Tišina u Beogradu je varka. I Crna Gora zbog toga ne spava, već čeka na buru. Do raspleta će doći. Beogradske demonstracije u tišini su glasnije od svih uzbuna koje smo slušali 2024. godine. Sa stanovišta političke istorije ćutljive uzbune bi bile čudo na Balkanu. Nikada niko kod nas nije stigao do cilja zatvorenog grla i golorukom kolonom. Otuda se mnogi glasno pitaju da li režim u Beogradu pada, a sa njim i iredenta u Podgorici? Padaju, ali kada i na koji način, to se ne da predvideti. Jedino u tišini?
MALO KORISNE ISTORIJE
Beograd nije usamljeni primer mobilizacije u tišini. U prošlom veku su tišinom i mirnim maršem krenuli 1917. godine njujorški crnci kada su u koloni od deset hiljada demonstranata na Petoj aveniji ustali protiv nasilja nad ,,obojenim“ stanovnicima SAD. Tada je njihova organizacija Nacionalno udruženje za napredak obojenog naroda, uz podršku nekih crkava, ustala protiv terora nad crncima. Ustala je zbog linčovanog crnog omladinca od 17 godina u Teksasu kog su 1916. godine zbog nepočinjenog silovanja bele devojke užasno umorili beli rasisti. To su učinili i 1917. godine sa sredovečnim crncem u Tenesiju sa optužbom da je silovao i obezglavio belu devojčicu od 15 godina. Priredili su osvetnički karneval od najmanje pet hiljada ljudi sa muzikom i sendvičima, zapalili i obezglavili nesretnika. A sliku njegove glave su stavili na turističku razglednicu grada Memfisa.
OLIMPIJADA 1968.
Nikada više crnci nisu tiho marširali. Bilo je potrebno još mnogo godina da hrišćanin Martin Luter King, nadahnut sanatani hinduistom Gandijem, povede mitinškim jezikom pacifističke pobune američke Afrikance šezdesetih godina prošlog veka ka rasnoj ravnopravnosti. I ka ekumenizmu religija - ovo odbija SPC zbog ruskog sna o trećem Rimu Moskve i svog sna o srpskom svetu u jednoj državi od Korčule do Kikinde. Sa Luterovom miroljubivošću se nije slagao musliman Malkolm Iks koji je osnovao Pan-afričku organizaciju za afroameričko jedinstvo. Njegov guru je bio crni Robert Vilijams koji je 1962. godine objavio knjigu ,,Negroes with Guns“. I Luter King i Malkolm Iks su ubijeni, prvi 1968, a drugi 1965. godine, ali nisu zaboravljeni.
Na meksičkoj olimpijadi 1968. godine, dvojica američkih crnih sprintera na 200 m su im na pobedničkom postolju odali zasebnu počast. Na dizanje dve američke zastave spustili su glave, a podigli pesnice u tišini gledališta. Tada je - i po ko zna koji put u istoriji, zapečaćeno ,,pravo“ boraca za pravdu da do cilja mogu stići i jezikom i mišićima, i muzikom reči i orguljama pušaka.
I tamo se ipak dogodila stara rasna razlika. Čehoslovačka gimnastičarka Vera Časlavska je u Meksiku osvojila četiri zlatne medalje, a popularnost je iskoristila da osudi intervenciju SSSR-a protiv Čehoslovačke i oda počast samo-spaljenoj žrtvi studenta Jana Palaha na Vaclavskim namjestima u Pragu. Američkim trkačima je doživotno zabranjeno da ikada nastupe na olimpijskim igrama, a ona nije ni opomenuta. Nije tada u Međunarodnom olimpijskom komitetu podjednaku važnost zadobio crni i beli glas.
UZDRMANA ČAST JUGOSLAVIJE
I niko, tako ni u Jugoslaviji, nije predložio da naša reprezentacija ne ode u Meksiko, u kome je, do deset dana pre paljenja olimpijske baklje, na ulicama meksičkih gradova vojska režima ubijala na stotine studenata zbog zahteva za pravdom i odlaganjem Olimpijade. Na hiljade ih je ranjeno i pohapšeno bez traga po navodnim naredbama Luisa Ečevarije, tadašnjeg svemoćnog ministra policije. Brigada koja je ubijala studente je nosila užasno ime - ,,Brigada Olimpica“. Ćutao je i beli i crni svet. Ni mi nismo hteli da znamo za takvu ,,olimpijadu“.
A ima tu tužne zakasnele utehe: na trgu Tri kulture, na kojem je došlo do najvećeg masakra miroljubivih studenata u Siudad Meksiku, sada stoji veliki spomenik sa imenom njihovog pokreta po actečkom gradu iskopanom pod njim - Tlatelolko. A kada je Ečevarija postao predsednik Meksika od 1970. do 1975. godine, podigao je spomenik Titu, zbog Titove borbe za slobodu porobljenih naroda. Tito jeste to bio. Ipak, spomenik je militaristički, nema humanističku vedrinu. Tito u svom biću nije bio vojnik iako je voleo svojih 70 uniformi sašivenih za njega. A Ečevarija je u Meksiku pod starost hapšen 2000-ih i gonjen zbog genocida. Nije osuđen.
MITING U OČIMA DRŽAVE I CRKVE
Divan je bio miting studenata i naroda u Beogradu 22. decembra 2024. godine. Sasvim se slučajno pogodio sa datumom proslave osnivanja Titove JNA. Miting će svojom veličinom i ubedljivim nastupom studenata biti zapamćen kao istorijski. Možda će sledeći biti još veći.
Zbunio se i Vučić i patrijarh Perić. Umesto da i oni ćute, oni su progovorili. A niko od njih to nije zahtevao. I upali su u zamku. Uopšte nisu primetili da su ih studenti preskočili. Studenti nisu izašli na ulice da bi dokazivali da su nacionalno Srbi i hrišćani i time su izbegli pad na obe populističke mantre nacionalističke države i crkve. Odbili su ,,boj“ sa državom i crkvom na njihovom polju gde ove ustanove sude, a ne narod. Studenti jedino zahtevaju pravnu državu i suđenje za katastrofalni kriminal Vlade. Nema građanina koji je protiv toga.
Vučić se isprva podsmevao studentima kako će on sa svojim janičarima iz vojske da ih u nekoliko sekundi razjuri, dok studente patrijarh u svojoj poslanici od 22. decembra 2024. godine, čak nije ni pomenuo. On se pravio da ni ne zna ko je preplavio Slaviju i ulice, on ne zna ni da su tamo studenti sa Bogoslovije. On poziva bezimene ljude na navodni Hristov mir, on vidi nesabornu masu, vidi plazmu bez dovoljno ,,pravoslavne“ svesti. On ne vidi univerzitete, škole, nastavnike, roditelje, seljake, zaposlene gradske klase, penzionere i beskućnike. On ne vidi socijalnu strukturu stanovništva, on uopšte ne vidi ko je na ulici sa stisnutim pesnicama. On, kao i Plotinov antički Porfirije, sozercanjem vidi samo nevidljivi duh.
A pozivanje na hrišćanski mir providan je manevar da spreči pobunjeni svet da istera kriminalce na čistac. A puna ih je i Crkva. Nije nam čudno da je ruski teolog Berđajev u Lenjinovoj komunističkoj Trećoj internacionali, Kominterni, video realizaciju socijalnih zahteva koje je propustila da zahvati ruska crkva - kao sada srpska. Posle je o Trećoj internacionali, zbog boljševičkog terora, Berđajev promenio mišljenje, ali ne i da Crkva sme da bude po strani rešavanja društvenih ciljeva. I da ne sme da se ponaša kao šizmatik prema drugim crkvama - i tu je Berđajev bio blizak Solovjevu. Njih dvojicu, hrišćanskih ,,egzistencijalista“ i protivnika Trećeg Rima, beogradska patrijaršija ne može lako da razume. Ona je i dalje na neistinitom Svetom Savi i površnim svetačkim interpretatorima hrišćanstva poput Velimirovića i Popovića. A Sava je bio bolji patrističar od ovih ,,neopatrističara“ i realni političar svog doba. Bio je ubitačni makijavelista pre Makijavelija.
RAZLIKA IZMEĐU RUSA I SRBA
Možda bi vernici pre pozdravili Patrijaršiju kada bi se u njoj podsetili zašto je Tolstojeva porodica odbila da mu na sahranu dođu kaluđeri ruske crkve (ionako su ga iz nje izbacili) i zašto je teolog Berđajev zamislio ljudski svet na Osmi dan bez boga. Obojica su videla socijalne problema stvarnog sveta, mada su ih naivno savladavali.
To je tipično za kritičke teologe. Jer, čim se oni upuste u stvarnu politiku, oni od teologa postaju slabi svetovni ideolozi mada više ne ulaze u crkvu. U srpskoj patrijaršiji su pisci patrijarhovog govora ispod Rusa. I naši černorisci su danas jedino slični ruskim u tome što su toliko ogrezli u novcu da do uzdaha i nada naroda nisu stigli. Oni ne vide našeg čoveka, oni vide izmišljeni model asocijalnog hrišćanina kog bezuspešno vajaju stotinama godina. Duha ne možeš da izvajaš. Tako imaju stalni, vekovni bezvremenski posao. U stvari, oni time štite svoju mantiju. To je suština patrijarhove poslanice.
A verujte nam na reč da bismo sa znatiželjom saslušali patrijarhovo predavanje o pojmu ,,pravoslavne odgovornosti“ koju je on u poslanici 22. decembra 2024. godine izneo. Ta hrišćanska, navodna pravoslavna, odgovornost je drugačija od pravne? Ko kod nje tuži, ko sudi i čiji je zakon u Patrijaršiji? Tu nema naroda, studenata i države? Vi, kaluđeri, vi ste u manastirima eks-teritorija pravog prava - neprava?
SUŠTINA STUDENTSKOG MANEVRA
Studenti su odabrali najbolju taktiku. Zaobišli su sva pitanja oko kojih su građani kod nas različitih mišljenja i usredsredili se na ono gde je velika opšta saglasnost: korupcija u državi i državni kriminal sa ljudskim žrtvama. Odbili su da razgovaraju ne samo sa nenadležnim Vučićem, već i sa nadležnim ministrima. Manevar je odličan. Studenti zahtevaju da tužilaštvo i sud povrate svoju profesionalnu nepristrasnost koju im je korupcijom i kadrovskim pritiscima oštetila izvršna vlast. Studenti se jedino obraćaju pravnim profesionalcima u sudstvu.
Šta bi dobili sa nadmudrivanjem sa ,,socijalističkim“ ministrima policije i prosvete u Beogradu? Ništa. Bio bi to gubitak vremena. Ta ,,socijalistička partija“, od Miloševića do Dačića, nije ni u čemu socijalistička. To je stranka koja je završila u slepom kolonijalnom nacionalizmu i degenerisanoj politici odbrane privilegija svojih desetak arhibirokrata u vrhu stranke. To se isto dogodilo i u Crnoj Gori kada se desno krilo crnogorskih komunista pretvorilo u odbrambeni ,,socijalistički narodni“ bataljon svojih stanova i plata u Beogradu. A velikosrpskim nacionalizmom u Crnoj Gori je to krilo zavađalo srpske crnogorske patriote sa drugim Crnogorcima. To radi i danas.
Studenti u Beogradu odbijaju da razgovaraju sa partijama u vlasti koje su napale narod. To znači da odbijaju da razgovaraju i sa njihovim postojećim parlamentom. Da li je to nesmotrena ignorancija - ili, ipak, spretno ubrzavanje neminovnog konfliktnog razrešenja odnosa između veštačkog službenog parlamenta i legitimnog parlamenta na Trgu Slavija?
STUDENTI I BEOGRADSKA OPOZICIJA
Da li je tu nešto čudno kod studenata? Sigurno smo opazili da oni nisu nijednom rečju pomenuli Crnu Goru, Kosmet, Moskvu, Brisel, Srpsku pravoslavnu crkvu, Vučića, porez na imovinu i nasledstvo, pravo građanina na oružje, Ameriku i Trampa, ustaše u Hrvatskoj, teret u rancu od deset kila za osnovce, otrovno kopanje litijuma, umozrele sveštenike, varanje seljaka i otimanje traktora, policijsko ubijanje uhapšenika i gnječenje testisa, monopolsku cenu putera, kinesko-korejsko zlostavljanje naše radničke klase i bilo šta drugo. Naizgled, od njih je jedino patrijarh gori po nebrižnosti. On i jeste nebrižan.
Ali studenti nisu nebrižni. Oni su, možda i slučajnošću, odlično odabrali da čuvaju jedinstvo naroda samo na pravnoj državi, ne komentarišući zahteve parlamentarnih partija za prelaznom vladom i novim državnim izborima. U to se ne mešaju. To je tajna njihove ,,sabornosti“. Studenti ne ulaze u teme koje ih dele. Zato pomenutih tema ni nema, ali će one doći na red. Pronašli su formulu trenutnog jedinstva za kojom beogradska opozicija godinama traga. Pitamo se - ko ih savetuje? Možda niko, samoinspirativni su.
Verovatno se neće uspostaviti formalni spoj između studenata i beogradske parlamentarne opozicije. Njihovi nastupi su spontano podeljeni i bilo bi pogrešno predlagati im formalni front. Razbili bi se. Studenti čuvaju osnovnu protestnu energiju naroda na politici nezavisnosti sudskog sistema dok opozicija pipa kojim dodatnim zahtevom može da potisne vladu Srbije u ćošak. Ona ima teži zadatak od studenata, jer ne sme da se zbog različitih partijskih programskih prioriteta i kadrovskih želja sukobi unutar sebe. A od nje se baš očekuje da predloži druga rešenja u koja studenti ne mogu da uđu, sem po cenu svog razlaza. Drugim rečima, studenti dovode jedinstveni narod pred parlament, ali opozicija u parlamentu mora da promeni nejedinstveni parlament. Ako je ona rešila da uči političku taktiku od studenata, onda neće odabrati ne samo mnogo tema, već će izbeći i teško sprovodive zahteve.
IMITACIJA DOS-a
Opozicija je već istrčala sa zahtevom za prelaznom vladom. Ona imitira Demokratsku opoziciju Srbije iz 2000. godine kada je ova sa Miloševićem posle saveznih izbora formirala prelaznu vladu na republičkom nivou Srbije koja je trajala sve dok se u zemlji nije osigurala slobodna štampa i neutralni izborni sistem glasanja za predstojeće republičke izbore. Kada je to DOS uspeo tokom dva i po meseca vlasti prelazne republičke vlade u Beogradu, izašao je u decembru 2000. godine na republičke izbore i pobedio.
Toga u Srbiji za sada nema. Još uvek nema delotvornog pritiska na štampu koju je DOS 2000. godine postigao. Studenti za sada ne napadaju režimsku štampu i zaslepljivanje naroda. A ako i na to krenu, biće dobro. Vučić i patrijarh se toga plaše kao đavo od krsta.
Opozicione partije to očigledno svih ovih godina ne mogu da postignu - jer da mogu, to bi se već dogodilo. Otuda sadašnje partije trče u prelaznu vladu pre nego što igde u Srbiji imaju bilo kakvu vlast. A nju je DOS držao i na lokalnom i na saveznom nivou, a preko njih i na republičkom nivou u inter regnumu od 5. oktobra 2000. godine do decembarskih republičkih izbora te godine.
Sadašnja beogradska parlamentarna opozicija je i dalje manje taktički zrela od studenata na Slaviji. Ona trči ispred rude. Hoće vlast pre nego što je dobila vetar u leđa. I nema čistiji nacionalni i ,,crkveni“ program od Vučićevih ,,naprednjaka“. Gotovo svaka opoziciona partija slavi svog partijskog sveca zaštitnika, a hoće da pobedi Crkvu zaštićenu panteonom svih svetaca. Teško. U stvari, ako je nužno da se molimo bogu, onda se molimo samo za to da studenti izdrže na ulici dovoljno dugo - dok se političari ne osveste.
Opozicione partije to očigledno svih ovih godina ne mogu da postignu - jer da mogu, to bi se već dogodilo. Otuda sadašnje partije trče u prelaznu vladu prije nego što igdje u Srbiji imaju bilo kakvu vlast. A nju je DOS držao i na lokalnom i saveznom nivou, a preko njih i na republičkom nivou u inter regnumu od 5. oktobra 2000. godine do decembarskih republičkih izbora te godine
Da li je tu nešto čudno kod studenata? Sigurno smo opazili da oni nijesu nijednom riječju pomenuli Crnu Goru, Kosmet, Moskvu, Brisel, Srpsku pravoslavnu crkvu, Vučića, porez na imovinu i nasljedstvo, pravo građanina na oružje, Ameriku i Trampa, ustaše u Hrvatskoj, teret u rancu od deset kila za osnovce, otrovno kopanje litijuma, umozrele sveštenike, varanje seljaka i otimanje traktora, policijsko ubijanje uhapšenika i gnječenje testisa, monopolsku cijenu putera, kinesko-korejsko zlostavljanje naše radničke klase i bilo što drugo. Naizgled, od njih je jedino patrijarh gori po nebrižnosti. On i jeste nebrižan
