Studentske demonstracije traju već mesecima i bude uspavano srpsko društvo iz letargije, apatije i nemoći. Studentima se pridružuju brojne društvene grupe, profesije, institucije… teško je čak i prebrojati ko je sve stao uz buntovne omladince i podržao njihove zahteve. Prosvetni radnici, poljoprivrednici, advokati, lekari, umetnici, sudije, univerzitetski profesori, široki krugovi građanstva, svi su se solidarisali sa studentima, oduševljeni njihovom pobunom protiv autoritarnog režima.
Protestni skupovi održani su u najmanje 150 mesta u Srbiji, čak i tamo gde demonstracije nije nikada bilo ili se nisu dogodile još od borbe protiv režima Slobodana Miloševića davnih devedesetih.
Koliko su građani oduševljeni akademcima, videlo se tokom studentskog marša od Beograda do Novog Sada. Na svakom koraku hodače su dočekivali masovno okupljeni meštani, nudeći im hranu, piće, čajeve, vitamine, lekove, sve što im treba – i to u ogromnim količinama.
Naše gore korov
Ljudi pored kojih su studenti prolazili klanjali su se koloni, bilo je potresnih momenata, proliveno je mnogo suza. U građanima se tokom godina režimskog nasilja i ponižavanja nakupilo toliko jeda, tuge, nezadovoljstva… i sve se to sada prolilo u jednom džinovskom uzdahu olakšanja. Scene sa dočeka studenata zaista nisu dugo viđene na ovim prostorima, ponajviše podsećaju na oduševljeni doček partizana, oslobodilaca krajem Drugog svetskog rata. Nije ni čudo, ipak smo predugo pod okupacijom, samo što ovog puta okupator nije došao spolja, već je domaćeg porekla, naše gore korov.
U promenjenoj društvenoj i političkoj atmosferi, kada se stotine hiljada žitelja Srbije oslobađaju straha i bude iz naprednjačke noćne more, sasvim je logično što razne grupe pokušavaju da se nakače na tekuću pobunu i iskoriste je u vlastite svrhe. Promene su na vidiku, u vazduhu se oseća miris proleća, pad režima je na vidiku, treba misliti i na dan posle, u kom smeru odvesti Srbiju, kakvo društvo izgraditi kad kriminalna klika jednom zglajzne. Sve je to očekivano i prirodno, samo je pomalo bizarno kad podrška studentima dolazi iz ideoloških krugova čiji je svetonazor i doveo do društvenog rasapa protiv kojeg se studenti bune.
Prvih nedelja nakon pada nadstrešnice cela zemlja je bila u šoku, svi su reagovali instinktivno, saosećajući sa stradalima i njihovim porodicama, tražeći hapšenje odgovornih i ostavke nadležnih. Jedino su vajni srpski profesionalni rodoljubi tihovali, kao da se ništa vanredno ne događa. Nisu osetili potrebu da se oglase, da zavape za pravdom, da prozbore koju reč utehe i ohrabrenja. Nije to ni nelogično, oni narod vole više apstraktno, kao celinu i zamisao, a ne drže mnogo do konkretnih pojedinaca i njihovih banalnih života. Ako građani nisu poginuli u borbi za srpstvo i otadžbinu, ako nisu pali od tuđinske ruke, za patriote su takve žrtve prosto neupotrebljive, ne uklapaju im se u ideološki koncept.
Načela suverenističke politike
Međutim, kad su demonstracije postale masovne, kad je došlo do promene društvenog ambijenta, izmileli su iz svojih budžaka i dežurni branitelji nacije, svete srpske zemlje i još svetije majčice Rusije. Na protestima se redovno pojavljuju grupice sa vidno istaknutom zastavom na kojoj je preko mape Kosova napisano “Nema predaje”. Taj vizuelni motiv je omiljen među nedavačima Kosova, majicu sa istom slikom onomad je nosio i sin predsednika Aleksandra Vučića, pa je imao stanovitih problema sa kosovskim vlastima. Profesionalni navijači, čuvari Mladićevog murala i ostali narkodileri, takođe, vole da se zakite ovom insignijom.
Na protestima je grupa nedavača Kosova suštinski marginalizovana, njihov uticaj je nevelik, za razliku od uglednih intelektualaca, pisaca, univerzitetskih profesora, akademika, javnih ličnosti koje ispovedaju sličan svetonazor. Jedna takva grupa požurila je da tobože podrži studente, koristeći vajnu podršku kao zavesu za svoje prave namere i proturanje ideja koje su dijametralno suprotne studentskim zahtevima.
Lažna podrška objavljena je pod gromopucatelnim naslovom “Načela suverenističke politike”, što su beslovesni mediji preneli kao vest da je “grupa profesora i javnih ličnosti podržala studente i objavila da zastupa novu suverenističku politiku”. Sve je pogrešno u medijskoj percepciji ove objave. Na samom početku teksta suverenisti su konstatovali da je tragedija u Novom Sadu pokazala da se “bazična fizička sigurnost pojedinca i borba protiv korupcije i partokratije ne može obezbediti u uslovima kolektivne neslobode polukolonijalnog statusa Srbije”.
Nepravda besudne zemlje
A čija je Srbija polukolonija? Evropske unije, razume se. Kakve veze ima EU sa nadstrešnicom? Da li je evropska ili kineska firma radila na rekonstrukciji? Kineska, naravno. Zašto onda suverenisti ne optužuju Kinu? Ne uklapa im se u koncept. U Evropskoj uniji je korupcija neuporedivo manje zastupljena nego u nedemokratskim državama, ali suverenisti iz nekog razloga smatraju da savezništvo Srbije sa ovom zajednicom ometa autohtonu domaću borbu protiv korupcije, po kojoj smo poznati najmanje dva veka.
Suverenisti se zalažu za “načelo primata nacionalnog prava nad međunarodnim”, što je, kako kažu, “u potpunosti u skladu sa zahtevima multipolarnog sveta u nastajanju”. Kakav je to multipolarni svet u nastajanju? Onaj u kojem agresorska Rusija drži pod kontrolom bar polovinu čovečanstva, negirajući međunarodni poredak i bilo kakve nadnacionalne institucije.
U takvom poretku ratnim zločincima iz Srbije nikad ne bi bilo suđeno ni pred kakvim sudovima, ne bi bili isporučeni Hagu, već bi slovili za nacionalne heroje, a da prethodno nisu prinuđeni da odgule robiju za jeziva zlodela. U takvom svetu građani Srbije ne bi mogli da podnose tužbe Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, tražeći pravdu koju ne mogu da dobiju u sopstvenoj zemlji, već bi morali da trpe teror domaćih patriota. Ne priznaju suverenisti međunarodne sudove, oni priznaju samo nepravdu svoje besudne zemlje u kojoj je pravosuđe po tradiciji odano partiji, a ne zakonu.
Nova velikosrpska politika
Suverenisti se, naravno, zalažu za “očuvanje nacionalnog i državnog jedinstva”, što je sušta suprotnost demokratskim načelima i pluralitetu. Nacionalno jedinstvo imamo već decenijama, od Osme sednice, pa smo stigli do katastrofalnog stanja sveopšte korupcije i simbioze vlasti i kriminala, kao logične posledice te opštenarodne sabornosti. Suverenisti na prvo mesto stavljaju “načelo odbrane teritorijalne celovitosti države”, podrazumevajući pod tim famozno nedavanje Kosova. Ovi umni ljudi bi najradije da ponište prošlost, masovne zločine nad Albancima, progone, hladnjače i masovne grobnice, da zaborave zašto Kosovo više nije deo Srbije, pa da ponovo sprovode politiku koja je do secesije i dovela. Mudar plan, nema zbora.
U ime Kosova koje su nasiljem i zločinima oterali iz Srbije, suverenisti predlažu “neodložnu suspenziju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) između Evropske unije i Republike Srbije”. Na stranu što Srbija ekonomski preživljava upravo zahvaljujući evropskim integracijama, na stranu i to što je povratak Kosova nemoguć, pa se ovde radi o političkoj fantastici, na stranu čak i to što suverenisti žele Kosovo bez Albanaca – ostaje nejasno kako će zaustavljanje evropskih integracija zaustaviti korupciju. Pre će biti da bi takav radikalan potez uvećao koruptivne radnje do neslućenih granica, pa bi rušenje nadstrešnice postalo maltene svakodnevna pojava.
Imaju suverenisti adekvatnu zamenu za evropske integracije – zato zagovaraju “načelo prvenstva srpskih integracija”. Nema potrebe da se ovo načelo mnogo tumači. Jasno je da se iza ove formulacije krije stari, hegemonistički program poznat pod nazivima kao što su “velika Srbija”, “homogena Srbija” ili “srpski svet”. Zaista genijalna ideja, što bi rekli nezavisni mediji – “nova politika”. Na vlasti su presvučeni radikali, ljudi koji su na ideji proširenja teritorija napravili karijere, naš sunovrat se i dogodio zbog hegemonističkih pretenzija koje su nas odvele u četiri rata i nezapamćene zločine, etnička čišćenja i genocid. Na kraju tog procesa dobili smo naprednjački Vučićev režim, kao zakonomernu posledicu istrajavanja na istoj velikosrpskoj ideologiji kao kaznu za to što se nismo suočili sa prošlošću i promenili političku i ideološku paradigmu.
Da čitava suverenistička stvar bude još komičnija, pri kraju proglasa naši vrli desničarski intelektualci navode: “Većinska volja studenata, čijih pet zahteva u potpunosti podržavamo, jasno je pokazala da je Srbiji potrebna promena sistema, a ne samo promena ljudi na vlasti”. I onda ste rešili da menjate sistem tako što ćete da zadržite ideologiju i politiku koje su ga stvorile? Da li ste se sami toga dosetili ili vam je neko pomogao?
Desničarski apsurd
Nisu suverenisti usamljeni u svojim naumima, uglavnom zahvaljujući tome što su nacionalisti, inače strastveni protivnici srpskih podela – podeljeni na zaraćene frakcije. Suverenistički proglas potpisali su veterani borbe za promašene ideje: Slobodan Antonić, Miloš Ković, Slobodan Vladušić, Vladimir Dimitrijević, Časlav Koprivica, Dušan Proroković i slični. Oni su uglavnom prisutni na desničarskim medijima, kao i na ispostavama Kremlja, Sputnjiku i RT Balkanu, pošto ionako suštinski zagovaraju ruske interese.
Međutim, imaju i nezavisni mediji svoje miljenike sličnog svetonazora, među kojima se posebno ističe prof. dr Milo Lompar, nekadašnji član Političkog saveta Dveri. I on se zalaže za slične ideje kao suverenisti, samo pod firmom “srpskog stanovišta”. I Lompar čuva Kosovo, hrli u susret Putinovoj Rusiji, protivi se evropskim integracijama, negira genocid u Srebrenici te zagovara kulturno jedinstvo srpskog naroda, dok se ne steknu uslovi za objedinjavanje svih Srba u jednu državu. Naravno, i Lompar podržava studente i bori se protiv režima sa kojim deli stavove o većini političkih pitanja. I on bi da ponovo krenemo istim putem do provalije, po ko zna koji put, nadajući se da ćemo ovog puta nekim čudom dospeti negde drugde. Mudro, nema šta.
Nisu pomenute grupe i pojedinci usamljeni u svom ideološkom slepilu, mnogo je ljudi koji dele neke njihove ideje, ako ne sve, mnogo je nedavača Kosova, nacionalista i sličnih zabludelih persona širom srpske političke, društvene i intelektualne scene. Studentski zahtevi su jasni – oni traže da institucije rade svoj posao, da odgovorni budu privedeni pravdi, da funkcionišu tužilaštva i sudovi… ukratko – zahtevaju pravnu državu. Tamo gde vladaju nacionalizam, hegemonističke težnje, antievropejstvo, putinofilija, lojalnost tuđem autokratskom režimu – nema pravne države.
Desničarenje nije samo ideološki ćorsokak, već i najordinarnija glupost. Kakvog smisla ima rušiti autokratu u svojoj zemlji da bi se potom povinovao autokrati iz druge, mnogo moćnije države? To je naprosto apsurdno. Dok se studenti bore za elementarno funkcionisanje Republike, za ustanove i zakon, naši vrli intelektualci nam poručuju da posle Vučićevog pada treba da ostanemo na istom ideološkom kursu koji je stvorio Vučića i razorio Srbiju.
U zemlji dubinski zatrovanoj nacionalizmom ostaje nam da se uzdamo u čudo – da će građani uspeti da izvuku logične zaključke iz studentskih zahteva koje podržavaju, te da će nakon odlaska naprednjaka Srbija krenuti u malo drugačijem smeru. Dešavale su se i čudnovatije stvari na dunjaluku, a budućnost je otvorena i zavisi samo od nas.
