Dve se utopije istovremeno bore već preko 230 godina u evropskoj kulturnoj oblasti: nacionalizam i antinacionalizam. U Evropi se oni bore kao originali, a van nje, transferno, sa interkontinentalnim prodiranjem Evrope u sve narode sveta.
Kako borba ovih kolosa izgleda u Crnoj Gori?
Dva koncepta
Prvo, nacionalizam je utopija jer nacionalna država ne može da se izoluje od svetskog privrednog i kulturnog prožimanja. Čak ni etnički ne može da bude čista, jer se i do juče „čista“ Finska „zaprljala“ strancima, rasama, kulturama i verama.
Svaki je nacionalizam istovremeno i multikulturalan po poreklu i nijedan narod nije samosvojan u svom kulturnom biću. Svima nama u Evropi teku u krvi znanja, govor i običaji iz Indije, Persije, Grčke, Egipta, Rima, Bagdada i drugih. Nacija je iznutra globalna, ma koliko se pozivala na misticizam jedinstvene nevinosti i porekla. Nacionalizam mora da se oplemeni humanizmom i građanskim programom da bi uopšte bio nacionalistički – društvo jednakih.
Tako je nastao, napadom na feudalizam nejednakih, od kralja, knezova, građana, seljaka i Crkve. Osim toga, na Zemlji je oko 5.000 naroda koji još nemaju državu i postojeća raspodela Zemlje je verovatno neodrživa.
Ne verujete? Zamislite da se milionski Romi politički ujedine i zatraže državu u Evropi! Ako ih saberete po Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, jugoslovenskim republikama, Italiji i drugim evropskim državama dobićete iznenađujući broj, možda i šest miliona, čak i više, ni oni ne znaju. Ko može da kaže da je raspodela teritorija završena - a da li je i dobro da se sitnimo do poslednje etničke grupe, da li je pravo na samoopredeljenje neograničeno?
A šta da su se juče hteli naći Nikola Pašić, Mihajlo Pupin i Branislav Nušić sa današnjom teniserkom Simonom Halep na čelu svog cincarskog naroda i u ime Moskopolja zatražiti državu? Karta Balkana bi drugačije izgledala, i Crne Gore? Hm, reč „katun“ je cincarska, nije slovenska. Oh, Crnogorci iz katuna, ne dajte se! Ne bojte se, Cincari su se srećom odselili, Rumunija im je danas mati.
Drugo, antinacionalizam je utopija jer ne može ideologijom nadnacionalnih i nadetničkih ljudskih prava da slomi nacionalnu državu i pravo na teritorijalno samoopredeljenje kao prvi zahtev naroda. Antinacionalizam ne može da pretvori planetu u jednu zakonsku teritoriju, ali je ipak pretvara u kolosalnu federalnu zajednicu sa zajedničkim međunarodnim pravom ograničenog dejstva po unutrašnjim državnim teritorijama. Propast Vilsonove Lige naroda posle Prvog svetskog rata i savremeno egzistencijalno mučenje Ruzveltovih Ujedinjenih nacija posle Drugog svetskog rata su upadljiv dokaz snage nacionalista. Građanska država je nemoguća bez nacionalnog teritorijalnog i programskog jedinstva. Narod ima pravo na monopol na stanište. Ali taj monopol podjarmljuje drugi narod pod prvim.
Kako onda izbeći njegovu pobunu?
Obe utopije su paradoksalno realne jer obe donose rezultat: nacionalistička daje državu, antinacionalistička daje u državi ljudska prava svim građanima nezavisno od nacije. I obe moraju stati na pola puta: nacionalistička ne može da osamostali državu u internacionalnom okruženju i ne može da se očisti od unutrašnjeg internacionalnog istorijskog nasleđa, dok antinacionalistička ne može da razvije ljudska prava unutrašnjih socijalnih slojeva, manjina i akcija individua, bez nacionalne države jer mora imati stanište, locus standi.
Ljudi bez zemlje žive jedino na nebu, jedino u religijama, a tamo nemaju vlasti. Otuda hrišćanstvo ne spašava ljude već nastavlja sa božijom diktaturom na oba mesta, na Zemlji i na Nebu.
A sa stanovišta emocionalne ekspresije, ništa ne može da se meri sa zanosom nacionalne zastave i žrtava za nju. Antinacionalizam je tu slabiji ali topi zastavu međunarodnim savezima i unutrašnjim sporazumima o jednakosti svih ljudi. Tako nacionalni barjak i himna čovečanstvu moraju zajedno.
Sukob u Crnoj Gori
U Crnoj Gori su u jasnom sukobu dva nacionalizma: srpski i crnogorski. Prvi hoće Crnu Goru u srpskoj državnoj federaciji pod Beogradom, a drugi čuva celinu Crne Gore bez promene ustavne raspodele vlasti u Podgorici. Dijaloga dve utopije za sada nema, parlament je blokiran. Kao da se čeka na spoljnu presudu: ili će interesi velikih sila da zaustave Srbiju u pohodu na Crnu Goru uz moguću korekciju Ustava Crne Gore, ili će velike sile žrtvovati Crnu Goru i čak je možda podeliti na dva dela, beogradski i podgorički.
Postoji i treći put, to je stav puškom samih Crnogoraca obe utopije: sve je moje, ostali napolje! Neki će kazati da postoji i četvrti put, on je status quo – ali koliko dugo on može opstajavati u Crnoj Gori bez daljih radikalizacija obostranih govornika?
Pravo pitanje jeste kako ove dve utopije spojiti u održivi hibrid, čemu dati prvenstvo u monopolu na teritoriju ili programu humanističke zajednice. I kako sekundarnoj narodnoj vrednosti osigurati odgovarajuću satisfakciju? Šta bi onda bilo sa Crnom Gorom? Mi mislimo da je koegzistencija dva fetiša moguća. I pravo pitanje je kako srpski i crnogorski nacionalizam mogu zajedno? Neki već dobacuju - na belgijski način ? Nismo sigurni, rano je za to. Ima mekših rešenja pre tvrdih.
Slabosti nacionalizma
Dve su glavne slabosti nacionalizma u svim državama: Prva, nacionalizam nije ispunio francusko obećanje da će doneti jednakost ljudi bez obzira na pol, klasu, ideologiju i veru. Nije uspostavio ni bratstvo, ni jednakost, niti slobodu za sve; i drugo, nije ispunio obećanje da će osigurati mir.
Naprotiv, segregacija u nacionalnim državama zajedno sa kolonijalizmom se nastavila i posle obračuna sa kraljevima, crkvom i kneževima Evrope, a sve nacionalne države su nastale silom – osim, možda, Norveške, Islanda i Japana u Aziji, jer su se obrele u nezauzetom praznom prostoru.
Nacionalizam je antipacifistička ideologija, obojen je krvlju od Francuske revolucije do Prvog i Drugog svetskog rata, a od njih do danas, sa jugoslovenskom tragedijom. Sada ode i na Ukrajinu i Rusiju.
Hans Ulrih Veler je u pravu kada tvrdi: „Drugim rečima rečeno, fundamentalni deficit nacionalizma i nacionalne države kao njegove tvorevine sastoji se u njihovoj nesposobnosti da na zadovoljavajući način reše unutrašnje i spoljne probleme i uspostave trajan mir – ili da ih barem bolje reše nego što su to činili dosadašnji državni i idejni sistemi“.
Da li to neki govornici iz Nikšića u 2022. godini razumeju, a ne sećaju se da je pleme Nikšića 1918. godine zauzelo izvanredan stav, reinterpretiramo njegov smisao: Mi, staro-hercegovački Nikšići, mi Župa, mi smo etnički Srbi, a Crna Gora je naša država. Zar nisu odbili uništenje svoje zemlje? Zar nisu bili junaci u Drugom svetskom ratu? Šta se to danas promenilo?
Rešenje nesumnjivo nije ni u rečima Porfirija Perića koji je 14. avgusta, za vreme nacionalne žalosti, kazao da je u Crnoj Gori primer spasonosnog raja „Manastir Savina“, jer je makar on „taj mali Eden“. Svi Crnogorci da odu u manastir, tu bi našli raj? Nikada to, nadamo se, neće probati. Ne slušajte popa, on nije sa ovoga svijeta. Ali i jeste, kad mu dirnete u džak dukata i imovinu.
Nedostatak i prednost crnogorskog nacionalizma
Za razliku od hermeneutički izgrađenog srpskog nacionalizma, crnogorski nije stigao do njegove snage: mitovi, legende, zastave, pesme, marševi, običaji, odlikovanja, ratne pobede, proslave i ceremonije, nacionalna crkva, pravoslavni međunarodni etos, ekavica, ćirilica, grafika slova, carska rimska popovska odeća, mediji, balkanski i širi uticaj, međunarodni savezi, akademici, književnici, univerziteti, muzeji, arhive, kapital, nacionalističke partije i drugo.
Uz njega idu i monarhizam, centralizam, rehabilitacija srpskih kolaboranata sa nacistima i preuzimanje spomenika iz socijalističke ere sa lažnim optužbama njihovih autora. Evo poslednje: Komunisti su navodno zlotvori srpskog naroda, a potom srpski nacionalisti iz Beograda odu u Jasenovac na spomenik koji su upravo komunisti podigli Srbima i drugim narodima stradalim od hrvatskih kvislinga!
Crnogorski nacionalizam još nema emocionalnu snagu srpskog iako se diže, mlad je, tek je nekoliko decenija u njemu, a politički nema jasnih državnih saveznika osim ćutljivih NATO-a i Evropske unije. Njegova izvanredna karakteristika je to što on ne negira postojanje srpske nacije u Crnoj Gori, dok crnogorski Srbi odriču da crnogorska nacija postoji.
Srbi će tu neistinu morati da odbace ako žele istorijski sporazum. Ako je paradoksalno izražavanje ponekad razumno, mi bismo rekli da crnogorski nacionalizam još nije postao nacionalistički, i da se znoji da ne bude nacionalistički, isključiv i ratoboran. Crnogorac jesam, istrebitelj nisam.
Zašto je takav? Zato što on ima i ovo što srpski nema: to je spoj državotvornog nacionalizma sa ideologijom ljudskih prava usaglašenih sa procesom pristupanja Evropskoj uniji. Crnogorski nacionalizam je sličan slovenačkom iz 1990. godine sa XIV Kongresa SKJ, s tim što Slovenci nisu imali unutrašnju nacionalnu konkurenciju kao Crnogorci.
Ideologija crnogorskog nacionalizma je bogatija od srpske, ali joj je intenzitet u opasnosti iako se to danas malo vidi: može kod Crnogoraca doći do otvorenog odbacivanja prava za Srbe ukoliko dođe do eskalacije međusobnih sukoba. I što god više bude rastao nacionalistički sadržaj crnogorskog nacionalizma radi odbrane države smanjivaće se njegov humanistički korpus vrednosti. Narod će ići ka uniformi.
Setimo se, nacionalizam nije pacifistička ideologija, već ratna. Građanska ga humanizuje.
I, nije ni ovo bez značaja, Crna Gora je mala, nije bogata, a narodno se podelila i ima nestabilnu i neodgovornu vladu. Zato se širi ilegalna vlast.
Njemačka katastrofa
Pre nego što je pod Hitlerom uništen mesijanski nemački nacionalizam, njega su vekovima stvarali velikani filozofske, književne, naučne i teološke misli.
Luter je u XVI veku začetnik nemačkog nacionalizma odbacujući „italijansku“ interpretaciju svenadzornog papskog hrišćanstva lokalizujući ga na protestantsku interpretaciju na „nemačkom“ jeziku. Njegovo gađenje Latinima, Jevrejima i Turcima, sa pobedom njegovog jezika kao budućeg službenog nemačkog jezika, stvorila je od Nemaca misionarsku nadmoćnu snagu sa pravom da svoje zemlje izuzmu od papske kontrole i krenu u samostalno doba i šire protestantizmom teritoriju vladavine.
Nemci imaju pravo na obećanu zemlju. Luter je Nemce oslobodio kompleksa niže vrednosti od Italijana, širitelja vojnih znanja, humanizma i renesansne umetnosti. To će u XIX veku odmah posle nemačko-francuskog rata 1871. godine da nastavi Bizmark kada će sa prethodnim ujedinjenjem nemačkih kneževina te godine da krene u rivalitet sa Francuzima čiji je sjaj od 1789. godine i 1848. godine opčinjavao Evropu. Berlin će na svim poljima ući u trku sa Parizom da se otrese francuskog kompleksa, a Francuze posle 1871. godine opteretiti teškim reparacijama, što će im ovi vratiti milo za drago 1918. godine.
Pomenućemo samo neke teologe i filozofe graditelje nemačkog nacionalizma i mesijanizma. Najveći protestantski teolog XIX veka Fridrih Šlajermaher je rekao da je ,,nemačka nacija izabrano oruđe božije i da je božji narod“. Veliki izdavač Fridrih Pertes se složio sa Šlajermaherom i kazao „mi Nemci smo izabrani narod koji reprezentuje čovečanstvo“. Fridrih Šlegel je kazao „da u Nemačkoj teče duh novog vremena“. Adam Miler je rekao da „sve što je veliko, temeljno i večno u evropskim institucijama – jeste nemačko“. Hajnrih fon Klajst je istakao da su „u Nemcima bogovi više nego igde drugde sačuvali prasliku čovečanstva“. Fridrih Šiler je opazio da su „Nemci stigli na cilj vremena…i da kao najsposobniji narod valja da prestignu sve ostale, ako je to božiji plan“.
Hegel je kazao da su Nemci „narod čovečanstva“ a da je svaki „dan Nemaca dan žetve čovečanstva“. Ernst Moric Arnt se zapitao „da li ima tog naroda …koji pred nemačkim imenom neće pasti na kolena…jer je Nemačka pupak evropske zemlje…srce našeg dela sveta“. Johan Gotlib Fihte je ustanovio da je „Nemcima određeno da vladaju i upravljaju svetom…jer bi inače svetom zavladali Turci, crnci, severno-američka plemena i time učinila kraj sadašnjoj civilizaciji“.
Tvorac sporta i gimnastike Fridrih Ludvig Jan se zapitao „koji to narod stoji najviše“ i otkrio da su to Nemci, oni su „jedan od svetih naroda čovečanstva“. Vilhem fon Humbolt je opazio „da ne postoji otadžbina kojoj bi čovek radije da pripadne nego što je to Nemačka“, a Nemačka „uvek ostaje jedna nacija, jedan narod , jedna država“. A na pitanje gde su granice nemačke države odgovara pre Hitlera pomenuti istoričar Ernst Moric Arnt da je Nemačka svuda tamo gde se „čuje nemački jezik, od Severnog mora do Karpata, od Baltičkog mora do Alpa“, zajedno sa Švajcarskom, Holandijom i Danskom, a glavni grad bi se zvao „Teutonija“.
Na uništenje Francuza su pozivali fon Štajn, fon Klauzevic i pisac Fridrih Šlegel: „Umlatite ih! Svetski sud vas neće pitati za razloge!“ Hitler je to proširio na mnoge druge, a „Teutoniju“ u Tiringiji je zamenio berlinskom „Germanijom“ u Pruskoj.
Uh, sada bismo rado prešli i na Amerikance, na predsednika Endrju Džeksona, i na njihov „Manifest Destiny“ iz 1845. godine, gde stoji kako je Amerika „Novi Sion“, no, o tome, drugi put. Nema više ovde prostora.
Moguća skica prijedloga za Crnu Goru
Prvi - Ako je nacionalizam gotovo glavna, monopolska ideja u Crnoj Gori, a jeste, onda ga valja razređivati i drugim istinitim identitetima Crnogoraca tako da ovaj monopolski ne bi bio jedini, ma koliko drugi identiteti svaki zasebno ne mogu sa njim izaći na kraj. Čak ni zajedno. Ali ga slabe.
Tako je Crnogorac, jednostavno, i čovek sveta - globtroter, humanista, ekonomski liberal, pravični socijal-demokrata, borac za polnu ravnopravnost i slobodu braka, zemljoradnik, veliki Evropljanin, član IT nacije, slovenofil, sagovornik nacionalnih i socijalnih manjina, borac za ekologiju, regionalni ujedinitelj, patriota svog kraja i grada, književnik, muzičar novog stila, prosvetitelj nauke i stotinu drugog. Uistinu, ne postoji nacionalni Crnogorac i Srbin a da nešto od pomenutih svojstava nema u sebi.
Višestruki identitet postoji u svakom od nas, daleko više od navedenih.
Drugi - Bolje od nas je Hans Ulrih Veler definisao ovaj predlog: „Neograničena zagarantovanost i zajemčenost svih osnovnih prava, kao pravo na regionalnu i kulturnu autonomiju u sklopu federalističkog državnog ustrojstva, trebalo bi da uživaju prioritet i zauzmu mesto onog inače u doba globalizacije izbledelog ideala suverene nacionalne države“. Drugim rečima, postojeći Ustav Crne Gore nije nepromenljiv s obzirom na teritorijalni raspored novih snaga. Bolje je promeniti Ustav nego razbiti državu. Vlast valja razvući iz centra tako da lokalna područja sa svojim stanovništvima budu zadovoljna.
Treći - Ubrzavanjem puta ka prenosu dela suvereniteta države Crne Gore na Evropsku uniju smanjuje se intenzitet srbijanske iredentističke destrukcije Crne Gore jer tada deo nacionalističkih planova pada u vodu . Otuda beogradska ideja o ,,Open Balkans“ nije zamena za članstvo u Evropskoj uniji, jer je prenos suvereniteta na balkansku zajednicu doživeo poraz sa Jugoslavijom, pri čemu je Srbija posle toga ostala pretnja po budućnost države Crne Gore.
Opaska:
Možda ste odahnuli što u ovom prilogu nismo analizirali Crkvu kao ranije. Neće to dugo da traje, mi znamo zašto je manastir Srpske pravoslavne crkve neprijatelj Crne Gore.
