Istraživački portal KRIK objavio je priču o Nenadu Vučkoviću Vučku, pripadniku Žandarmerije, za kog se ispostavilo da je vodio dvostruki život. Zvanično je bio član snaga reda, čuvar zakona, ali je pored toga obavljao i dodatni posao kao šef kriminalno-huliganske grupe koju je prvo predvodio Aleksandar Stanković zvani Sale Mutavi, a potom ju je preuzeo Veljko Belivuk. Istraživanje je trajalo nekoliko meseci, prikupljeni su razni dokumenti, audio i video snimci, sve je temeljno dokumentovano.
Vučković je naređivao kriminalcima, organizovao ih, koordinirao, a na audio snimku koji je Krik objavio tvrdi i da su celu policiju držali u šaci. Neke informacije ukazuju na to da su Vučkovićeve kolege i ljudi iz tužilaštva znali za njegove veze sa kriminalcima, ali su se pretvarali da se ništa ne događa.
Dovoljan je samo jedan primer kao ilustracija. Nakon ubistva Aleksandra Stankovića, Vučković je saslušan i tom prilikom je rekao da mu je ubijeni kriminalac bio „jedan od najboljih drugara“, te da je nakon ubistva uništio dva njegova mobilna telefona, jer ga je potresla smrt bliskog prijatelja. Tužiocu nije palo na pamet da pokrene istragu protiv njega.
Neubedljiva odbrana
Nakon što je KRIK objavio priču, tužilaštvo i MUP su pokušali da se opravdaju, ali su se samo još dublje ukopali. Tužilaštvo je odgovornost prebacilo na ljude iz MUP-a, rekavši da ih MUP tada nije obavestio da su vraćeni telefoni, niti je tražena njihova saglasnost za to, kao i da to nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. S druge strane, MUP kaže da nisu obavestili Vučkovića da mora telefone da sačuva do kraja postupka.
Baš ubedljiva odbrana. Policajci inače ne znaju da dokazni materijal treba čuvati, a ne uništavati, te da je uništavanje takvih predmeta krivično delo. Biće da tužioci, policajci i žandarmi ne znaju ništa o istražnom postupku i suđenju, a i nikad u životu nisu pogledali nijedan kriminalistički film ili seriju.
Da su ovakvi podaci dospeli do javnosti u nekoj drugoj zemlji, došlo bi do opšteg uznemirenja i skandala, pljuštale bi ostavke, istraga bi se vršila danonoćno, unutrašnja kontrola bi imala pune ruke posla, hapsilo bi se na sve strane, što po podzemlju, što po institucijama. U Srbiji se ne događa ništa slično, naprotiv – mrtvo more. Tužilaštvo je tražilo da im KRIK dostavi audio snimak i to bi bilo to. Šira javnost ne reaguje burno na informacije o vezi državnih službenika i organizovanog kriminala. A i zašto bi? Vest je kad čovek ujede psa, a ne kad pas ujede čoveka.
I nad šefom ima šef
Tako je i kod nas postalo uobičajeno da se pojavljuju informacije o sprezi države i mafije, pa na to više niko ne obraća pažnju. Građani su navikli na takve vesti, oguglali su na političko-kriminalne afere, pomirili se sa sudbinom i tihuju, ne buneći se previše. Uostalom, ni priča o Vučkovićevoj umešanosti u rad mafijaških klanova nije ništa novo, jedino se sada otkrilo da im je on bio gazda, a ne uposlenik. Mada se i ranije o tome znalo ponešto.
Pre godinu i po dana NIN je objavio prepisku između Veljka Belivuka i Nenada Vučkovića koji je u to vreme bio glavni koordinator Žandarmerije. Prepisku je policija dostavila tužilaštvu u postupku protiv Dijane Hrkalović, bivše državne sekretarke MUP-a, kojoj se sudi za trgovinu uticajem u slučaju ubistva, a bila je dovođena u vezu sa raznim kriminalnim grupama.
U jednoj poruci Vučković piše Belivuku: “Zna ona. Zna šef. Zna glavni šef. Ali nema dana da mi neko pet puta ne kaže od njih da te držim pod kontrolom da ne uradiš ništa. I moraš da se sabereš. Polako”. Iz poruke bi se reklo da je Vučković tek prvi nadređeni u komandnom lancu, a da su iznad njega ona (Hrkalović?), šef i glavni šef, čiji identitet do sada nije obelodanjen. Ko zna da li ćemo ikada saznati ko je sve umešan u mafijaške delatnosti. Dok je Srpska napredna stranka na vlasti, male su šanse da se raspetljaju svi krakovi te državno-mafijaške strukture koja je obuhvatila čitavo društvo i davi ga u čvrstom zagrljaju.
Ima neka javna veza
Veze kriminalaca, navijačkih grupa i države nisu čak ni previše skrivene. Članovi grupe Veljka Belivuka su radili u obezbeđenju na inauguraciji Aleksandra Vučića za predsednika Srbije, maltretirajući usput novinare nezavisnih medija. Generalni sekretar Vlade Srbije Novak Nedić uz pomoć Nenada Vučkovića formirao je navijačku grupu “Janjičari” koju su predvodili Stanković i Belivuk. Nedić se nalazi na video-snimku na kojem se lepo vidi kako predvodi grupu batinaša.
Predraga Koluviju, koji je uhapšen zbog Jovanjice, najveće plantaže marihuane u ovom delu sveta, brani skoro ceo državni vrh. Aleksandar Vučić ga je javno branio u udarnom terminu, govoreći da čovek nije uradio ništa strašno, pa nisu ga uhvatili sa kokainom, nego sa par tona marihuane, a ta biljka je ionako legalna u mnogim zemljama. Nadrealno za normalnu državu, realno u paranormalnoj Srbiji.
Razni funkcioneri SNS-a se fotografišu sa Koluvijom, javno ga brane, a dotični se redovno pojavljuje u društvu visokih državnih službenika po raznim elitnim dernecima. Na sudu ga brani advokat Vladimir Đukanović, visoki funkcioner SNS-a, narodni poslanik, bliski Vučićev saradnik. Đukanović je advokat i Dijane Hrkalović, normalno, ništa ne treba prepuštati slučaju.
Dok državni i partijski funkcioneri brane kriminalce, policijski inspektori koji su otkrili Jovanjicu izloženi su progonu, šikaniranju, degradaciji, a čak su im i glave ucenjene. Umesto da budu nagrađeni i unapređeni za odbro obavljen posao, njih smenjuju i premeštaju na lošije položaje. U naopakom svetu sve je naopako, pa i odnos prema policiji i mafijašima. Ali, pošto su na Jovanjicu dolazili razni ministri, poput Bratislava Gašića i Aleksandra Vulina, ni to više nikoga ne čudi.
Kao na filmu
Najbizarnije u celom ovom zamešateljstvu je to što se politički i drugi moćnici čak i ne trude da sakriju veze između države i kriminala. Predsednik države koji javno brani čoveka koji je uhapšen kao vlasnik džinovske latifundije na kojoj gaji opojnu biljku, a usput su otkrivene i laboratorije za proizvodnju droge – pa to ne može da se vidi ni u najgorem kriminalističkom filmu. Nema tako očajno lošeg scenariste koji bi sebi dozvolio ovakvu scenu, potpuno odlepljenu od realnosti, nelogičnu i sumanutu.
U serijama o narko-klanovima koje su rađene po istinitim događajima političari beže od direktnog susretanja sa mafijašima kao đavo od krsta. Čak i oni najgluplji i najkorumpiraniji izbegavaju da se vide sa kriminalcima od kojih primaju mito, nisu ludi da se izlože riziku. A ako nekog narko-bosa policija uhapsi, niko iz državnih struktura nije lud da kaže nijednu lepu reč za njega ili da ga brani. Na sudu šefove mafijaških klanova zastupaju advokati koji su inače angažovani da im vode poslove, konsiljere – što bi se reklo u “Kumu”. Nikom ne pada na pamet da teškim kriminalcima dodeli advokata koji je visoki funkcioner vladajuće stranke, poslanik, državni funkcioner, jer bi to bilo isto kao da priznaju krivicu.
Međutim, ono što je nezamislivo na filmu ili u seriji, to je naša jeziva realnost. Kad jednom sve ovo prođe, kad konačno razbojnička banda padne s vlasti, kad budu otkrivena bar neka veća nepočinstva, od sveg tog materijala neće moći ni serija da se snimi, bar ne za strano tržište. Kad bi se događaji verno preneli u filmski medij, niko razuman u njih ne bi poverovao. Živimo u lošem filmu, ali drugačije nije ni moglo da bude s obzirom ko nam je scenarista, reditelj i tumač jedne od glavnih uloga.
