Bogdan je rođen 26. februara u porodilištu u Harkovu, trećeg dana ruske invazije na Ukrajinu.
„26. februara sam postala majka. Zamišljala sam da ću biti kod kuće, moj muž će biti, takođe, sa nama, pući će vodenjak, zvaćemo hitnu pomoć, muć će ići sa mnom, ja ću se poroditi... Za dan-dva bi me otpustili, išli bismo kući... Biću jako, jako dobro. Nisam ni zamišljala da će ovako biti", kaže Violeta.
U metrou su joj volonteri pomogli u pravljenju krevetića i donirali kolijevku.
"Iskreno želim da idem kući, želim da hodam ulicom, a ne podzemnom", kaže ona.
„Razgovaram sa mužem, kažem: "Javi se, reci da si dobro". Vidio je dijete samo dva puta. Kada sam došla iz bolnice, dolazio je, i nedavno nas je posjetio. Bila sam veoma srećan, plakala sam. On želi da se sve što prije završi, da bude tu, sa nama. Ja želim da gleda svog sina kako raste, a ne na fotografijama. Ipak, fotografije ne prenose osećanja“, kaže Violeta.
Potrebni su im ljekari, ginekolog i pedijatar, kaže Violeta.
"Nismo imali vremena da pregledamo bebu. I još uvijek nisam bila kod ginekologa, poslije porođaja", rekla je ona.
Violeta želi samo mir, da ruska invazija prestane.
"Moj najveći san je da završim ovaj rat i da odem odavde. Obnovićemo Harkov svi zajedno. Ići ću čak i sa djetetom, sa kolicima, očistićemo ove blokade, da bude samo mir. I sanjam da moj muž sa nama“, kaže Violeta.
