Један од утемељивача монтенегристике Радоје Радојевић на научном скупу „Црногорска култура и путеви њенога развоја“ одржаном у Титограду 1968. године, истиче: „Kад постоји нација, постоји и национална култура као основни елемент националнога бића, као неотуђиво културно насљеђе и богатство нације“. Данас је неупитно да постоји црногорска нација а самим тим и њена култура као основни и неотуђиви елемент њенога националног бића. Наведену необориву Радојевићеву премису занемарују само српски националистички и хегемонистички кругови у Црној Гори и региону. Поменута група људи на све могуће начине покушава својатати црногорско културно насљеђе, чијим својатањем настоји негирати постојање црногорске нације а сљедствено томе и сврху постојања црногорске државе.
Свједоци смо да и независност Црне Горе и развијање њених институција кад је ријеч о самобитности црногорске културе и њенога насљеђа нијесу много допринијели да се ослободимо хегемонистичких и асимилаторских снага. Није занемарљив број оних који раде на урушавању црногорске самобитности и њеног културног насљеђа, од невладиних организација, умјетника, научних и културних посленика до политичких и духовних вођа. Захваљујући поразно лошој кадровској политици претходне власти, која је у кровним научним и културним институцијама на кључним мјестима делегирала људе недовољне научне снаге и воље за борбу против деструктивних снага. Често на највишим мјестима постављајући управо оне људе који су радили на урушавању црногорске самобитности, еклатантан примјер томе су предćедници Црногорске академије наука и умјетности. Доведени смо у ситуацију да аутохтона црногорска култура и њено насљеђе стријепе пред још једним, како нас на то упућују политичка дешавања, институционалним асимилаторским дјеловањем.
БОРБА НЕПРЕСТАНА
Од обнове црногорске државне независности па до сада смо имали помаке и вербалнога залагања за очување сопственога националног и државног идентитета. С новим политичким снагама које ће чинити власт, црногорској националној култури у погледу самобитности изгледа да предстоји борба слична оној коју су водили Радоје Радојевић, Милорад Стојовић, Бранко Бањевић, Војислав Никчевић, Радош Ротковић, Радоје Пајовић, Данило Радојевић, Сретен Перовић, Павле Мијовић…
У односу на данашњу Црну Гору, у којој за сада постоје неопходни друштвено-политички оквири и институције за бављење црногорском културном баштином, у вријеме поменутих научних прегалаца и утемељивача монтенегристике није било ни друштвених услова ни институција црногорских које би упослили научнике и културологе жељне проучавања и афирмације сопствене прошлости. Због тих мањкавости представници старије генерације морали су бити компензација за недостајуће институције тога времена. Kолико су били неповољни услови за научно дјеловање и промоцију самобитности црногорске културе говоре чињенице да су били саслушавани, проказивани, да им се забрањивала јавна дјелатност. Живјели су и радили у времену кад је гријех било рећи да постоји црногорска култура, црногорски језик, црногорска књижевност, да постоји црногорски народ и црногорска држава. Али су својом храброшћу и научном снагом утирали пут и државној независности и званичној афирмацији монтенегристике. За разлику од данашњих научника и културних дјелатника сувише уско специјализованих, површних знања и прије свега кукавица и ћутолога без храбрости да јавно бране своје ставове.
МАЛИ ДОПРИНОС ИНСТИТУЦИЈА
Ствара се утисак да ни институције ни друштвени услови нијесу пресудни за стицање научне храбрости и знања. Kако можемо примјетити, све је мање и основнога познавања сопствене културне прошлости и све је мање стварнога доприноса црногорској култури. Што оставља простора за дјеловање ретроградних снага. Тако данас културни и научни дјелатници из српских националистичких кругова, у духу хегемонистичке политике, недавну обнову црногорске независности користе да представе њену културу, њено књижевно стваралаштво, њен језик као нешто што је ново, што прије није постојало. Док су раније користили период непостојања самосталне црногорске државе и њених научних институција у својатању црногорског културног насљеђа, које је неупитно, и које се кроз вријеме само другачије нормирало и карактерисало.
Иако се традиционално у Црној Гори багателише и насљеђе и они који су знали цијенити, афирмисати и проучавати то насљеђе, дошло је до сазријевања свијести о преко хиљадугодишњој традицији црногорске културе и њеном националном карактеру коју баштини један број црногорских научних и културних дјелатника супростављајући се хегемонистичким и асимилаторским снагама. Њихова научна компетенција и рад довели су до тога да је данас савремена књижевна монтенегристика призната у свим регионалним, европским и свјетским књижевним и научним круговима, осим код српских националиста у Црној Гори и региону који поричу њен идентитет.
Озбиљном научном аргументацијом побијена су увјерења узрокована друштвено-историјским околностима у којима се развијала црногорска научна, књижевна и језичка свијест, а која је дуго владала међу научницима, да је црногорска култура односно црногорски језик и књижевност исход српске културе и њеног књижевнојезичког израза. Таква увјерења су задржали само још црногорски и српски научници из великосрпских националистичких побуда служећи широј политичкој стратегији, да се Црногорцима на сваки начин наметне српски културни, књижевни, језички и национални идентитет, а онда на темељу тих идентификација спроведе у дјело политичка доктрина припајања Црне Горе Србији.
