna intervencija. Međutim, cilj državne intervencije ne treba da bude korigovanje svih poremećaja, već samo onih većih.
Izmijenjeni finansijski sistem uzrok krize: Učesnici su se složili i da je izmijenjeni finansijski sistem jedan od uzroka kriza i da bi finansijski sistem trebalo u budućnosti preurediti. Takođe je postignut konsenzus o tome da centralne banke treba vode računa o finansijskoj stabilnosti, a da fiskalna politika treba da obezbijedi nisko učešće javnog duga. Svi su se složili i da u kriznim uslovima tradicionalni okvir monetarne politike, jedan instrument (kratkoročna kamatna stopa) - jedan cilj monetarne politike (cjenovna stabilnost) nije adekvatan. Stoga se u kriznim uslovima sugeriše primjena nekonvencionalnih instrumenata monetarne politike, da bi se istovremeno nastojalo ostvariti više ciljeva. Postignuta je i saglasnost da centralna banka treba da reaguje na pojavu cjenovnih mjehurića, naročito onih koji imaju svoje izvorište u visokim stopama kreditne aktivnosti. Takođe, postignut je konsenzus o nužnosti koordinacije monetarne i fiskalne politike.
Konsenzus nije postignut o pitanjima kako bi trebalo da izgleda budući finansijski sistem. Tako su se, npr., pojedini ekonomisti zalagali za značajno pooštravanje regulative, da finansijski sistem više ne bude uzrok kriza. Čuli su se i predlozi da se postepeno poveća koeficijent adekvatnosti kapitala na 25 odsto. Sa druge strane, kritičari ovakvih ideja su isticali da zbog velikih kriza koje se javljaju jednom u 100 godina nije poželjna radikalna promjena sistema i da bezrizičan finansijski sistem nije moguće stvoriti. Takođe, veliki broj učesnika se založio da se u slučajevima finansijskih konglomerata izvrši njihova podjela na pojedine finansijske djelatnosti.
Šta je finansijska stabilnost: Ostala je i otvorena dilema šta je finansijska stabilnost. Npr. da li se može smatrati da je finansijska stabilnost ugrožena i kada dolazi do prebrzog rasta ekonomije. Većina učesnika je istakla da su postojeći monetarni režimi neadekvatni, naročito se isticalo da je prevaziđen režim targetiranja inflacije, ali odgovora nema kako bi trebalo da izgleda novi režim monetarne politike. Jedan broj ekononomista je predlagao da se u režimu inflatornog targetiranja doda još jedno nominalno sidro u vidu deviznog kursa.
U domenu fiskalne politike svi su se složili da je potrebno očuvati nizak nivo javnog duga, ali nije dat nedvosmislen odgovor na pitanje koji nivo javnog duga se može smatrati niskim, odnosno koja je to granica do koje zemlja može "ići bezbjedno". Većina ekonomista je ukazala i na potrebu prihvatanja fiskalnih pravila, kao neke vrste samouravnotežujućeg sistema.
Da li je potreban slobodan protok kapitala: Vjerovatno najkontravereznije pitanje je bilo ono koje se odnosilo na slobodno kretanje kapitala. Posljednjih nekoliko decenija se smatralo da je slobodno kretanje kapitala faktor koji značajno doprinosi ubrzanom razvoju zemalja. Međutim, jedna grupa ekonomista je isticala da nagli prilivi i odlivi kapitala stvaraju ozbiljne teškoće i založili su se za uvođenje ograničenja slobodnom kretanju kapitala. Druga grupa ekonomista se protivila takvom gledištu i smatrala je da dokazi u prilog hipoteze o ograničavanju slobodnih tokova kapitala nisu dovoljno jaki, niti adekvatno empirijski verifikovani. Ipak, stiče se utisak da se većina ekonomista slaže da tržišta kapitala ne funkcionišu na poželjan način, jer je prisutno previše varijabiliteta u kapitalnim tokovima.
Na kraju stiče se utisak da je jedan od velikih problema ekonomske teorije činjenica da se ekonomska teorija kreira po principu "one size fits all", to jest makroekonomske škole ne uvažavaju dovoljno individualne specifičnosti pojedinih zemalja. Jasno je da za razvijene zemlje optimalan jedan set mjera ekonomske politike, dok male i visoko-otvorene ekonomije zahtijevaju često drugačije mjere ekonomske politike, dok npr. za zemlje koje se ubrzano razvijaju poput BRIKS grupacije je potreban treći set mjera. U ovom pravcu će se morati dosta poraditi u budućnosti. (Autor je Glavni ekonomista CBCG)
