Novofukara je gora, ima manje skrupula i bezobzirnija je nego ona fukara o kojoj je govorio i pisao Ivo Andrić, koja je, ipak, izražavala izvjesno strahopoštovanje prema elitizmu, objašnjava Svetislav Basara parabolu jedinog nobelovca sa nekadašnjih jugoslovenskih prostora, u postranzicionom vremenu i dodaje da među novofukarama nema razlike.
- To je bratstvo i jedinstvo ostalo među novofukarama iz ex-Jugoslavije. Oni su solidarni i veoma povezani. Evo, vidite, kriminalci iz Srbije se kriju u Crnoj Gori, kriminalci iz Hrvatske u Srbiji... To funkcioniše besprekorno – podsjeća autor knjige Mein Kampf za koju je upravo dobio nagradu beogradske Narodne biblioteke kao jedan od najčitanijih naslova u 2011. godini.
Svetislav Basara, savremeni srpski pisac i autor više od 20 naslova - romana, zbirki pripovjedaka i eseja - za sebe danas kaže da je realista, za razliku od početka karijere. „Moj ondašnji apsurd, postao je danas realnost – kaže Basara i dodaje da na našim prostorima „rejting mnogih umjetnika raste proporcionalno njegovoj blizini političkim i ekonomskim vladarima“.
Nije samo to ono zajedničko ovom dijelu Balkana, već i patronistički stav Srbije koji je „nervirao ostale narode još dok je trajala stara, socijalistička Jugoslavija“.
- Put za jednu sopstvenu moru je to što se Srbija neprestano ponaša kao stariji partner, što se tako pokroviteljski odnosi prema Crnoj Gori, ističe Basara. Po njemu, hegemonizam više nije problem, jer je uklonjen iz javnog života. Ali se rado s time koketira „jer je to tako u Srbiji postavljeno – da, eto, predsednik Srbije mora da brine sve Srbe u regionu i svijetu“. Apsurdno je, dodaje ugledni pisac i publicista, što Srbija „ne može da vodi računa o samoj sebi, a ona bi da vodi računa, okupi i pomaže Srbima koji bolje žive od onih u Srbiji“. U tome vidi devetnaestovjekovnu doktrinu koja se vuče generacijama i za koju se ne zna dokle će trajati.
- Obični ljudi su sluđeni, grade sliku svijeta na osnovu televizijskih emisija i novinčina, koje su užasne. Sve zavisi od političke elite i gde će ih ona uputiti, a do sada ih je usmjeravala ka konfuziji - kaže Basara o Srbiji danas. No, on ipak, u duhu postmodernizma, na kraju potcrtava da je „sve već napisano“.
- Upravo čitam neku biografiju čiji autor o XVII vijeku piše rečnikom kojim bi se opisale prilike u našem svetu. Čovek od svog nastanka, pa do nestanka, kreće se u istom krugu u kome dominira – zaključuje ovaj vanserijski pisac.
ANALITIKA: S obzirom da je Srbija dobila status kandidata za ulazak u Evropsku uniju, da li Vi to tumačite kao neki trajni otklon Srbije od Miloševićevog vremena i svega što se događalo '90-ih godina?
BASARA: U simboličkom smislu - svakako je to značajno. Jer, protivnici - takozvani „euroskeptici“ - rade za simbolički povod, tako da je kandidatura Srbije veliki udarac za njih i značajno će ih oslabiti. U tom smislu, kandidatura je vrlo dobra stvar. Ali, od dobijanja statusa kandidata do centra Evropske unije je dug put i mislim da će potrajati u našem slučaju.
ANALITIKA: Da li to, na neki način, znači i pomirenja Srbije sa međunarodnom zajednicom sa kojom je tako dugo dugo imala loše odnose?
BASARA: Ne znam da li će to baš tako brzo ići. Gore, u državnim institucijama, sede poveliki namćori koji, zapravo, svoju popularnost grade na teranju inata sa međunarodnom zajednicom. Sad će, svakako, morati – osim ako euroskeptici ne dođu na vlast - malo manje da se svađaju sa međunarodnom zajednicom. Videćemo to tek u narednim mjesecima.
ANALITIKA: Da li to znači da su ljudi u Srbiji, ali i u regionu počeli da raščišćavaju sa svojom prošlošću?
BASARA: Kada govorimo o običnim ljudima – taj svijet je sluđen. U Srbiji to sigurno znam; drugima ne mogu da se bavim, jer nigdje ne boravim dovoljno dugo da to vidim. Obični ljudi, većina njih, gradi sliku sveta na osnovu televizijskih emisija i novinčina, tih tabloida, a koje su u Srbiji užasne. Sve to oscilira od oduševljenja kada pobedi Novak Đoković, do očajanja kada neka komičarka u nekoj američkoj zabiti kaže nešto loše o Srbima. Tako da su ljudi, ta masa poprilično fluidna i ne može se o njoj reći ništa konkretno. A sve zavisi od političke elite i da li će ih ona uputiti. Do sada ih je usmeravala ka toj konfuziji, jer je u konfuziji najlakše vladati.
ANALITIKA: Da li u tom njihovom usmjeravanju postoji sasvim dovoljno prostora za hegemonizam, koji se i dalje može nazire u svim tim pokušajima „sluđivanja naroda“?BASARA: Ta priča je o Velikoj Srbiji je uklonjena iz javnog života. Osim nekolicine ekstremista, niko više u javnosti kao opciju to ne pominje. Ali, rado koketiraju sa tim, jer je to tako u Srbiji postavljeno – da, eto, predsednik Srbije mora da brine sve Srbe u regionu i svetu. Često više brine za Srbe u regionu i svetu nego za Srbe u Srbiji!
To deluje prilično apsurdno, pošto jedana takva država ne može da vodi računa o samoj sebi, a ona bi onda da vodi računa, da okupi i pomaže Srbima koji, kako stvari stoje, bolje žive u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, nego što žive oni u Srbiji. Mislim da su oni sada na zadnjem mjestu po tim ekonomskim pokazateljima. Ali, to su ti ostaci, ta devetnaestovjekovna doktrina koja se vuče generacijama, i ne zna se dokle će trajati.
ANALITIKA: Kada ste već pomenuli Crnu Goru, da li upravo takav odnos prema Srbima u regionu opterećuje odnose između Srbije i Crne Gore?
BASARA: Put za jednu sopstvenu moru je to što se Srbija neprestano ponaša kao stariji partner, što se tako pokroviteljski odnosi prema Crnoj Gori. Mislim da je u većini političke elite zamrla ideja da će doći do ujedinjenja. Ali, nekako se patronistički još uvijek odnosi na Crnu Goru. Taj stav je nervirao ostale narode još dok je trajala stara, socijalistička Jugoslavija. Uvijek je nekako bilo to „mi smo najbrojniji, najpametniji, najbolji“; da zato Srbija ne prihvata ostale kao ravnopravne partnere. Hrvatsku, mislim, da je sada prihvatila konačno. Preostaje još da prihvati Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, i onda će to biti dobro. S tim što je najveća ludost praviti zavadu sa Crnom Gorom, pošto zaista nema nikakvih suštinskih nerešenih sporova. Čak i Crnogorci koji se deklarišu kao Crnogorci, toliko su slični, tako da ne vidim zašto bi sada tu trebalo da se prave nekavi novi problemi.
ANALITIKA: U jednom tekstu ste kazali da se uvijek treba vraćati Andriću. Pomenuli ste parabolu fukare koju je Andrić dao „koja u smutnim vremenima isplivava na površinu društva i - domogavši se vlasti, para i moći - upropašćava sve oko sebe“. U čemu je razlika između te Andrićeve fukare i ovih novih, koji su isplivali u današnjem balkanskom tranzicionom periodu?
BASARA: Razlika je u tome što je ova nova fukara gora od Andrićeve. To je razlika! Ima manje skrupula i bezobzirnija je nego ta Andrićeva fukara, koja je, ipak, izražavala izvesno strahopoštovanje prema elitizmu. Znači, „novofukara“, nazovimo je tako, nema nikakvih obzira.
ANALITIKA: Znači, ona nema skrupula gdje god se nalazila, u bilo kom kraju ovog regiona?
BASARA: Ne, potpuno su isti. To je bratstvo i jedinstvo ostalo među novofukarama iz ex-Jugoslavije. Oni su solidarni i veoma povezani. Evo, vidite, kriminalci iz Srbije se kriju u Crnoj Gori, kriminalci iz Hrvatske u Srbiji... To funkcioniše besprekorno.
ANALITIKA: Da li su i umjetnici, kao ljudi sa margine društva – barem su to postali u posljednjih 20 godina, dobro povezani poput njih?
BASARA: Ne možemo se povezivati tako, jer nemamo te poslove kao što ih ima fukara; ne švercujemo naftu, cigare... Ne znam već čime se sve bavi ta ekipa. Ali, mislim da suštinski nikada nije došlo do prekida, čak ni u najgorim ratnim vremenima. Barem što se tiče moje branše – to je sigurno. Ali isto tako glumci i drugi umetnici nisu ni u jednom momentu prekidali kontakte. Naravno, bila je uvijek određena količina najčešće loših prikaza i loših umjetnika, koji su podržavali ondašnje režime. Ali, nije nikada dolazilo do raskida u komunikaciji.
ANALITIKA: Da li ta „određena količina“ čini predstavnike umjetničkog svijeta, mada se time ne mogu smatrati, koji su odlučili da se ne sklone, već priklone određenim centrima moći?
BASARA: Mi smo male zemlje, male kulture i rejting mnogih umetnika raste proporcionalno njegovoj blizini sa tim političkim i ekonomskim vladarima. I toga će biti dok je sveta i veka, barem na ovom prostoru. To tako nije slučaj svuda na svetu, zato što je, jednostavno, sve drugačije postavljeno. Tamo se ne smatra prihvatljivim da političari prime podršku od umetnika. I neprihvatljivo je za umetnike da postoje u dva sveta koja egzistiraju na paralelnim kolosjecima.ANALITIKA: Senzacionalizam je zavladao bukvalno svim medijima. Da li je zavladao i knjigom, odnosno pisanom riječi?
BASARA: Knjiga može biti samo loša i ne može imati ništa senzacionalno, jer - već je sve napisano. Ima nekih mišljenje da je velika kriza i da se zato čita uglavnom neka trivijalna literatura. Ali, koliko se ja sećam - a već se podugo sećam – to je tako oduvek bilo. Samo što su se neki romani ranije prodavali na trafikama. To su ljubavni romani, Roto romani, „Lun – kralj ponoći“, „Ranjeno srce“... Samo su oni sada sa trafika došli u lepe korice. To je sve u čemu se razlikuju.
ANALITIKA: Na početku karijere ste se poigravali sa apsurdom. Da li se apsurd real politike danas poigrava sa Vama, a i sa nama?
BASARA: Sada sam realista. Taj moj ondašnji apsurd, postao je realnost.
ANALITIKA: Da li je, onda, sama naša realnost apsurdna, gledajući po parametrima prošlih vremena, ili su vremena postala takva da je sve apsurdno?
BASARA: Upravo čitam neku biografiju o Edinburgu, i njen autor o XVII veku piše rječnikom kojim bi se opisale prilike u našem svetu. Dakle, to su neke stvari koje se nikada ne menjaju. Kriterijumi, doduše, padaju sve niže i niže. Ali čovek od svog nastanka, pa do njegovog nestanka, kreće se u istom krugu u kome dominira.
Kristina JERKOV
