Sezonska gluma i režiranje braća su po namjeri, da ne kažemo lakoj i efikasno brzoj, ali i adekvatnoj zaradi. U tome su još i bolji ukoliko je vodeće lice projekta glumački veteran/ka čiji miloni čame kući i ostaju nepotrošeni. Zašto? Pa to biste mogli da pitate Bena Afleka koji se vratio glumi i to u dva ostvarenja ove godine „Air“ i „Hypnotic“.
Jedno je kvalitetnije od drugog, ali oba su osrednja na svoj način. No, fokusirali smo se na ovaj manje bejterski za velike i prestižne filmske nagrade, više okrenut ka široj publici.
„Hyponotic“ u režiji sleš glumca Roberta Rodrigeza, priča je o detektivu koji istražuje nestanak ćerke i biva upleten u zamršenu, umno-razarajuću (zamalo) slagalicu koja mijenja percepciju i stvarnost onoga ko li uopšte bude upleten u tajnoviti vladin projekat. Deni Rurk (igra ga Aflek) traži ćerku Mini (Ioni Olivija Nieves) sa hipnotičarkom Dijanom Kruz (oživljava je Alis Braga koja se jedina donekle potrudila da „Hypnotic“ bude sa glumačkog aspekta tolerantan) i suočava se sa Vladinim tajnim agentima koji su, takođe, hipnotizeri raznih nivoa moći.
Premisa jako zanimljiva, pogađate, u potpunosti je razorena lošim scenarijem koji kao da je pisan od strane ChatGPT-a. Niti su data jasna obrazloženja zbog čega je Rurkova ćerka bitna za kompletnu priču, niti kako je projekat uopšte nastao. U jednom trenutku film spaja sve što ste, možda, pogledali da sada.
Oštrom oku tviteraša nije promaklo ni to da film vuče inspiraciju (ili besramno kopira, čitajte kako vam je volja) klasike poput „Paprike“ Satošija Kona, „Blade Runnera“ Skota Ridlija, „Shutter Islanda“ Martina Skorsezea, „Psycho Pass“ anime ostvarenja priznatog Gena Urobučija i brojna druga. Lista je podugačka i nije za pohvalu što se kreator „Hypnotica“ nije potrudio da film bude donekle logičan, kad je već lišen pravilno i dobro napisanog scenarija. Naravno, to postaje jasnije kad saznate da su Rodrigezovi sinovi, Rebel i Rejser Maks bili istovremeno tonci i producenti.
Aflek nije dao ni dva odsto glumačkog umijeća koje posjeduje već se, izgleda, prepustio lakoj zaradi i ostvarenju koje bi, apsolutno svakoj novoj glumačkoj nadi, ubilo karijeru prije nego li je ona počela. No, to se može pripisati činjenici da je on, vjerujemo, htio malo da odmori od glume pa se, eksperimentalno, posvetio filmovima koji nisu obojenim tričavim blokbasterskim bojama. Samim tim, neće osjetiti štetu na svojoj koži, jer on, za razliku od Nika Kejdža (fanovi Nosferatua i nikad-Supermena, oprostite nam!) ima čvrst „oklop“ koji može pretrpjeti i reflektovati ovaj karijerni kiks.
I šta poslije? Lijepo se nekada zapitati kako ovakvi filmovi uopšte prođu u finalni odabir, da ne kažemo ko ih greenlit-uje. Skeptik u duši, a i u racijumu, naravno, zna da lijepa riječ sa debelom svotom novca gotovo sva vrata otvara. Još ako sami držite producentsku kuću ili familijarni biznis? Lakoj zaradi, zaista, nikad kraja.
No, šta će biti sa filmom kao izrazom? Da li on postaje otuđenje ukoliko pripada baš svima, ili biva rezervisan kao djelo onih koji mogu da ga priušte time enablirajući stari, drevni mit o umjetnosti kao igrački elitista. Na svu sreću, ništa od toga. A vi, budite pametni, i pustite nešto kvalitetnije. Možda baš drugi Aflekov film „Air“!
