Glavna zvijezda naslovnih strana beogradskih tabloida, bivši ministar životne sredine i prostornog planiranja Oliver Dulić - osumnjičen za zloupotrebu službenog položaja - poslije četvorosatnog informativnog razgovora, u utorak, 9. oktobra, iz zgrade Tužilaštva za organizovani kriminal izašao je upravo onako kako je i obećao – kao slobodan čovjek. Budući da je, po saznanjima Radio televizije Srbije 5,6 milona eura kompanije Nuba invest sa kojom je Dulić poslovao, umjesto u postavljanje optičkih kablova, nekim čudom završilo na računima ofšor kompanija na Kipru i Sejšelima, kao i da su preostala dvojica osumnjičenih u “aferi Oliver Dulić” – Zoran Drobnjak i Zoran Janjić - potvrdila sve navode optužnice, obrazloženje tužioca Miljka Radisavljevića da „nije bilo zakonskih osnova” za pritvor bivšeg ministra, izazvala je negodovanje specijalnih policijskih timova koji su radili na ovom slučaju. E, sad, ima li policija pravo da se miješa u rad tužilaštva i da li je ovdje – kako to tvrdi Čedomir Jovanović – riječ o novom slučaju “pobune Crvenih beretki”, to je drugo pitanje.
U cijeloj ujudurmi nastaloj povodom “afere Dulić”, međutim, zanimljivo je vidjeti ko je sve stao u odbranu visokog funkcionera Demokratske stranke i bivšeg ministra u vladi Mirka Cvetkovića: uglavnom isti oni političari i mediji koji su, na osnovu spekulacija podgoričkih tabloida, svih ovih godina pojedinim crnogorskim zvaničnicima tako lako izricali presude i lijepili etikete, zgražavajući se nad njihovim “lopovlukom” i “kriminalom”. Kada, dakle, podgorički tabliodi, pozivajući se na “dobro obaviještene izvore”, pokreću hajku i ljudima sude bez dokaza, riječ je,, o istraživačkom novinarstvu; ali, kada pojedini beogradski mediji na isti način “propuste kroz šake” Olivera Dulića, onda je u pitanju “besramna kampanja”, “kršenje elementarnih ljudskih prava i prezumpcije nevinosti”.
Naravno, ovakav pristup nije svojstven jednom od najpoznatijih jugoslovenskih i beogradskih advokata, Rajku Danilovića, koji je, tokom svoje dugogodišnje karijere, branio mnoge: od optuženih u takozvanom Sarajevskom procesu 1983, do Marka Veselice, Dragoslava Parage, Azema Vlasija, Željka Ražnatovića Arkana, Vuka Draškovića, Jova Ćuruvije i udovice ubijenog srpskog premijera Zorana Đinđića, Ružice Đinđić. Branio bi, kaže, danas i Olivera Dulića.
„Iako Oliver Dulić nije bio među viđenijim učesnicima petooktobarskih promena, pokušaj njegovog hapšenja, samo dan nakon obeležavanja dvanaeste godišnjice rušenja režima Slobodana Miloševića, nosi i određenu političku poruku“ – kaže Rajko Danilović za Portal Analitika. „Naime, verujem da su oni koji su naredili Dulićevo hapšenje na taj način građanima rekli šta misle o 5. oktobru. Pogledajte izjave ministra Milutina Mrkonjića: kakav, kaže, 5. oktobar, šta je to?! Iako, naglašavam, nisam upoznat sa detaljima, mislim da politika, u Dulićevom slučaju, igra značajnu ulogu. I kada je reč o onima koji su bili za pritvaranje Olivera Dulića i onima koji su se trudili da tako nešto spreče, kaže Danilović.
ANALITIKA: Mislite na Demokratsku stranku?
DANILOVIĆ: Demokratska stranka se organizovala i Olivera Dulića praktično spasila protvora. Činjenica da se Dulić, odmah nakon pokušaja privođenja, pozvao na poslanički imunitet, da je u Skupštini Srbije održao konferenciju za novinare, da su njegovi partijski drugovi uglavnom stali iza njega, da se stranka oštro suprotstavila medijskoj kampanji, bio je dovoljan signal tužiocu Miljku Radisavljeviću da posle Dulićevog saslušanja ne predloži pritvor. I dalje: kada govorim o političkim motivima „slučaja Dulić“, na takav zaključak, verujem, upućuje i činjenica da je po beogradskim tabloidima protiv njega danima vođena neviđena kampanja. U pitanju su stari, isprobani metodi: mediji se koriste kako bi javnost na vreme pripremili na meru koja će kasnije biti preuzeta. Dakle, tabloidi pišu optužnice, vode postupke, donose presude...
ANALITIKA: Da, ali šta je tu novo?! Pa, u vrijeme dok je Oliver Dulić bio ministar a njegova stranka na vlasti, mediji su pisali optužnice, presuđivali, linčovali i ne sjećam se da je to bilo kome smetalo.
DANILOVIĆ: To je tačno.
ANALITIKA: Ako govorite o političkom procesu, tužilac Radisavljević tvrdi da policija i Tužilaštvo još od marta rade na slučaju dobijanja dozvola za postavljanje optičkih kablova; da ne govorimo o krivičnoj prijavi Saveta za borbu protiv korupcije...
DANILOVIĆ: Ne, ne... Nisam rekao da je u pitanju politički proces; rekao sam da datum otvaranja procesa, kao i pojedini elementi postupka pokrenuti mimo za to nadležnih institucija, ukazuju na moguću umešanost politike. Ništa drugo. Nažalost, mehanizmi i metodi političkih, policijskih i sudskih obračuna kod nas su uvek isti: mediji najavljuju istragu, policija hapsi, a političari se izjašnjavaju o procesima, radu sudova i tužilaštva. Dakle, da me pogrešno ne razumete: ne amnestiram Olivera Dulića; u svemu tome verovatno ima i nečeg realnog. Ne verujem da bi bez ikakvih dokaza pokretana cela akcija, posebno ne bi policija i tužilaštvo bili tako lako angažovani ako nema nečega. Ali, da je motiv revanšizam, u to nema sumnje. Jer da je nešto drugo u pitanju, onda bi svi vrlo lako pali pod udar te borbe protiv korupcije i kriminala.
ANALITIKA: Koji su to – svi?
DANILOVIĆ: I vlast i opozicija. Svi su umešani; bili su blizu meda i svi su se zasladili. Zato je ta borba tako komplikovana. Jer, sve i da postoji ozbiljna volja da se krene u obračun sa korupcijom i kriminalom, ko može biti siguran da u određenoj fazi postupka tamo neće naći i nekoga od svojih? I, šta se onda događa? Ništa! Pojede vuk magarca. I, kada onda kažu kako je žalosno to što se sve ovo događa dvanaest godina posle 5. oktobra... Znate, mislim da građani Srbije preteruju kada se na taj način vezuju za taj datum.
ANALITIKA: U kom smislu pretjeruju?
DANILOVIĆ: Činjenica je da je 5. oktobar značajan datum u novijoj srpskoj istoriji, da je tog dana svrgnut sa vlasti Slobodan Milošević, da je na taj način ubrzan njegov odlazak u Hag, ali – to nije toliko bitno; bitno je i žalosno da Srbija još uvek nije dovoljno stabilna i modernizovana, da nije spremna za Evropu. Videli ste najnoviji izveštaj EK! Pa, to je ogroman korak unazad! Manje-više sve zemlje bivše Jugoslavije danas stoje pred evropskim vratima: Slovenija je odavno u EU, uskoro će i Hrvatska; Crna Gora je ušla jednom nogom, Makedonije ima problem sa Grčkom, haotičnom zemljom koja insistira na besmislicama; Bosna, onako jadna i podeljena, i ona se batrga, bori se... Jedino Srbija sigurnim koracima ide unazad, ukopana u soptvenom blatu, u glibu koji je sama napravila. Ko je za to odgovoran? Elita!
ANALITIKA: U čemu je najveća odgovornost elite?
DANILOVIĆ: Koncepcijski, srpska elita nikada nije definisala šta su istorijski interesi Srbije; još uvek se nije pomerila sa pozicije koja se nalazi negde između Narčetanija Ilije Garašanina i Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti. Uprkos svemu, i dalje sanja taj loš i pogrešan san o velikoj, uvećanoj ili – po principu daj šta daš - o makar proširenoj Srbiji, prilagođenoj onome što elita doživljava kao realnost. Baveći se mitovima i snovima, elita još uvek nije uspela da definiše odgovor na ključno pitanje: šta je Srbija, šta su njeni istorijski interesi, šta joj je cilj, gde su njene granice. Evropa je ovde samo floskula koja se shvata više tehnički nego politički.
ANALITIKA: Šta to znači?
DANILOVIĆ: To znači da se proces pridruživanja EU shvata kao infantilna igra u kojoj će Srbija na kraju ipak nekako uspeti da nadmudri, da prevari Brisel. Dakle, ući će u neke evropske fondove, dobiti novac, a onda – po svom! Dakle, ništa od suštinskih, koncepcijskih reformi, ništa od promene sistema vrednosti. Kada bolje razmislim, sve sam skloniji zaključku da Srbi, naprosto, neće u Evropu. Doduše, nikada i nisu hteli.
ANALITIKA: Takva želja je postojala poslije 5. oktobra, u vrijeme vlade Zorana Đinđića.
DANILOVIĆ: Postojala je nada, entuzijazam koji je splasnuo brzo nakon atentata na premijera Đinđića. Ali, hoću nešto drugo da kažem: ako analizirate srpsku istoriju, nije teško uočiti dve političke struje koje su uvek vodile bitku za prevlast - moderna i konzervativna. Nažalost, moderna struja je tu bitku gotovo uvek gubila; bila je slaba, nejaka i te ideje u Srbiji nisu nailazile na plodno tle. Za razliku od modernista, konzervativci koji su Srbiju držali u toj ustajaloj nacionalističkoj baruštini, uvek su odnosili pobedu. Oni su dobijali mogućnost da definišu srpske istorijske ciljeve. Kakvi su oni bili? Videli smo i tokom poslednjih dvadeset godina. Srbija se ne miri sa statusom Kosova, ulazi u tuđe teritorije, remeti i destabilizuje Bosnu i Hercegovinu, ne prihvata crnogorsku državnu samostalnost, sanja 1918-tu... Ali, moramo reći da, nažalost, ovde nije reč samo o eliti; narod je konzervativan, neobrazovan, zatucan... A kakav je narod, takva mu je i elita.
ANALITIKA: Prije tačno četredeset godina, liberalna politička ideja kojoj ste i sami pripadali, u Srbiji je doživjela poraz. Naravno, govorim o činjenici da je partijski vrh Srbije, takozvani srpski liberali – Marko Nikezić, Mirko Tepavac, Latinka Perović i drugi – smijenjen u oktobru 1972.
DANILOVIĆ: Naravno, i unutar Saveza komunista Srbije je postojala podela o kojoj sam vam govorio: bitka se vodila između modernista, liberala i konzervativaca. Nažalost, kao i u društvu, i u SK Srbije, pobedili su ovi drugi. Neću da ulazim u to kakva je bila uloga Josipa Broza u takozvanom slomu srpskih liberala, a ne bih ni da podsećam na političku situaciju u ostalim republikama SFRJ početkom sedamdesetih godina XX veka; sve je to poznato. Govorimo, dakle, o Srbiji. U pitanju je bio – hajde da upotrebim izraz Čedomira Jovanovića – pokušaj preokreta, koji je, nažalost, bio kratkog daha. Zvuči paradoksalno, ali, uprkos činjenici da su na najvažnijim partijskim funkcijama bili ljudi koje ste naveli i koji su zaista bili nosioci ideje moderne, liberalne Srbije, politički, bilo je jasno da oni predstavljaju manjinu.
Sećam se, Latinka Perović je 1972. govorila na nekom skupu u Kraljevu, a onda se za reč javio neki čovek iz publike.
„Kako to, drugarice Perović, da su deca nekih naših funkcionera toliko privilegovana pa idu na Zapad na studije?“ – pitao je. „Evo, recimo, deca Milentija Popovića studiraju u Americi...“
„Prijatelj sam Milentija Popovića i njegove porodice i mogu da vam kažem da to što govorite nije istina“ – pokušala je Latinka. „Naime, Milentije nema dece...“
„Ma, nije važno ima li decu!“ – odmahnuo je rukom čovek iz publike.
Hoću da kažem da je mržnja prema Zapadu, Americi, prema svemu novom, modernom i drugačijem bila ogromna i liberali protiv toga nisu imali šanse.
ANALITIKA: Kao mlad čovjek, u toj čistki ste smijenjenjeni sa mjesta člana Predsedništva Gradskog komiteta SK Beograda...
DANILOVIĆ: Smenjeno je preko dvadeset hiljada političkih i javnih radnika u Srbiji: svi sekretari komiteta, partijskih konferencija, direktori velikih firmi; leteli su profesori sa Univerziteta, ljudi iz kulture... Bio je to veliki potres posle koga se Srbija jedva oporavila. Kasnije, Ivan Stambolić je predvodio liberalnu struju unutar partije, ali i sami znate kako je prošao. Potpomognut konzervativcima i nacionalistima unutar Saveza komunista Srbije, unutar Akademije, crkve i vojske, pobedio ga je Slobodan Milošević.
ANALITIKA: Kako je danas?
DANILOVIĆ: I danas je ta opcija odnela pobedu. Doduše, ima tu i malo promena; nije u pitanju čist povratak na staro.
ANALITIKA: Gdje vidite promjene?
DANILOVIĆ: U orijentaciji, metodama, političkim zaokretima... Malim, ali ipak zaokretima. Donekle je modifikovano, nije isto... Aleksandar Vučić se, recimo, vezao za Evropu, ne može se reći. Za sada je pristao da sluša. Dokle će, videćemo. Paradoksalno, ali Vučić je danas otvoreniji i bestidniji Evropljanin od onih koji su se borili za Evropu. Naravno, postoji teorija koja kaže da je do promena i kompromisa lakše doći sa onim ljudima koji imaju prljavu prošlost: njima je veoma stalo da se prikažu kao bolji, u novom svetlu. Vučić je, sećate se, ne tako davno skidao table sa nazivima ulica i, umesto Bulevara Zorana Đinđića, postavljao tablu sa imenom Ratka Mladića; danas je isti taj Vučić najveći Evropljanin.
ANALITIKA: I Vi mu vjerujete?
DANILOVIĆ: Verujem... Znate, uvek su me nervirali ljudi koji nikome ne dozvoljavaju da se promeni. Ne želeći, naravno, da ih dovedem u bilo kakvu vezu, dakle - uz veliku ogradu - postavljam pitanje: šta bi bilo sa Milovanom Đilasom da su ga tako sumnjičili i da mu nisu dozvolili da se promeni?
Mislim da je najveća odgovornost prethodne vlasti - koja je imala šansu da modernizuje Srbiju, da je okrene Evropi - leži u stalnim pokušajima da se nekako nagodi sa nacionalistima, da ih prevede na svoju stranu; njena odgovornost je i u nesposobnosti da se suoči sa stvarnošću, u prihvatanju i pristajanju na laž. Ne može se vladati tvrdeći kako je moguća politika I Kosovo i Evropa. Ne može! Trebalo je imati hrabrosti i građanima otvoreno reći da nema „i“; postoji „ili – ili“. Dakle, izvolite, opredelite se. Umesto toga, Demokratska stranka je izabrala da laže. Tako je i prošla.
ANALITIKA: U pitanju je, mislite, kukavičluk ili je u svemu bilo i koketiranja sa nacionalizmom?
DANILOVIĆ: U Srbiji je nacionalizam konstanta. I ovi tobože moderni, demokratski orijentisani Srbi, kada čovek malo zagrebe, videće da se ispod te evropske, umivene maske krije nacionalista. Ni to nije ništa novo. U pitanju je stanje duha.... Znate, Srbi su tipični ideologiziran narod: uvek veruju u nešto, najčešće u laž i oni to ne dokazuju, ne potvrđuju; naprosto – veruju.
ANALITIKA: Da, interesantna je ta kategorija „demokratskog nacionaliste“... Vjerujem da bi se zbog pojedinih izjava zamjenika predsjednika Demokratske stranke i gradonačelnika Beograda, Dragana Đilasa, postidio i Vojislav Šešelj.
DANILOVIĆ: Moram da kažem da je Dragan Đilas u tom smislu dosledan: ono što je svojevremeno govorio o Romima ili o LGBT populaciji, danas govori o Crnogorcima: vratite se u odakle ste došli! I sve je to u redu, ali, ako sledimo takvu logiku, postavlja se pitanje šta ćemo sa njim? Naime, Dragan Đilas je Bosanac koji ima ambiciju da Beograd sredi po meri sela iz koga je stigao. Odnos prema Romima, prema Crnogorcima je tipičan za te ustajale odnose malih sredina prema svakoj manjinama, u kojoj uvek imate podelu na „naše“ i „njihove“. Đilas živi u uverenju da je Beograd njegovo selo iz koga može da tera i izbacuje koga stigne. Ili, videli ste kako je Dragan Đilas reagovao na odluku Ustavnog suda o ukidanju zabrane prodaje alkohola posle 22 sata: nije ga briga! Naravno, jer u njegovom selu se ne pije posle 22h; u to doba pošten svet spava, tako Đilas rezonuje. I neće da remeti tu svoju zavičajnu naviku. Nažalost, te mu brljotine za sada prolaze...
ANALITIKA: Ako ovo što govorite o Đilasu prenesete na polje aktuelne bitke za mjesto lidera Demokratske stranke...
DANILOVIĆ: Onda ćete videti da ćete biti prinuđeni da i u ovom izboru birate između dva zla.
ANALITIKA: Ko je veće zlo?
DANILOVIĆ: Dragan Đilas, ko bi drugi?! Lider je uvek onakav kakva je stranka, tako da ćemo da vidimo. Kada je reč o Borisu Tadiću, ne mogu da kažem – pokušao je da se menja, da Srbiju prilagođava Evropi. Naravno, propao je jer je slušao savete svog oca i Dobrice Ćosića. Pored toga, kao narcisoidan tip, poželeo je da ga svi vole; osluškivao je šta misli narod i odluke donosio u skladu sa tim. Hteo je da ugodi svima. A kome je do sada tako nešto još uspelo?!
Tamara NIKČEVIĆ
