Ako se saberu svi dugovi, za tačno tri i po godine pozajmljeno je 5,7 milijardi eura, što je više nego u vrijeme svih premijera u posljednjih 20 godina zajedno. Vlade premijera Đinđića, Živkovića i Koštunice uspijevale su javni dug i da smanje.
Ukupan dug aktuelne vlasti na početku mandata 2008. iznosio je 8,7 milijardi eura. Danas je nešto više od 14,5 milijardi, a samo u prošloj godini su zadužili građane Srbije za oko dve milijarde.
Računica ekonomiste Miroslava Zdravkovića pokazuje da je Cvetković građane Srbije, (čiji je mandat sve vrijeme pratila kriza), svake sekunde zaduživao 55 eura ili 4,7 miliona eura dnevno. Poređenja radi, od 2000. do juna 2008. javni dug je smanjivan za 2,05 miliona dnevno ili 24 eura u sekundi.
Predsjednici vlada u vrijeme Miloševića - Radovan Božović, Nikola Šainović i Mirko Marjanović - imali su sankcije pa upravo zbog toga nijesu morali da se bore s javnim dugom. Nijesu otplaćivane mnoge spoljne obaveze, a nijesu imali ni mnogo prilika da uzmu kredite iz inostranstva.
Ekonomista Mlađen Kovačević, koji se ovom problematikom bavi duže od 30 godina, kaže da se Srbija devedesetih godina teško zaduživala.
- Kredite od zapadnih zemalja, zbog sankcija, bilo je nemoguće dobiti. Šainović je uspio da se zaduži u Libiji za oko 32 miliona dolara.
Od Kuvajta je dobijeno 277 miliona i od Kine 160 miliona dolara. I to je otprilike sve - kaže Kovačević za Blic. Praktično, država se u inostranstvu za devet godina, zaključno sa 2000, zadužila oko 460 miliona dolara.
Za vrijeme sankcija javni dug bio je zamrznut. U 1992. godinu se ušlo sa dugom od oko 10 milijardi eura. Sa četiri milijarde više je nastavljeno u 2000. godini jer je dug uvećala stara devizna štednja, koju je vlast poslije 5. oktobra preuzela na sebe da isplati. Pariski klub je Srbiji oprostio 66 odsto duga, a Londonski 61,9 procenata.
Ako se detaljno pogleda kako su u Nemanjinoj trošili kredite, jasno se vidi da je rast duga prvenstveno posljedica potrošnje i budžetskog minusa. Na plate u javnom sektoru otišlo je oko 600 milijardi dinara, na penzije 900, na subvencije 180, a na kamate devet milijardi dinara. Dobar dio zajmova pojela su javna preduzeća, poput Željeznica, „Puteva Srbije“ i „Jata“. Na vidljive projekte, prema gruboj računici, nije otišla ni trećina zajma. Za gradnju koridora 10 Srbija je uzela kredit od 50 milijardi dinara. Za rekonstrukciju Gazele i most na Beškoj uzet je kredit od tridesetak miliona eura. Na isti način je finansiran i Most na Adi od 120 miliona eura.
Dug koji je preuzela prva Miloševićeva vlada potiče iz perioda socijalističke Jugoslavije i nastao je od 1979. do 1990. godine. Republike su tada imale mogućnost da se samostalno zadužuju, a zajmove su odobravale uglavnom međunarodne finansijske institucije. Od Pariskog kluba je dobijeno 3,8 milijardi dolara, od Londonskog 2,2 milijarde...
U Narodnoj banci Srbije kažu da ove godine moraju otplatiti 3,8 milijardi eura duga. U 2013. opterećenje budžeta će biti slično - 3,7 milijardi, a kritična je i 2014, kada na otplatu dospijeva 3,4 milijarde. U 2015. godini opterećenje će biti manje za 40 odsto, a godinu dana poslije za dodatnih 28 procenata. U kabinetu premijera Cvetkovića kažu da je javni dug strogo kontrolisan.
- Postoje upozorenja da se može premašiti 45 odsto BDP-a. Na raspolaganju imamo keš sredstva koja smo pozajmili i koja će finansirati dug. Nivo od 45 odsto mogao bi da bude premašen tek sredinom ove godine - kažu u Nemanjinoj.
Javni dug govori o dugoročnoj održivosti i stabilnosti ekonomije, a investitorima je važno da zemlja u koju ulažu bude ekonomski održiva na srednji i dugi rok. Investitori na prvo mjesto stavljaju perspektivu privredne grane u koju ulažu. Na drugom mjestu je ekonomski i politički rizik zemlje, a upravo tu su javni dug, inflacija i spoljnotrgovinski deficit ili sve ono čime Srbija ne može da se pohvali.
